понедељак, 12. јануар 2015.

MRAVICA

(kratka priča)



Taksista se treći put pred kućom oglasio sirenom i neke zavese sa prozora se ustalasaše, krijući indiskretne poglede suseda, ali nijedna mušterija ne priđe taksiju. Vozač gotovo odustade od vožnje, kada se otvoriše vrata naznačene adrese i na njima pojavi starica. Štapom je ispred sebe gurala omanji kofer, pokušavajući drugom da zaključa bravu. Taksista hitro prihvati njen kofer i udobno je smesti u auto.

„Idemo, gde?“ – javi se šofer.

„Evo adrese“ – reče starica i pruži mu vizit-kartu.

„A! To nije daleko“ – reče taksista i pogledavši u retrovizor, uključi taksimetar.

Starica se nakašlja i malo nagnu prema vozaču.

„Imam jednu molbu“ – opet se zakašlja. – „Može li najdužom rutom?“

„Naravno, kuda Vi kažete“ – ljubazno odgovori taksista.

„Znate, nije važno koliko košta, ali htela bih malo da se provozam“ – pa dodade tišim glasom, kao da je htela da je vozač ne čuje - „Poslednji put“.

Naravno da je taksista čuo, i bacivši pogled u retrovizor, zapravo na mušteriju, isključi neprimetno taksimetar.

„Evo, mogli bismo, naprimer, za početak, na groblje“ – reče uz gotovo nečujan uzdah.

„Lep početak, nema šta!“ – pomisli taksista. Ali ništa ne reče.



Početak je bio onda kad ih je Dolores prvi put videla, tačnije bila svesna njihovog postojanja. Vrelog julskog dana deda ju je doneo među žeteoce i udobno smestio u duboki hlad stare kruške kaluđerke koja je tu godinama samovala. A on sa ostalima žnjeo pšenicu i svako-toliko trčkao do nje da je napoji ili otera sa njenog nosa neku dosadnu muvu ili je samo poljubi u bucmasti obraz. Deda nije video da ju je spustio usred njihove putanje. Uostalom, deda odavno mnoge stvari nije video, ali Doloresine godine su bile takve da nije znala nikome ništa zameriti – posebno ne svom obožavanom dedi.

Dolores je guzom presekla mravlju maršrutu i oni su se haotično razmileli oko nje, golicajući joj tabane i prstiće na nogama, ulazeći u gaćice. Slatko golicanje njihovih telašaca, tri para nožica i strašnih antena izazivao je u Dolores smeh. I ona se zvonko i grleno smejala, zabacujući glavu s kikicama unazad. I svi žeteoci su se smejali s njom, i deda se, češkajući bradu, smejao svojoj Dolores.

Tog dana započelo je Doloresino čudno prijateljstvo.

Viđali su je, mnogo kasnije i u više prilika u dvorištu tik uz kuću, okrenutu zidu kako, reklo bi se, razgovara sama sa sobom. Pa se saginje i u čučećem stavu gega uz kuću. Ili u šljiviku kako - pipa li? češka li? bišti li? stabla. To je ona s njima, mravima, zapodevala razgovore, duge i tajne. Igrala svoje igre. Dok su ostale devojčice skupljale sličice popularnih pevača, glumaca i sl. ili salvete za dekupaž ili neku drugu zgodu, ona je, namestavši znalački dedinu lupu (deda se nije mogao pohvaliti oštrim vidom, već rekosmo, i samo je uz lupu i jedino nedeljom mogao čitati novine koje mu je petkom donosio seoski poštar Ilija, dajući svoje iščitane primerke Politike u zamenu za par jabuka ili kruški iz dedinog voćnjaka) proučavala svet njoj dragih bubica, pravila sopstvene zbirke koje je uz pomoć priručnika sa pretraživača preparirala i držala u teglicama, kutijama od šibica ili ih jednostavno - čiodicama kačila na karton koga joj je baka presvukla čojom. Nije se ljutila kad joj deca prikačiše drugo ime: Mravica.

Kad su Dolores odsekli kike, jer bilo je vreme, ona usput skrati i svoje kršteno ime. Baki je priznala – nije bilo bolno. To grozno ime koje je izazivalo podsmeh školskih drugova je bilo, uostalom, jedan od maminih hirova. A kakve ja veze imam s tim, bolje rečeno – s njom? - pitala se Doli, naša stara Dolores, mršteći se dugo, dugo i pri samoj pomisli na majku. A znala je pritom i glava da je zaboli.

I, mada se sad lakše nosila s novim imenom, mogla je sebi da prizna: draže joj beše ono drugo.



Odlazak u grad radi daljeg školovanja promenio je mnogo toga kod Doli. Svoju kolekciju je morala ostaviti baki i dedi jer su internatska pravila bila stroga: nikakve životinje se nisu smele držati po sobama. Ali je nadimak ostao: s njom je ušao u strogi internat kao lisičji rep. A takav rep se ne može tek tako lako sakriti, zar ne? I naša Doli opet posta predmetom šala i zlobnih došaptavanja. Jer, deca brzo i lako otkriju svaku tajnu. Tek, Doli čvrsto reši da zaboravi stare prijatelje. Pomalo stideći se, u svoj dnevnik jednog jutra zapisa ovu svoju odluku, pa sitnijim slovima dodade: Odrasla sam. Naravno, uz sve obaveze u školi, uspela je u tome.



Ponekad je, ali stvarno samo ponekad, gužvajući među prstima kiflu od doručka, krišom od sobnih drugarica, ostavljala mrvice na simsu domske sobe, za prijatelje. Ako dođu.



„Znate, deca već dugo nisu dolazila i nisam imala s kim da se posavetujem. Ali sam im objasnila, u pismu. Moj muž bi sve razumeo. Uostalom, lekari mi daju još nekoliko dana života. A par dana više ili manje – za ovolike moje godine je svejedno. I napisah im, obavezno da me spale...“ – vozač se prenu i naćuli uši.

„Dođavola, zašto baš ja?“ – pomisli naježen. Ali oćuta.



