уторак, 18. новембар 2014.

ŠERPICE vs PESNICE


                                            Ilustracija preuzeta sa adrese

Tog rastegnutog letnjeg podneva automobil marke golf, stranih oznaka, zaustavio se u oblaku prašine ispred seoske prodavnice. Mrmljajući među sobom nagađamo čija je registracija: francuska ili italijanska. Miloje rešava dilemu ustajući sa klupe i lenjo obilazeći automobil. Javlja nam dizanjem palca: Talijan!

Nastavljamo da pijuckamo pivo, usresredivši se tek sad na putnike: dva izgužvana, oznojena tipa ulaze u prodavnicu, za njima se vuče radoznali Miloje. Izlaze sa flašicama vode i ne gledajući u nas, pale auto i ostavljaju nas u oblaku prašine. Razlog više da se vratimo svojim flašama.

Sutradan su se nepoznati vratili, pojačani starim renoom i društvom dva slična tipa, pozdravljajući naše žene, okačene redom na kapijama. Ponegde su pokušali ući u dvorište, na verandu ili samo virnuti kroz kapiju. Najčešće su se, na nerazgovetnom i iskvarenom srpskom, obraćali deci. Neko reče, ali neuverljivo: Rumuni.

U početku su bili obazrivi u izboru sagovornika. Najčešće su decu propitivali da li su im roditelji kod kuće i ako nisu, imaju li ostalih ukućana. Ženama su nudili komplete šerpi i lonaca, mameći ih u kola da im pokažu asortiman. Naše žene, oprezne i nenaviknute na takav način prodaje, brzo su se sklanjale u kuću, referišući ukućanima o razgovorima s strancima. Za sada nije bilo razloga za brigu, sve dok su one, a i deca, ostajali iza bedema, iza svojih zaključanih kapija.

Već sutradan, novi se lik priključio nepoznatoj sviti: sitan, stariji čovečuljak, usahle kože pune smeđih mrlja, s ostacima sedih dlaka na grudima, koje su virile ispod razdrljene košulje, tanušnog vrata koji je s mukom podizao drhtavu glavu, tankih kostiju pod prozirnom oplatom kože i kostura, reklo bi se aluminijumskog. Lakog, ptičjeg. Takav mu je bio i pogled, ispod gustih obrva – ptičji. Videli smo svi – taj gospodari situacijom. Nije izlazio iz automobila, otuda je komandovao četvorkom.

Nije trebalo dugo da se početna, ležerna ljubopitljivost i tolerantnost podignu na višu za stepenik lestvicu: već smo se mrgodili na njihovu prisutnost. Sutradan su iste lonce nudili u zamenu za oštećene ili rasparene zlatne minđuše, prstenje ili pokidane lančiće. E, sad hteli to ili ne, morali smo se i mi muškarci uključiti u priču. Naročito tad, kad je Milojev stariji sin dotrčao do prodavnice i zadihan nam pokušao objasniti kako ga je starčić uhvatio za koleno i uvukao u kola.

- A kako si se izvukao otuda? – radoznalo će komšija Jakša.

- Eto, uspeo! – nimalo zbunjen reče on.

- I, šta ti je rekao? Uradio? – nastavlja Jakša.

- Nije mi ništa rekao, samo me pipkao – sad će on.

- Pipkaoooo? – uključuje se sad i Miloje, dižući sa klupe svih svojih 120 kg i okrećući se oko sebe, vidno uzrujan i očigledno, tražeći nešto čime bi se naoružao.

Krenusmo za Milojem i njegovim naslednikom ka centru sela, gde su automobili bili parkirani. Usput smo pribavili potrebne rekvizite, kako se ko snašao. Iskreno, nisu nam ni trebali: naše selo je bilo poznato po tome što su nam odvajkada glavni argumenti u dijalozima bile – pesnice.