Uglavnom, niko joj nije ni dolazio. A ni ona nije išla bogzna gde. Sve dok je dečak iz njenog razreda jednom nije pozvao na sastanak i odlazak u bioskop. Pogađate? Da, radilo se o animiranom filmu o mravima. Doli pojma nije imala da li se ovim pozivom Miša (tako se zvao) njoj podsmevao ili, potajno se nadala - i on voli insekte. Dva dana se Doli premišljala, mučila, vagala „za“ i „protiv“. I, najzad, kad je dobro razmislila – nada je prevagnula. Jer, jedino ju je Miša zvao po imenu. A to bi trebalo da je nekakav znak, radovala se. Kao i izlasku, i filmu, i Miši.



„Moj muž je bio lep čovek, dobar suprug. I kako se samo potrudio da me osvoji: koliko je stvari morao pročitati da bi mi se približio ... Jedino nisam razumela zašto je insistirao na ukopu. Svi ti mravi....“ – okrenula se polako prema vozaču, ali on je sedeo u taksiju, posmatrajući je pognutu nad grobnicom, iza stakla. Rukom je prešla lagano preko spomenika i podigla se. S ispruženom rukom, otvorenog dlana ušla je u taksi.

Vozač glasno uzdahnu, videvši mrava na njenoj šaci.

„Idemo“ – reče starica gotovo zapovedno – „Čekaju me.“



Posle projekcije filma, Miša i Doli su, ližući sladolede na klupi u parku, pomno jedno drugom pričali sve što su znali o mravima. I Doli priznade sebi, da Miša zna više od nje, kao veliki, pravi entomolog.



„Molim Vas, spustite moje staklo. Jedna bubamara pokušava da uđe“ – ču se sa zadnjeg sedišta.

„Eto ti ga sad! Prvo mrav, pa bubamara! Šta je sledeće? Taksi mi počinje da liči na terarijum“ – misli taksista dok otvara prozor - „I šta ću novo čuti sad?“ – pomalo rezignirano pomisli vozač, dodajući gas.

„Znate li, dragi moj, da je mravlja zajednica jedna od najsavršenijih na svetu?“ – kao da mu očita misli, javi se posle kratke stanke starica otpozadi - „Priroda se tu baš potrudila! Šteta što nije isto primenila kod ljudi, što im je ostavila slobodu da biraju. Kakav bi tek bio onda svet!“

„Mladi ste, ima vremena – biće Vam jasno kasnije“ – dodade na njegov upitni pogled u retrovizoru.



Od svega novog što je od Miše čula, priča o njihovoj smrti ju je jako rastužila. Naime, Miša joj je, polušapatom, pričao o velikim istraživanjima koja su pokazala da i mravi poput nekih ljudi, umiru u samoći, kako ne bi ugrozili zajednicu. Neposredno pre smrti, bolestan mrav će napustiti mravinjak i povući se daleko od gnezda. On prvo izbegava kontakt s drugim stanovnicima mravinjaka, zatim se povlači i napušta zajednicu kako bi uginuo daleko od srodnika. Maleni samotnjaci po napuštanju mravinjaka prestaju jesti i piti i ne pokušavaju da kontaktiraju ostale stanovnike gnezda. Ako ih silom vrate u mravinjak, naučnici potvrđuju da će ponovo pobeći.



„Jako tužno, ali kakvi su to samo altruisti!“ - šapnu Doli sebi u bradu.



„Čekajte! Nije li ovo zgrada Elektrotehničke škole? To je nekad bio internat, znate li?“ – opet se nagnula prema taksisti, jer se plašila da brujanje motora ne uguši njegov odgovor.

„Da, znam. Šteta što su onaj divan park oko internata posekli...Samo ruše, pa onda zidaju, zidaju, zidaju...“ - bes u glasu taksiste se pojačavao i sad se već nekoliko puta okrenuo starici, želeći da pokretima podvuče svoje reči.

„Molim Vas, stanite na trenutak“

„Svakako! Želite li izaći? Da Vas otpratim do zgrade?“ – vozač će ljubazno.

„A, ne, ne! Samo da bacim pogled“ – reče starica, pa nastavi - “Tu sam provela najlepše godine školovanja, znate? I upoznala svoju jedinu ljubav, svog supruga. Eh, kakav je to divan čovek bio!“ – reče bez trunke patetike u glasu. Taksista je dobro odmeri u retrovizoru i klimnu glavom par puta, kao da se saglasio. Kao da je i on, eto, poznavao dotičnog gospodina.

„Sada bismo mogli krenuti prema onoj adresi, šta mislite? Da ne zabrinem one koji me očekuju. Kasnim, već kasnim...“- reče starica i udobno se zavali u sedište.





уторак, 02. децембар 2014.

BELA KUĆA NA RUBU GRADA

(kratka priča)



I

Gospodinu G. se činilo da se putovanje nikad neće završiti, iako je od centra grada, tačnije – od njegove do Bele kuće tek dvadesetak kilometara. Utisak beskonačno duge maršrute pojačavalo je kloparanje i škripa stare školjke autobusa i neprijatna promaja koja je šibala gde god da se namesti. Malo je putnika u to vreme, bilo je podne. Ćutljivi, vrata uvučenog duboko u okovratnike, svaki od njih je gledajući ispred sebe ili kroz prljava stakla prozora autobusa pojačavao utisak opšte neprisutnosti. Kolektivnog izopštenja. Grupnog stavljanja ad acta. Sliku je upotpunjavao svojom mrzovoljom vozač, povremeno glasno zevnuvši. Stajališta na koja je skretao bila su prazna. Polasci sa tih mesta su, za razliku od dolazaka, bili spori, otegnuti i bez trzaja. Kao da se vozač, pomiren s nečim, puštao niz drum zamišljen i odsutan.

Išao bi gospodin G. znatno brže, da ga odjutros nije dobro steglo u leđima. A za takvo stanje njegovih leđa znalo se dobro ko je krivac - zato se i pribojavao promaje te je brižljivo, jedno za drugim, pozatvarao sve prozore. Ali, ne - nikako nije mogao dozvoliti drugima da mu na licu ili u držanju vide znake bola. Svojski je stiskao zube i ukrućen, dostojanstveno nastavljao ubrzavati korak. Dok stigne, proći će, tešio se. Mogao bi on i prečicom, uštedeo bi bar kilometar hoda, ali to bi značilo prolazak kroz šumu koja u ovo doba godine nije bila privlačna za šetnju. Pričalo se o velikom broju zmija. I gladi koja je harala njihovim staništima. Nije bilo za čuditi se – ovaj avgust je jedan od onih koji je svojom lepljivom presićenošću svim živima zaustavljao disanje. A ako ima nečeg čega se gospodin G. pribojavao, pa i gadio, onda su to bile zmije.

Neko vreme mu je društvo pravio čovek u pocepanom šumarskom odelu, ćutljiv, utonuo u sopstvene misli. Tabanao je po prašini tegleći veliki pohabani kofer, povremeno ga prebacujući iz ruke u ruku bez spuštanja na tlo. Obzirom na odelo koje je neznanac nosio, gospodin G. je pokušao od njega saznati nešto više o zmijama iz šume o kojima se pričalo. Ovaj ga je pogledao s nerazumevanjem u očima, a onda bez reči ustao sa svog sedišta i zaustavio autobus. Izašao je, ostavljajući gospodinu G. svoj ofucani kofer. Sad je na redu bio on da ga tegli, što je, s obzirom na jutrošnju situaciju sa donjim delom leđa za njega to bila gotovo nemoguća misija. Kasnije, malo bolje razmislivši, gospodin G. je bio ubeđen da, zapravo, duguje zahvalnost šumaru na ostavljenom koferu. Kakav je to, uostalom, put na koji se kreće bez bagaža? Nije li mu se zato učinilo da pospani vozač ponekad spusti na njega prezriv pogled? Da, sad razume sažaljive poglede svojih saputnika: svi su oni čvrsto uz sebe stezali zavežljaj ili torbu.

„Poslednja stanica“ – javi se vozač i na pitanje gospodina G. za Belu kuću, glavom pokaza na zavojitu stazu koja se gubila u tamno-zelenom gustišu od drveća i šiblja. Gospodin G. gotovo s žaljenjem, poslednji put, baci pogled na autobus. Njegovi saputnici sedeli su na svojim mestima, gledajući nemo ispred sebe. Pa, dobro, pomisli, rastajemo se. I, vukući svoj kofer, krete ka Beloj kući.


II

Određene vrste zmija mogu izdržati i do dve godine bez hrane, a neke zmije bukvalno svare deo svog srčanog mišića. Takođe, u tom periodu im poraste glava kako bi se povećala raznovrsnost potencijalnog plena tokom dužeg perioda gladovanja. Fotografije prikazuju pitona koji je progutao aligatora, a zatim se bukvalno rasprsao. U toku gladovanja zmije su praktično nepokretne, istražujući svoju okolinu samo kada misle da je potencijalni izvor hrane u blizini. Zmije ne mogu da zvaću hranu - moraju progutati celu životinju. Kao nusprodukt razlaganja masti pojavljuje se voda pa se tako tela zmija `naduju` za oko 7 procenata. Nakon toga zmije počinju i da vare masu svog srčanog mišića. Trošenje mase srca je apsolutno logično obzirom da niža potrošnja energije zahteva i manju cirkulaciju, što dozvoljava srčanom mišiću da se smanji. Odmah nakon većeg obroka, srce zmije se brzo može ponovo vratiti na prethodno stanje.


III

Bela kuća je nevelika zgrada, jednospratna, ravnog krova na kome se iza ograde vide vrhovi tuja i onižeg drveća, između njih i gde-koji sklopljen suncobran. Okružena je drvećem parka, bez staza, cvetnih leja, bez klupa. Kuću opasuje betonski zid sa metalnim šiljcima na vrhu i kitnjastom kapijom od kovanog gvožđa.

„Ovoj scenografiji samo pas fali“ – reče u sebi gospodin G. i, onda duboko postiđen ovom mišlju, uđe u predvorje. Za pultom ne zateče nikog. Predvorjem je vladala tišina. Gospodin G. pritisnu zvonce. Ništa se ne desi. Onda zatapša rukama, pomalo nervozno. I sam začuđen jer on nije bio sklon nervozi ili bilo kakvom nestrpljenju. U istom trenu na vratima prostorije iza pulta pojavi se devojka u beloj kecelji i prstom na usnama dade mu znak da ćuti.

„Vreme je odmora“ – prošapta, ne skidajući kažiprst.

„Rezervisao sam prošle nedelje“ – šapćući joj odgovara gospodin G., pa se naže na pult.

Odskočivši, kao da je ugledala neku zver, devojka šmugnu u sobu. Gospodin G. uspe da vidi samo to da joj šav na čarapi leve noge bio veoma neuredan: nije pratio središnu, zamišljenu liniju nožnog lista.

Odmahnu rukom, kao da tera dosadne insekte ili lošu misao i krete sam predvorjem. Njime je vladao mrak ali prijatna hladovina, i on posle tolikog pešačenja bi zahvalan na tome. Stepenice koje su vodile na sprat, zastrte debelim stazama, gušile su tandrkajući zvuk kofera kojeg je s mukom vukao. Uskoro napipa vrata svoje sobe. Bila su nezaključana, a soba mu je, iako utonula u mrak, delovala na prvi pogled gostoljubivo. Uzdahnuvši, sede na jedinu stolicu pored kreveta.

„Došao si“ – glas bez znaka zapitanosti pokrenu gomilu posteljine, jorgana, ćebića.

„Da, draga. Vreme je“ – odgovori.

„Nešto si mi doneo?“ – sad već drugačijeg tona glas sa postelje nastavi.

„Pun kofer, draga. Šta poželiš...“

„Nadam se da nije ništa od hrane. Vrućine su, hrana se lako kvari“ – gleda ga širom otvorenih očiju, okrenuta njemu i nalakćena na jastuke – „Mada me ovde more glađu. I puštaju da dugo spavam. Doktor M. kaže da tako štedim energiju – ako uopšte nešto i kaže“ – nastavlja, pa žalosno klonu.