Izgleda da su stranci osetili da im se iz pravca prodavnice valja nezgoda. Dvojica uskočiše na vreme u auto i otperjaše niz ulicu. Preostalu trojku sa starčićem u autu opkolismo, besno udarajući motkama po kolima. Izvukosmo ih otuda i pređosmo na rekvizite kojima smo oduvek dobro baratali: sevnuše pesnice, začuše se jauci. I trajalo bi to, da se iz pravca grada ne pojavi policijska patrola i pokupi ostatke družine. Dok su ih gurali u auto, kroz hihot lokalnih čuvara reda i zakona začuh:

- Rumuni izabrali pogrešno mesto za prodaju „šerpica“, hihi...

- Ma kakve šerpice! Kakvi bakrači! – reče upućeniji – još smo jednu grupu uhvatili u ataru. To su ti neki, izemliga, skauti, sportski lovci na mlade talente. Skupljaju ih među našom sirotinjom, ovde ne moraju ništa da plaćaju. Šerpice su uzgred, tek da uvaljaju i nekoj mami...Multipraktik, jašta!

петак, 14. новембар 2014.

PONOĆNA PLETILJA

(kratka priča)


                                                    Ilustracija preuzeta sa adrese


Uvek sam verovala da u koordinatnom sistemu sveta postoji jedna savršena tačka u kojoj vreme i mesto postižu apsolutnu saglasnost, tvoreći čvrst sporazum koji će svakom živom stvoru, ponaosob, morati da odgovara. Treba je samo naći, a to znači biti pokretljiv ili znati otići u pravi čas ili, najzad - voleti putovanja.

Voleti.

Svoju savršenu tačku pronašla sam dosta kasno, tek nakon mnogih putovanja i godina lutanja, doselivši se napokon u Vest Kejp Mej. Ta tačka je za mene bio moj dom, tačnije deo dnevnog boravka sa čajnim stočićem art deco, nasleđenim od bake i dve udobne polufotelje u stilu 50-tih XX veka. Taj čudni trio, reklo bi se - nemoguće kombinacije, šarmantno je dominirao prostorom i mojim srcem. Ali, znala sam da nešto tu još nedostaje...

Onog koji će, nonšalantno i veoma komotno, i što je važnije - trajno zauzeti jednu od narečenih polufotelja upoznala sam nešto kasnije. Došao je nepozvan, uz kolegu koji mi je vraćao pozajmljenu knjigu. Donela sam im po čašu šerija, a dok je pružao ruku da dohvati čašu, primetila sam da se njegov potpuno démodé vuneni pulover para po ramfli, i niz rukav mu  leprša dugački kraj teget vunice. Povukla sam končić, kao što se povlači kanapčić zidne lampe ili konopac zvona na seoskoj crkvi.

Kao da sam, tog trena, pokrenula sva zvona sveta.

Prvi pulover sam mu isplela od isparane vunice pohabanog pulovera. Onda šal, pa redom: kapa, džemper, pulover, opet džemper….Nisam mogla da prestanem. Sve dok je on sedeo u svojoj fotelji, spokojan i ušuškan; s osmehom deteta kad sam preko njegovih ispruženih ruku namotavala klupka; dok je brižljivo navlačio  i svlačio džempere; dok je neprirodno ukrućen šetao niz hodnik kao moj model: savršen model moje savršene tačke univerzuma – ja nisam prestajala.


Moj čovek uvek spava na levom boku, savijen u obliku slova „S“, s šakama među kolenima, poluotvorenih usta. Diše ravnomerno ali šumno, zbog devijacije u nosu. Ne pokreće se, ali u tami sobe kao da osećam njegov izbledeo pogled, mek i bezglasan. Nežno se spuštam pored njega, obgrljavam mu struk i ljubim leđa u vunenom puloveru. Razmišljam o tome, kako nas niko nije učio da starimo. Još manje smrti. Bez obzira na pokupljena iskustva, pročitane knjige...učimo se sami toj tihoj bolesti, rđi koja potmulo i krišom razjeda naš život.

Ali, znam i to, da on neće sasvim otići iz mog života. Biće bar jedna grana jasena ispred naše crkve. Imaće ga na naslonu klupe u parku odakle smo gledali zalaske sunca. Ili rukohvat stepeništa na našoj stanici metroa. Prva bandera u našoj ulici.