„Uostalom, ovde se i nema šta bolje raditi“ – rezigniran glas nesta među jastucima.

Gospodin G. duboko uzdahnu i leže obučen.

Ne zna koliko je spavao, ali oseća da je san bio okrepljujući. Mesto na krevetu do njega bilo je prazno.

„San ti je bio više nego potreban“ – čuje glas žene pored prozora. Čini mu se brižnim.

„Ja sad izlazim, nemoj me čekati“ – nastavlja odlučnije dok pažljivo krejonom iscrtava obrve, karminiše usne - sve ogledajući se u staklu prozora. Onda se naglo saginje. Obema rukama obuhvata listove nogu, prvo levu pa desnu, ispravljajući crne šavove najlon čarapa.

„Uvek sam mrzela neurednost“ – i mahnu mu, zatvarajući vrata.

Pre nego krene, gospodin G. dugo posmatra omršavelo lice žene u dubokom snu. Ustaje i napušta sobu. U predvorju ga čekaju doktor M. i za pultom devojka u kecelji. Doktor mu pruža ruke i široko se osmehuje.

„Šta kažete? Gospođa G. je sasvim O.K., zar ne? Mi dobro brinemo o njoj.“

„Dragi doktore, ne čini li Vam se da je malo preterano, da ne kažem – neumesno - Vaše oduševljenje?“ – nervozno odgovara i ostavlja ga bez reči, dok mu sa pulta devojka dobacuje:

„ Gospodine G., gospodine G.! Niste upisani u knjigu gostiju! Moramo Vas prijaviti. Procedura je procedura, bez obzira na to koliko ostajete“- reče, skoro pravdajući se.

On odmahnu, žurno odlazeći, u zebnji da će izgubiti ženu koja je žustrim koracima grabila prema gradu.

„Gle, ipak imaju psa!“ – glasno razmišlja naletevši na kućicu za psa, dok je prolazio kroz kitnjastu kapiju Bele kuće.


IV

Uskoro mu se ona izgubi iz vidokruga. Ušao je u grad i oko njega je nesnosna vreva.

„Bože, kako svi ovi ljudi funkcionišu na ovoj vrućini!?“ – briše oznojeno čelo i nausnice. Onda žurno vadi durbin.

„Zato je važno imati kofer“ – misli dok namešta durbin. Skoro da je podvrisnuo od sreće: našao ju je. Njegova žena stoji na vratima kafea, licem okrenuta trgu i maše – siguran je da njemu maše. I zato stade da se žurno kroz gomilu probija. Ispred njega, gracioznim hodom, svesne svoje lepote i mladosti, njišu se devojke. Sedaju za male, okrugle stolove sa staklenim pločama. Na njima se ogledaju, popravljajući šminku što se usled jare topi i sliva niz njihova bela, napuderisana lica. Obazrivo se okreću oko sebe, krišom motre da li neko opaža kako sa usana, vrhom jezika, uklanjaju mrve sipkavih kolačića koje im konobar donosi uz kafu ili prstima - mlečnu penu sa vrha nosa. Pa onda dovoljno dugo puderišu noseve i jarkim ružem karminišu usne. Prilaze im momci, sedaju do njih, smeju se i on jasno čuje: pričaju o njemu. Postiđen, spušta durbin. Smeh namah prestaje, a njegova žena, držeći muškarca s kojim je sedela pod ruku, napušta lokal. Ne vidi im lica, ali po njihovim kretnjama naslućuje: radosni su. Srećni i zaljubljeni. Od svega, gospodin G. jasno vidi samo to da joj je šav na čarapi leve noge veoma neuredan, ne prati središnju liniju nožnog lista. Kao da žena oseća kako joj panično odašilja znake: povija se, naginje na levu stranu, brzo i sigurno ispravlja šav. Noć je i sad više ništa ne može da vidi.


V

Tako se živi u velikom gradu, i ne samo u snu. Mada, uvek se može dremnuti, kad spustiš durbin, odložiš kofer, ili sedneš negde. Recimo, u autobus: spustiš glavu na rukohvat ispred, ili je osloniš o staklo prozora. Prvo, mamuran, tromo posmatraš svoj odraz u prolazećem pejzažu. Polako ga gubiš, onda sebe. Autobus poskakuje, trucka, uspavljuje. I ti se sasvim predaješ. Vukući svoj kofer, gospodin G. se već približio autobuskom stajalištu. Kao i obično, nije bilo nikoga. Iskreno, nakon onoga šta je video, društvo mu i nije odgovaralo. Još manje bi mu prijao razgovor s bilo kim. Želeo je da se što pre vrati u Belu kuću. Ali, problem je nastao kad nije mogao izaći iz grada. Vrteo se beskrajno dugim uličicama, praznim trgovima, prelazio dva mosta, itd. itd... Nigde izlaza. Neko vreme mu je društvo pravio čovek u pocepanom šumarskom odelu, ćutljiv, utonuo u sopstvene misli. Gospodinu G. se učinio poznatim - čovek je bezglasno, bez ropca teglio njegov kofer. A kad su pronašli izlaz, bilo je kasno. Kofer se sasvim raspao, i morali su ga ostaviti pored kante za smeće. Na kapiji Bele kuće su se rastali: pas čuvar je kidisao na nepoznatog, otkidao mu nogavice, grizao za listove. A tek lavež! Cela Bela kuća je bila na nogama, a doktor M. je, u pratnji devojke s pulta i ostale svite, jurio parkom, s teškim lancima u rukama. Gospodin G. nije imao nameru da na takav, pomalo tragičan, a svakako teatralan način uđe unutar zidova Bele kuće. Ali, kao i obično, on nije mogao uticati na događaje.

„Ovaj dan je bio naporan, draga“ – reče ženi u postelji – „Malo ću prileći i dremnuti uz tebe.“

U magnovanju, tren pre nego što je utonuo, gospodinu G. se učinilo da čuje, kao odgovor, jako neprijatan zvuk - piskavo šištanje zmije.