Pogađate, telo smo kremirali, a prah sam prosula sa praga kuće, verujući da bi mu se takva sahrana najviše dopala. Evo me, u svom sam kutku, pijuckam čaj. I osmehujem, dok listam The Record, lokalne novine Nju Džersija. Uskoro će doći po mene, ali ne marim.

Nepoznata osoba u potaji ulepšava svoj gradić u Nju Džersiju – malim pletenim džemperima koje noću kači na grane stabla i bandere.
Tu osobu su stanovnici Vest Kejp Meja nazvali “ponoćna pletilja” i većina njih kaže da su šareni džemperići mnogo lepši i prihvatljiviji od grafita.
Gradonačelnica, koja takođe priznaje da joj se neobični ukrasi dopadaju, kaže da se ipak traga za autorom pošto je to što ona radi tehnički protivzakonito jer se džemperi bez dozvole, kače u javnom prostoru.
-------------------
Danas su me upoznali sa Upravnicom. Mlada je, žustra. A, ipak, koliko je blagosti u njenom pogledu! Rekla je da će porazgovarati s sobnim lekarom, da mi ipak dozvoli da otpočnem džemper. Toliko je ljudi oko mene, a uskoro će i zima...

*Napomena: Tekst u kurzivu preuzet sa adrese

среда, 12. новембар 2014.

TAJNI RECEPT BRAĆE BARBIERI



Stara irska narodna kaže: Nek ti je 40 godina u Raju, pre nego li đavo sazna da si umro. Bio sam siguran u to da se ne nalazim u Raju, i itekako u to da sam umro. Jer, đavo je već uradio svoje, sve ono što se inače nalazi na đavoljem spisku obaveza, dužnosti i aktivnosti.

Sklupčan u svojoj stolici, krišom posmatram ženu za susednim stolom, prekrivenu crnom burkom, nalik šatoru koji joj sakriva telo i lice. Kroz uzak prorez vidim joj oči – brižljivo našminkane, bademaste, osenčene gustim trepavicama. Ona bešumno, i krajnje ljupko, čita knjigu. Povremeno samo, čujem okretanje stranica dok ja bezuspešno pokušavam da ulovim način na koji je vlažila prst kojim je okretala stranice; da pronađem mesto kroz koje je kažiprst nestajao u crnim naborima burke i tamo pronalazio njena moguća usta. Ni mrki i osorni pogledi njenog pratioca nisu me sprečili da širim dalje misao o njenim nevidljivim, bio sam siguran u to – punim i sočnim usnama, nizu bisernih zuba i jezičku koji se povremeno isturao napred – uvek kad je hitro trebao dodirnuti kažiprst u značajnoj i ritualnoj misiji vlaženja istog. Žena bi povremeno sklopila knjigu, kroz prorez vidim i oči, ovlaš umećući inkriminisani kažiprst među stranice, koji je u tih nekoliko trenutaka dok je meditirila služio kao savršeni obeleživač.

Sedim u aerodromskom bifeu nekih desetak minuta. Traje sat ili duže.

Sklapam oči, pokušavajući da nekako umirim njenog uzvrpoljenog pratioca i eliminišem bes koji je već očigledan u njegovim pogledima, kao i pokretima. S vremena na vreme, on spušta svoju ruku na njeno koleno, s kojim se njegovo preko burke dodiruje. Pokret je brz, ovlašan i svaki put kad je njegovi prsti okrznu, ona širom otvori oči. Pogleda u mene. Biću precizniji – kroz mene. I tad ispod burke, na komandu, rekao bih: pre kao na feder, iskoči vrh njene cipele. Savršene, crvene cipele – malo zaobljenog vrha, s niskom platformom.

Glas sa razglasa poziva nekog da se javi na neki šalter, nekome. Neko i ustaje, osvrćući se. I onda nestaje u gomili novopristiglih putnika.

Tog leta sam često sanjao jedan isti san, o pustinjskom karavanu. Sebe nisam prepoznavao među onima koji su, ležerno zavaljeni u gruba platnena sedla ili kako se već zovu jahaće nosiljke na kamilama, klimali u taktu kretanja pustinjskih životinja. Pokretao se u sumrak, dok je poslednji okrajak sunca doticao horizont. Pustinja je spočetka s njim delila duge senke, što su bezvoljno i sporo klizile preko dina ostavljajući tragove koje su mogli videti samo prekaljeni putnici ili upućeni znalci. Vremenom su senke bivale sve kraće i onda bi nestajale, čineći da karavan dalje ide ogoljen, prepušten sebi samom. Ne znam otkuda je izranjao taj karavan, još manje kuda je, gotovo svake noći, putovao. Nikada nisam pustinju vidio izbliza, slabo sam o njoj čitao, filmove ionako nisam gledao. Ali je svest o postojanju takvog scenarija postojala, i sasvim izvesno mi ukazivala na to: da sam samo malo uporniji bio, mogao sam biti njegov akter.

Otvorio sam oči pod snažnim utiskom da tu nešto nedostaje. Tako je, osim mene, nikoga i nije bilo. Podigoh ruku da dozovem konobara.

„Dva Aperol Spritz-a, molim“ – kažem odlučno, ignorišući njegovo upitno podizanje jedne obrve.

U bašti Mestrea, sedamdesetčetvrte, obrubljenoj saksijama s vrištećim pelargonijama, sa suncem Veneta za vratom, držimo se za ruke. Srkućemo narandžasti penušavac i Milena se smeje, glasno. I neumereno. Povremeno gura ruku u torbu pored sebe. Iz šuškave hartije izvlači nešto. Potom dugo miluje. Cipele, svetlucave i crvene, moj venčani dar.

„Hajde, brže...brže s tim Aperolom – korim je - zakasnićemo na autobus.“


Mislim na braću Barbieri i njihov tajni recept.


Mislim na Milenu i njenu radost i čini se da me sve ovo menja – kao da sam dobio trunku amfetamina i evo, čekam dok se ne istroši dejstvo narkotika – što god da je. Dižem ruku, zovem konobara. Nije začuđen i dok spušta čaše, primećujem njegov demode prsluk, iskrzan po rubu i umoran pogled.

Umoran sam, voleo bih da više ništa ne primećujem. Ipak, treperava, crvena tačka na monitoru upućuje me na izlaz broj 5. Propuštam užurbane. Onda vidim ženu u crnom, oko nje sve šušti i škripi. I Milenu koja se ne smeje, jer više nigde ne kasnimo.

уторак, 07. октобар 2014.

POLJUBAC ZA DOBRO JUTRO (2) *




Spremao se za počinak kao i svako veče pre ovog. Postupak je bio jednostavan. Sa prozora svoje sobe na mansardi (morao je sebi priznati, ovaj naziv mu se mnogo više dopadao od "potkrovlja"!) bacio je poslednji laki, neobavezni pogled na susednu zgradu. Naravno da nije očekivao ništa posebno da vidi, kao uostalom i bilo koje predhodne večeri. Pogled je bio samo deo njegovog rituala. Na licu mu je lakrdijaški igrao zrak svetlosti od ulične svetiljke obešene o ivicu susedne zgrade. Na momenat se činilo da se i njegove usne razvlače u blagi, šeretski osmeh. Pomislio je, kako mansarde imaju jednu malu prednost – svetlost se mogla lako i brzo sakriti ispod krovova. Ipak, ove večeri je nešto drugačije izgledala zgrada preko puta njegove: na jednom prozoru, na trećem spratu, stajala je uredno poslagana posteljina. U ovo doba dana, posteljina treba da se nalazi na drugom mestu, pomislio je. Pokušao je u sećanje da dozove lik osobe koja stanuje iza tog prozora. Da, to je prozor na kome je u par navrata video lik neke devojke. Maglovito, doduše, pošto je pogled sa njegovog prozora bio iskrivljen. Misao o devojci koja nije sklonila posteljinu ga nije napuštala ni kada se lagano spustio na svoj ugodni krevet, kao uvek miran i spokojan, ušuškan i umotan čestitim, čistim mislima i predan molitvama.