уторак, 18. новембар 2014.

ŠERPICE vs PESNICE


                                            Ilustracija preuzeta sa adrese

Tog rastegnutog letnjeg podneva automobil marke golf, stranih oznaka, zaustavio se u oblaku prašine ispred seoske prodavnice. Mrmljajući među sobom nagađamo čija je registracija: francuska ili italijanska. Miloje rešava dilemu ustajući sa klupe i lenjo obilazeći automobil. Javlja nam dizanjem palca: Talijan!

Nastavljamo da pijuckamo pivo, usresredivši se tek sad na putnike: dva izgužvana, oznojena tipa ulaze u prodavnicu, za njima se vuče radoznali Miloje. Izlaze sa flašicama vode i ne gledajući u nas, pale auto i ostavljaju nas u oblaku prašine. Razlog više da se vratimo svojim flašama.

Sutradan su se nepoznati vratili, pojačani starim renoom i društvom dva slična tipa, pozdravljajući naše žene, okačene redom na kapijama. Ponegde su pokušali ući u dvorište, na verandu ili samo virnuti kroz kapiju. Najčešće su se, na nerazgovetnom i iskvarenom srpskom, obraćali deci. Neko reče, ali neuverljivo: Rumuni.

U početku su bili obazrivi u izboru sagovornika. Najčešće su decu propitivali da li su im roditelji kod kuće i ako nisu, imaju li ostalih ukućana. Ženama su nudili komplete šerpi i lonaca, mameći ih u kola da im pokažu asortiman. Naše žene, oprezne i nenaviknute na takav način prodaje, brzo su se sklanjale u kuću, referišući ukućanima o razgovorima s strancima. Za sada nije bilo razloga za brigu, sve dok su one, a i deca, ostajali iza bedema, iza svojih zaključanih kapija.

Već sutradan, novi se lik priključio nepoznatoj sviti: sitan, stariji čovečuljak, usahle kože pune smeđih mrlja, s ostacima sedih dlaka na grudima, koje su virile ispod razdrljene košulje, tanušnog vrata koji je s mukom podizao drhtavu glavu, tankih kostiju pod prozirnom oplatom kože i kostura, reklo bi se aluminijumskog. Lakog, ptičjeg. Takav mu je bio i pogled, ispod gustih obrva – ptičji. Videli smo svi – taj gospodari situacijom. Nije izlazio iz automobila, otuda je komandovao četvorkom.

Nije trebalo dugo da se početna, ležerna ljubopitljivost i tolerantnost podignu na višu za stepenik lestvicu: već smo se mrgodili na njihovu prisutnost. Sutradan su iste lonce nudili u zamenu za oštećene ili rasparene zlatne minđuše, prstenje ili pokidane lančiće. E, sad hteli to ili ne, morali smo se i mi muškarci uključiti u priču. Naročito tad, kad je Milojev stariji sin dotrčao do prodavnice i zadihan nam pokušao objasniti kako ga je starčić uhvatio za koleno i uvukao u kola.

- A kako si se izvukao otuda? – radoznalo će komšija Jakša.

- Eto, uspeo! – nimalo zbunjen reče on.

- I, šta ti je rekao? Uradio? – nastavlja Jakša.

- Nije mi ništa rekao, samo me pipkao – sad će on.

- Pipkaoooo? – uključuje se sad i Miloje, dižući sa klupe svih svojih 120 kg i okrećući se oko sebe, vidno uzrujan i očigledno, tražeći nešto čime bi se naoružao.

Krenusmo za Milojem i njegovim naslednikom ka centru sela, gde su automobili bili parkirani. Usput smo pribavili potrebne rekvizite, kako se ko snašao. Iskreno, nisu nam ni trebali: naše selo je bilo poznato po tome što su nam odvajkada glavni argumenti u dijalozima bile – pesnice.

Izgleda da su stranci osetili da im se iz pravca prodavnice valja nezgoda. Dvojica uskočiše na vreme u auto i otperjaše niz ulicu. Preostalu trojku sa starčićem u autu opkolismo, besno udarajući motkama po kolima. Izvukosmo ih otuda i pređosmo na rekvizite kojima smo oduvek dobro baratali: sevnuše pesnice, začuše se jauci. I trajalo bi to, da se iz pravca grada ne pojavi policijska patrola i pokupi ostatke družine. Dok su ih gurali u auto, kroz hihot lokalnih čuvara reda i zakona začuh:

- Rumuni izabrali pogrešno mesto za prodaju „šerpica“, hihi...

- Ma kakve šerpice! Kakvi bakrači! – reče upućeniji – još smo jednu grupu uhvatili u ataru. To su ti neki, izemliga, skauti, sportski lovci na mlade talente. Skupljaju ih među našom sirotinjom, ovde ne moraju ništa da plaćaju. Šerpice su uzgred, tek da uvaljaju i nekoj mami...Multipraktik, jašta!

петак, 14. новембар 2014.

PONOĆNA PLETILJA

(kratka priča)


                                                    Ilustracija preuzeta sa adrese


Uvek sam verovala da u koordinatnom sistemu sveta postoji jedna savršena tačka u kojoj vreme i mesto postižu apsolutnu saglasnost, tvoreći čvrst sporazum koji će svakom živom stvoru, ponaosob, morati da odgovara. Treba je samo naći, a to znači biti pokretljiv ili znati otići u pravi čas ili, najzad - voleti putovanja.

Voleti.

Svoju savršenu tačku pronašla sam dosta kasno, tek nakon mnogih putovanja i godina lutanja, doselivši se napokon u Vest Kejp Mej. Ta tačka je za mene bio moj dom, tačnije deo dnevnog boravka sa čajnim stočićem art deco, nasleđenim od bake i dve udobne polufotelje u stilu 50-tih XX veka. Taj čudni trio, reklo bi se - nemoguće kombinacije, šarmantno je dominirao prostorom i mojim srcem. Ali, znala sam da nešto tu još nedostaje...

Onog koji će, nonšalantno i veoma komotno, i što je važnije - trajno zauzeti jednu od narečenih polufotelja upoznala sam nešto kasnije. Došao je nepozvan, uz kolegu koji mi je vraćao pozajmljenu knjigu. Donela sam im po čašu šerija, a dok je pružao ruku da dohvati čašu, primetila sam da se njegov potpuno démodé vuneni pulover para po ramfli, i niz rukav mu  leprša dugački kraj teget vunice. Povukla sam končić, kao što se povlači kanapčić zidne lampe ili konopac zvona na seoskoj crkvi.

Kao da sam, tog trena, pokrenula sva zvona sveta.

Prvi pulover sam mu isplela od isparane vunice pohabanog pulovera. Onda šal, pa redom: kapa, džemper, pulover, opet džemper….Nisam mogla da prestanem. Sve dok je on sedeo u svojoj fotelji, spokojan i ušuškan; s osmehom deteta kad sam preko njegovih ispruženih ruku namotavala klupka; dok je brižljivo navlačio  i svlačio džempere; dok je neprirodno ukrućen šetao niz hodnik kao moj model: savršen model moje savršene tačke univerzuma – ja nisam prestajala.


Moj čovek uvek spava na levom boku, savijen u obliku slova „S“, s šakama među kolenima, poluotvorenih usta. Diše ravnomerno ali šumno, zbog devijacije u nosu. Ne pokreće se, ali u tami sobe kao da osećam njegov izbledeo pogled, mek i bezglasan. Nežno se spuštam pored njega, obgrljavam mu struk i ljubim leđa u vunenom puloveru. Razmišljam o tome, kako nas niko nije učio da starimo. Još manje smrti. Bez obzira na pokupljena iskustva, pročitane knjige...učimo se sami toj tihoj bolesti, rđi koja potmulo i krišom razjeda naš život.

Ali, znam i to, da on neće sasvim otići iz mog života. Biće bar jedna grana jasena ispred naše crkve. Imaće ga na naslonu klupe u parku odakle smo gledali zalaske sunca. Ili rukohvat stepeništa na našoj stanici metroa. Prva bandera u našoj ulici.

Pogađate, telo smo kremirali, a prah sam prosula sa praga kuće, verujući da bi mu se takva sahrana najviše dopala. Evo me, u svom sam kutku, pijuckam čaj. I osmehujem, dok listam The Record, lokalne novine Nju Džersija. Uskoro će doći po mene, ali ne marim.

Nepoznata osoba u potaji ulepšava svoj gradić u Nju Džersiju – malim pletenim džemperima koje noću kači na grane stabla i bandere.
Tu osobu su stanovnici Vest Kejp Meja nazvali “ponoćna pletilja” i većina njih kaže da su šareni džemperići mnogo lepši i prihvatljiviji od grafita.
Gradonačelnica, koja takođe priznaje da joj se neobični ukrasi dopadaju, kaže da se ipak traga za autorom pošto je to što ona radi tehnički protivzakonito jer se džemperi bez dozvole, kače u javnom prostoru.
-------------------
Danas su me upoznali sa Upravnicom. Mlada je, žustra. A, ipak, koliko je blagosti u njenom pogledu! Rekla je da će porazgovarati s sobnim lekarom, da mi ipak dozvoli da otpočnem džemper. Toliko je ljudi oko mene, a uskoro će i zima...

*Napomena: Tekst u kurzivu preuzet sa adrese

среда, 12. новембар 2014.

TAJNI RECEPT BRAĆE BARBIERI



Stara irska narodna kaže: Nek ti je 40 godina u Raju, pre nego li đavo sazna da si umro. Bio sam siguran u to da se ne nalazim u Raju, i itekako u to da sam umro. Jer, đavo je već uradio svoje, sve ono što se inače nalazi na đavoljem spisku obaveza, dužnosti i aktivnosti.

Sklupčan u svojoj stolici, krišom posmatram ženu za susednim stolom, prekrivenu crnom burkom, nalik šatoru koji joj sakriva telo i lice. Kroz uzak prorez vidim joj oči – brižljivo našminkane, bademaste, osenčene gustim trepavicama. Ona bešumno, i krajnje ljupko, čita knjigu. Povremeno samo, čujem okretanje stranica dok ja bezuspešno pokušavam da ulovim način na koji je vlažila prst kojim je okretala stranice; da pronađem mesto kroz koje je kažiprst nestajao u crnim naborima burke i tamo pronalazio njena moguća usta. Ni mrki i osorni pogledi njenog pratioca nisu me sprečili da širim dalje misao o njenim nevidljivim, bio sam siguran u to – punim i sočnim usnama, nizu bisernih zuba i jezičku koji se povremeno isturao napred – uvek kad je hitro trebao dodirnuti kažiprst u značajnoj i ritualnoj misiji vlaženja istog. Žena bi povremeno sklopila knjigu, kroz prorez vidim i oči, ovlaš umećući inkriminisani kažiprst među stranice, koji je u tih nekoliko trenutaka dok je meditirila služio kao savršeni obeleživač.

Sedim u aerodromskom bifeu nekih desetak minuta. Traje sat ili duže.

Sklapam oči, pokušavajući da nekako umirim njenog uzvrpoljenog pratioca i eliminišem bes koji je već očigledan u njegovim pogledima, kao i pokretima. S vremena na vreme, on spušta svoju ruku na njeno koleno, s kojim se njegovo preko burke dodiruje. Pokret je brz, ovlašan i svaki put kad je njegovi prsti okrznu, ona širom otvori oči. Pogleda u mene. Biću precizniji – kroz mene. I tad ispod burke, na komandu, rekao bih: pre kao na feder, iskoči vrh njene cipele. Savršene, crvene cipele – malo zaobljenog vrha, s niskom platformom.

Glas sa razglasa poziva nekog da se javi na neki šalter, nekome. Neko i ustaje, osvrćući se. I onda nestaje u gomili novopristiglih putnika.