Iznenađen, ujutro je primetio da posteljina nije sklanjana. Ostala je celu noć tako sramno izložena pogledima prolaznika i golubova. Iako se žurio na posao, ostao je desetak minuta duže u stanu, gledajući na susetkin prozor. Iza te slike posteljine na dasci usamljenog prozora, čini se, ništa se nije dešavalo. Osetio je čudan drhtaj u stomaku. Koliko se tu samoće skupilo, u toj gomilici pedantno posložene posteljine! Koliko je, tek, zaborava smešteno u nju, tako tužno ostavljenu da se belasa i ponekad tek, zavijori kao bela zastava! Nešto joj se dogodilo, toj devojci iz susedstva! Ne bi mu tek-tako njena intima mahala dva dana, izvrgnuta ruglu i bezosećajnim pogledima ostalih prolaznika i suseda. Mora da je to neka cura iz provincije. Devojke iz ovog grada ne ostavljaju posteljinu na prozorima, misli, dok zaključava vrata svoga stana.


Tada mu se slika majčinih deka i grube, platnene posteljine na kratko zavijori glavom. Mati je sama šila posteljinu. Platna je nabavljala iz velikog grada pored mesta iz koga je bio rodom. Jedanput godišnje se nabavaljalo grubo platno za dušečne čaršave i jastučnice. A deke je sama tkala. Bile su vunene, bele, sa tankim crvenim prugama na krajevima. Biljci. Boja za vunu namenjenu crvenim prugama je bila posebno dobavljana i mati je vodila računa da bude dobrog kvaliteta. Ako je nešto mrzela, to je bila neuredna posteljina. A kad boja nije bila dobra, pranjem bi se razlila i bele deke bi dobile razmazane, rozikaste šare. Majka ih je prala uz vodenicu, na mestu gde se reka blago širila u bistro, modrooko jezerce. Poput hitrog vretena razigranog točka vodenice, majka je dugo, kratkim, drvenim motkama lupala po dekama, peneći bistru vodu smaragdnog jezerca. Belo-plavičasta, zapenjena voda o koju su se otimale sićušne duge, pod veštim prstima majke se motala u bela klupka. A onda, rasprskavala poput malenih glava vatrometa, po teškim, vodom natopljenim dekama, koje je ona potom opet umakala u hladnu vodu. Pa onda širila po travi da se osuše. Snežni lepotani su se do duboko u noć besramno pružali po travi, otkrivajući retkim prolaznicima i raspričanim pticama svoju beloputu nagost. Jednu je još uvek, kao relikviju, čvrsto, svake noći, uz sebe stiskao. Bilo je to jedino parče njegovog predhodnog života, komad koji je uspeo da spase. Ta mu je deka dobro došla u hladnim noćima bežanja iz rodnog mesta, dok se vukao nesrećan i blatnjav, vlažnim, mračnim šumama bosanskih planina. Čim se smestio u izbeglički kamp, prvo je deku oprao. I rasprostro je ponosno po travi uz baraku kampa, pažljivo, da se ne zakači o bodljikavu žicu kojom je kamp bio opasan. A kada se useljavao u stan na mansardi, jedina preneta stvar iz njegovog predhodnog kratkog i burnog života, bila je baš ta bela deka, mamin biljac.


Setno se maša za vrata lifta koji ga bučno i silovito, kao svakog jutra, spušta u tamu nižih spratova stare zgrade u kojoj živi pet punih, samotnih godina. Silazeći niz poslednje stepenike ulaznog hola svoje zgrade, pokušava da ubaci vunenu dušu tamo, gde na spoljnom vazduhu, tako laka i prhka, inače ne može stići: usamljeni prozor trećeg sprata. Osmeh koji mu prelazi preko lica, govori o osećanjima koji se u njemu kao plima razlivaju. Baca poslednji pogled na gore i zastaje u hodu: sa prozora stana njegove, sada već dobro poznate devojke iz provincije, uklonjena je posteljina. Dobro je, misli. Dirnut, svojoj dragani šalje nevidljivi poljubac, sočni poljubac za dobro jutro.

петак, 08. август 2014.

MINIJATURE






MAGLE

Magle, bele i paperjaste, uskomešane brujanjem borova, lenjo se protežu nad potokom i duž uske, mokre staze, uz ljuljanje i zvonjavu ljubičastih cvetova verunika blistavih ivica u kojima je svetlucao zarobljen prvi sunčev zrak, meko se rastežući kao vuna sa preslica iznad vrhova brdašaca u oker tonovima, dižu se polako i dostojanstveno. Nekošena trava, bele krune sporiša, nakupine iva, retko grmlje i razbacani konji razigranih repova povijaju se blago pod teretom tek napuštene noći. Sve treperi.



LEKTIRA

Prilazim lagano i s oprezom zbog upregnutih, sapetih životinja koje bi svako-toliko frknule i zveknule kopitama o asfalt. Čujem smeh svog pratioca: Ne boj se. Pa to su sve samo isluženi konji! Vidim ga kako hitro iskače sa svog sedišta, ispušta uzde i osmeh razliva niz golobrado lice. Namešta ga u pozu ljubaznog, uslužnog, otvorenog...Još dečak: dobro razvijeno telo nimalo u skladu s licem, uskim i gotovo prozirnim. Ispod serdžade kojom je prekriveno njegovo sedište, vire korice knjige. Znatiželjna da vidim šta čita dok čeka mušterije, krenuh rukom ka knjizi. Bio je brži, vešto je gurnuvši ispod prekrivača. Malo postiđena, upitah za vožnju. Posle kratkog dogovora oko usluge, zavalismo se u sedišta. Odbih njegovu ponudu da mi obmota noge ćebetom - sunce je već odavno pokupilo tragove magle i jutarnja svežina je bila prijatna. Krenusmo sa asfalta, ugaženom stazom ka Obodovici. Nije bio razgovorljiv. Na moje pitanje šta čita, odgovorio je kratko: Lektiru. Šta uči – srednju školu u Užicu. Nisam dalje razvijala priču - dosadilo mi da kleštima vadim odgovore, pa odustah. Konji su, uz zvonjavu praporaca i mahanje repovima kojima su terali muve, lagano kaskali strminom. Prijatno truckanje fijakera i zvuk dečakovog coktanja jezikom kojim je upravljao životinjama, uspavali su me. Uostalom, nemam šta tu posebno videti: to su mi poznate staze - bezbroj puta sam njima šetala. Na povratku, dok je brojao novac, iskoristih trenutak i zavukoh ruku pod prekrivač njegovog sedišta. Glasno se nasmejah: naš fijakerista je čitao istu knjigu kao i ja.



POSLE OLUJE

Mesec, načet i ubledeo kao bolesno dete, visi nad planinom i grozničavo pali, jednu za drugom, udaljene lampe po njenim modrim vrhovima, promuklim od tek utihle rike letnjih gromova. I jezero, pomodrelo od dugog šibanja munja, čini se kao klempavo uvo, koje osluškuje nebesa što se besno i raspomamnjeno spuštahu među borove - nad nama, nad gusto stisnutim naseljem, nad šuškavim travama pašnjaka koja ga opasuju.

Ljuška se, drhturi, odbleskuje.

Ležeći na postolju dečijeg vrtuljka uvezanog debelim, zelenim najlonskim konopcima, i vireći ispod oguljene noge slonića, zalutali psić je cvileo, dugo i neutešno, dok je unezverenim pogledom tražio pomoć. Ispred njega je polugola žena, bez cipela, stajala raširenih ruku i nogu, uzvikujući: Ja sam zvezda, ja sam zvezda! A onda se, premećući se preko glave, brzo udaljila, saplićući se i udarajući o pletene stolice kafića i rušeći saksije sa dalijama. Za njom se njihala levo-desno njena kosa, čvrsto uvezana u konjski rep. Dugo, i jedan uniformisani čovek, izašavši na svetlost svetiljki duž staza, klimao je glavom.