Tog leta sam često sanjao jedan isti san, o pustinjskom karavanu. Sebe nisam prepoznavao među onima koji su, ležerno zavaljeni u gruba platnena sedla ili kako se već zovu jahaće nosiljke na kamilama, klimali u taktu kretanja pustinjskih životinja. Pokretao se u sumrak, dok je poslednji okrajak sunca doticao horizont. Pustinja je spočetka s njim delila duge senke, što su bezvoljno i sporo klizile preko dina ostavljajući tragove koje su mogli videti samo prekaljeni putnici ili upućeni znalci. Vremenom su senke bivale sve kraće i onda bi nestajale, čineći da karavan dalje ide ogoljen, prepušten sebi samom. Ne znam otkuda je izranjao taj karavan, još manje kuda je, gotovo svake noći, putovao. Nikada nisam pustinju vidio izbliza, slabo sam o njoj čitao, filmove ionako nisam gledao. Ali je svest o postojanju takvog scenarija postojala, i sasvim izvesno mi ukazivala na to: da sam samo malo uporniji bio, mogao sam biti njegov akter.

Otvorio sam oči pod snažnim utiskom da tu nešto nedostaje. Tako je, osim mene, nikoga i nije bilo. Podigoh ruku da dozovem konobara.

„Dva Aperol Spritz-a, molim“ – kažem odlučno, ignorišući njegovo upitno podizanje jedne obrve.

U bašti Mestrea, sedamdesetčetvrte, obrubljenoj saksijama s vrištećim pelargonijama, sa suncem Veneta za vratom, držimo se za ruke. Srkućemo narandžasti penušavac i Milena se smeje, glasno. I neumereno. Povremeno gura ruku u torbu pored sebe. Iz šuškave hartije izvlači nešto. Potom dugo miluje. Cipele, svetlucave i crvene, moj venčani dar.

„Hajde, brže...brže s tim Aperolom – korim je - zakasnićemo na autobus.“


Mislim na braću Barbieri i njihov tajni recept.


Mislim na Milenu i njenu radost i čini se da me sve ovo menja – kao da sam dobio trunku amfetamina i evo, čekam dok se ne istroši dejstvo narkotika – što god da je. Dižem ruku, zovem konobara. Nije začuđen i dok spušta čaše, primećujem njegov demode prsluk, iskrzan po rubu i umoran pogled.

Umoran sam, voleo bih da više ništa ne primećujem. Ipak, treperava, crvena tačka na monitoru upućuje me na izlaz broj 5. Propuštam užurbane. Onda vidim ženu u crnom, oko nje sve šušti i škripi. I Milenu koja se ne smeje, jer više nigde ne kasnimo.

уторак, 07. октобар 2014.

POLJUBAC ZA DOBRO JUTRO (2) *




Spremao se za počinak kao i svako veče pre ovog. Postupak je bio jednostavan. Sa prozora svoje sobe na mansardi (morao je sebi priznati, ovaj naziv mu se mnogo više dopadao od "potkrovlja"!) bacio je poslednji laki, neobavezni pogled na susednu zgradu. Naravno da nije očekivao ništa posebno da vidi, kao uostalom i bilo koje predhodne večeri. Pogled je bio samo deo njegovog rituala. Na licu mu je lakrdijaški igrao zrak svetlosti od ulične svetiljke obešene o ivicu susedne zgrade. Na momenat se činilo da se i njegove usne razvlače u blagi, šeretski osmeh. Pomislio je, kako mansarde imaju jednu malu prednost – svetlost se mogla lako i brzo sakriti ispod krovova. Ipak, ove večeri je nešto drugačije izgledala zgrada preko puta njegove: na jednom prozoru, na trećem spratu, stajala je uredno poslagana posteljina. U ovo doba dana, posteljina treba da se nalazi na drugom mestu, pomislio je. Pokušao je u sećanje da dozove lik osobe koja stanuje iza tog prozora. Da, to je prozor na kome je u par navrata video lik neke devojke. Maglovito, doduše, pošto je pogled sa njegovog prozora bio iskrivljen. Misao o devojci koja nije sklonila posteljinu ga nije napuštala ni kada se lagano spustio na svoj ugodni krevet, kao uvek miran i spokojan, ušuškan i umotan čestitim, čistim mislima i predan molitvama.


Iznenađen, ujutro je primetio da posteljina nije sklanjana. Ostala je celu noć tako sramno izložena pogledima prolaznika i golubova. Iako se žurio na posao, ostao je desetak minuta duže u stanu, gledajući na susetkin prozor. Iza te slike posteljine na dasci usamljenog prozora, čini se, ništa se nije dešavalo. Osetio je čudan drhtaj u stomaku. Koliko se tu samoće skupilo, u toj gomilici pedantno posložene posteljine! Koliko je, tek, zaborava smešteno u nju, tako tužno ostavljenu da se belasa i ponekad tek, zavijori kao bela zastava! Nešto joj se dogodilo, toj devojci iz susedstva! Ne bi mu tek-tako njena intima mahala dva dana, izvrgnuta ruglu i bezosećajnim pogledima ostalih prolaznika i suseda. Mora da je to neka cura iz provincije. Devojke iz ovog grada ne ostavljaju posteljinu na prozorima, misli, dok zaključava vrata svoga stana.