уторак, 01. јул 2014.

ZA USPOMENU I DUGO SEĆANJE




Preturajući ovog vikenda po nekoj fioci-svaštari, naišla sam na malu, providnu fasciklu iz koje se video kartončić s ovim naslovom.

A ispod naslova, sadržaj:

1. DAFINA, Izveštaj o stanju na tatinom računu
2. BONOVI ZA SNADBEVANJE, 2 - prašak za veš, 1 – ulje, 1 – brašno, 3 - šećer
3. BUDIMPEŠTA/ ADRESA I TEL. ZA SMEŠTAJ, Budim - novembar 1989
4. RAČUN ZA MOTOR ZA ČAMCE, vikendica u Filip Jakovu
5. MOMO KAPOR – Politika, 18-ta nedelja blokade

Kao da sam ga videla prvi put, zbunjeno sam ga okretala u ruci. Dileme nije bilo, moj rukopis! Ali, ja se ne sećam kada sam to napisala, a ni zašto. Dobro, naslov govori zašto…To su, zapravo, stvari kojih se ne bih trebala sećati jer su obeležile jedan, uglavnom, mračni period mog života. Kad već otvaram fasciklu, da vidimo…

DAFINA

Ni suprug ni ja nismo podlegli masovnoj histeriji štednje u piramidalnim bankama, ali sam ja ipak, htela to ili ne, bila uvučena u Dafininu, jer su me roditelji (tada stanovnici mesta u unutrašnjosti) ovlastili da u Dafininoj banci poslujem u njihovo ime. Nikakvo ubeđivanje ni razlozi nisu pomogli. Oni su deo (istina i srećom, jako mali…) svoje ušteđevine poverili Dafini, očekujući, kao i svi ostali, “masan” profit. Prošlo je kako znate. Uspela sam, na mišiće, da izvučem dobar deo ušteđevine, uz visoku cenu dvodnevnog, neprekidnog čekanja u redu, gušanja i sumo-zahvata sa ostalim jadnicima , svađanja sa osionim obezbeđenjem banke i to neposredno pre nego je postalo gotovo nemoguće prići banci…Ali sam uspela!

Na papiru je rukom ispisana računica: uloženo…kamata, očekivana zarada! Smešno.

BONOVI ZA SNADBEVANJE

Uz POTVRDU o ostvarenim pravima na organizovano snadbevanje, datuma 11.09.1993.g., nalazi se par bonova za deterdžent, ulje, brašno i šećer. Tužno.

BUDIMPEŠTA

Na običnom papiru zabeležena rukom adresa sa telefonom i adresom privatnog smeštaja - kuće u Budimpešti i mala mapa: kako doći do kuće smeštene u predivnom, rezidencijalnom delu Budima.

Adresa je sačuvana, za neki sledeći put... otići i boraviti...ostavljena s puno nade, nakon našeg poslednjeg turističkog putovanja, 29.11.1989.g. Neveliko društvo činila su 4 bračna para, sa dva auta (mi tek kupljenim Golf-om... u vreme Ante Markovića).

Šta reći: lude noći uz cigansku muziku te nezaboravnu hranu i pića najskupljih restorana „Gundel““ „Matyas Pince“...Fortuna... Nezaboravno.


RAČUN

Odnosi se na kupovinu motora za čamac, tip TOMOS-4N, od 11.11.1989.g. na 19.977.700,00 din

Motor smo prebacili u vikendicu na moru, u mesto Filip Jakov kod Biograda n/m, izgrađenu našim sopstvenim rukama (tata, mama, ja, brat, moj muž i snaja). Radili smo gotovo 4 godine, dodavali, ulepšavali i sadili retko voće: neverovatne sorte grožđa, kivi, smokvu, mandarinu...pa i masline. Motor smo samo jednog leta koristili, jer su nam već sledeće zime lopovi provalili u kuću, ukrali i čamac i motor...a nakon završetka ratnih sukoba, iako Filip Jakov nije bio u zoni ratnih dejstava, kuća je minirana i razneta u prah.