Tada mu se slika majčinih deka i grube, platnene posteljine na kratko zavijori glavom. Mati je sama šila posteljinu. Platna je nabavljala iz velikog grada pored mesta iz koga je bio rodom. Jedanput godišnje se nabavaljalo grubo platno za dušečne čaršave i jastučnice. A deke je sama tkala. Bile su vunene, bele, sa tankim crvenim prugama na krajevima. Biljci. Boja za vunu namenjenu crvenim prugama je bila posebno dobavljana i mati je vodila računa da bude dobrog kvaliteta. Ako je nešto mrzela, to je bila neuredna posteljina. A kad boja nije bila dobra, pranjem bi se razlila i bele deke bi dobile razmazane, rozikaste šare. Majka ih je prala uz vodenicu, na mestu gde se reka blago širila u bistro, modrooko jezerce. Poput hitrog vretena razigranog točka vodenice, majka je dugo, kratkim, drvenim motkama lupala po dekama, peneći bistru vodu smaragdnog jezerca. Belo-plavičasta, zapenjena voda o koju su se otimale sićušne duge, pod veštim prstima majke se motala u bela klupka. A onda, rasprskavala poput malenih glava vatrometa, po teškim, vodom natopljenim dekama, koje je ona potom opet umakala u hladnu vodu. Pa onda širila po travi da se osuše. Snežni lepotani su se do duboko u noć besramno pružali po travi, otkrivajući retkim prolaznicima i raspričanim pticama svoju beloputu nagost. Jednu je još uvek, kao relikviju, čvrsto, svake noći, uz sebe stiskao. Bilo je to jedino parče njegovog predhodnog života, komad koji je uspeo da spase. Ta mu je deka dobro došla u hladnim noćima bežanja iz rodnog mesta, dok se vukao nesrećan i blatnjav, vlažnim, mračnim šumama bosanskih planina. Čim se smestio u izbeglički kamp, prvo je deku oprao. I rasprostro je ponosno po travi uz baraku kampa, pažljivo, da se ne zakači o bodljikavu žicu kojom je kamp bio opasan. A kada se useljavao u stan na mansardi, jedina preneta stvar iz njegovog predhodnog kratkog i burnog života, bila je baš ta bela deka, mamin biljac.


Setno se maša za vrata lifta koji ga bučno i silovito, kao svakog jutra, spušta u tamu nižih spratova stare zgrade u kojoj živi pet punih, samotnih godina. Silazeći niz poslednje stepenike ulaznog hola svoje zgrade, pokušava da ubaci vunenu dušu tamo, gde na spoljnom vazduhu, tako laka i prhka, inače ne može stići: usamljeni prozor trećeg sprata. Osmeh koji mu prelazi preko lica, govori o osećanjima koji se u njemu kao plima razlivaju. Baca poslednji pogled na gore i zastaje u hodu: sa prozora stana njegove, sada već dobro poznate devojke iz provincije, uklonjena je posteljina. Dobro je, misli. Dirnut, svojoj dragani šalje nevidljivi poljubac, sočni poljubac za dobro jutro.

петак, 08. август 2014.

MINIJATURE






MAGLE

Magle, bele i paperjaste, uskomešane brujanjem borova, lenjo se protežu nad potokom i duž uske, mokre staze, uz ljuljanje i zvonjavu ljubičastih cvetova verunika blistavih ivica u kojima je svetlucao zarobljen prvi sunčev zrak, meko se rastežući kao vuna sa preslica iznad vrhova brdašaca u oker tonovima, dižu se polako i dostojanstveno. Nekošena trava, bele krune sporiša, nakupine iva, retko grmlje i razbacani konji razigranih repova povijaju se blago pod teretom tek napuštene noći. Sve treperi.



LEKTIRA

Prilazim lagano i s oprezom zbog upregnutih, sapetih životinja koje bi svako-toliko frknule i zveknule kopitama o asfalt. Čujem smeh svog pratioca: Ne boj se. Pa to su sve samo isluženi konji! Vidim ga kako hitro iskače sa svog sedišta, ispušta uzde i osmeh razliva niz golobrado lice. Namešta ga u pozu ljubaznog, uslužnog, otvorenog...Još dečak: dobro razvijeno telo nimalo u skladu s licem, uskim i gotovo prozirnim. Ispod serdžade kojom je prekriveno njegovo sedište, vire korice knjige. Znatiželjna da vidim šta čita dok čeka mušterije, krenuh rukom ka knjizi. Bio je brži, vešto je gurnuvši ispod prekrivača. Malo postiđena, upitah za vožnju. Posle kratkog dogovora oko usluge, zavalismo se u sedišta. Odbih njegovu ponudu da mi obmota noge ćebetom - sunce je već odavno pokupilo tragove magle i jutarnja svežina je bila prijatna. Krenusmo sa asfalta, ugaženom stazom ka Obodovici. Nije bio razgovorljiv. Na moje pitanje šta čita, odgovorio je kratko: Lektiru. Šta uči – srednju školu u Užicu. Nisam dalje razvijala priču - dosadilo mi da kleštima vadim odgovore, pa odustah. Konji su, uz zvonjavu praporaca i mahanje repovima kojima su terali muve, lagano kaskali strminom. Prijatno truckanje fijakera i zvuk dečakovog coktanja jezikom kojim je upravljao životinjama, uspavali su me. Uostalom, nemam šta tu posebno videti: to su mi poznate staze - bezbroj puta sam njima šetala. Na povratku, dok je brojao novac, iskoristih trenutak i zavukoh ruku pod prekrivač njegovog sedišta. Glasno se nasmejah: naš fijakerista je čitao istu knjigu kao i ja.



POSLE OLUJE

Mesec, načet i ubledeo kao bolesno dete, visi nad planinom i grozničavo pali, jednu za drugom, udaljene lampe po njenim modrim vrhovima, promuklim od tek utihle rike letnjih gromova. I jezero, pomodrelo od dugog šibanja munja, čini se kao klempavo uvo, koje osluškuje nebesa što se besno i raspomamnjeno spuštahu među borove - nad nama, nad gusto stisnutim naseljem, nad šuškavim travama pašnjaka koja ga opasuju.

Ljuška se, drhturi, odbleskuje.

Ležeći na postolju dečijeg vrtuljka uvezanog debelim, zelenim najlonskim konopcima, i vireći ispod oguljene noge slonića, zalutali psić je cvileo, dugo i neutešno, dok je unezverenim pogledom tražio pomoć. Ispred njega je polugola žena, bez cipela, stajala raširenih ruku i nogu, uzvikujući: Ja sam zvezda, ja sam zvezda! A onda se, premećući se preko glave, brzo udaljila, saplićući se i udarajući o pletene stolice kafića i rušeći saksije sa dalijama. Za njom se njihala levo-desno njena kosa, čvrsto uvezana u konjski rep. Dugo, i jedan uniformisani čovek, izašavši na svetlost svetiljki duž staza, klimao je glavom.