Počionici ovih nedela nikad nisu pronađeni. Žalosno.

ISEČAK IZ POLITIKE

Ne znam šta je bio povod da baš ovaj isečak ostane u životu, a odnosi se na kolumnu Mome Kapora i njegov osvrt na 18-tu nedelju blokade Srbije i Crne Gore, datuma 04.10.1992.g. Čudno.

уторак, 03. јун 2014.

O LAŽIMA U PROZI LJUDMILE ULICKE




“Omnis homo mendax” (115,11 Stari zavet)



Ovaj stih starozavetne pesme mogao bi se prevesti: Čovek je živo biće sposobno za laž. Ta se definicija može usvojiti s jednakim pravom kao i opšteprihvaćene definicije koje čoveka nazivaju živim bićem koje je sposobno da misli, da govori ili se smeje. Lako možemo pretpostaviti ko je citiranu definiciju izrekao – očito neki čovekomrzac, ali je svakako ne bismo mogli opovrgnuti. (1)



Dakle, laž je sastavni deo našeg života, time i obmana, s istim pravom i samoobmana, pa i ljudska lakomislenost… Oni su utisnuti u matični kod našeg bića. Iz tog razloga, ni književnost ih ne zaobilazi, kako vidimo još od starozavetnih stihova, ne želeći da šire zalazim u istoriju.



Kada je reč o delima autorke koja su predmet mog zanimanja, laž se u različitim oblicima pojavnosti opisuje u sva tri njena nevelika prozna dela koja sam imala priliku da pročitam. Sve se priče, kao delovi mozaika, stapaju u dve paralelne slike. Prvu, kako žene lažu i drugu, kako drugi lažu žene. Ruska spisateljka Ljudmila Ulicka je jedna od najznačajnijih savremenih pisaca. Izvor navodi da je najprevođeniji ruski pisac na strane jezike - 25 jezika, kao i da je osvojila brojne književne nagrade u Rusiji i svetu. (2)



U sve tri knjige “Devojčice”, “Sonječka” i “Providne priče” glavni junaci pripovetki su ženske osobe. U “Devojčicama” se, dakako, radi o mladim junakinjama koje su na onoj tananoj liniji između sveta detinjstva i doba zrelosti, ranjive i bez životnog iskustava koje bi oko sebe mogle obmotati kao laki štit od teških udaraca realnosti gde vladaju laž, obmana, mimikrija, pritvornost, licemerje…a u koju neminovno moraju ući. “Sonječka” je povest o nesrećnoj devojci, potom ženi, potpuno neotpornoj na hirovite udare sudbine, ženi koja svesno i bez ropca prihvata laži i obmane svojih bližnjih, kako bi oko nje bilo što manje talasanja, gibanja…Dakle, svesna samoobmana, uljuljkivanje, hod linijom manjeg otpora, sve kao posledica nedovoljne sigurnosti u sopstveno “ja”. Od svih nabrojanih, “Providne priče” s lakom dozom ironije, ali i simpatijama autorke prema svojim junakinjama, deluju najsadržajnije - gotovo bravurozno štivo. Ulicka čitaocu ni ne pokušava da reši enigmu, uz neminovna pitanja koja njega, bolje rečeno – sve nas lično, oduvek kopkaju: zašto se laže? što je to u ljudskom biću što ga nagoni na laž? Ali će uverljivim, šarmantnim pričama delimično odgovoriti na pitanje: kako žene to rade? Kažem delimično, ne dovodeći u sumnju njen način pripovedanja. To nikako. Radi se o tome, da je lepeza laži daleko šira nego je autorka opisala.



Ne bih da pokušavam da klasifikujem laži, navodim izvore i pravim poređenja ili analize. To bi nas uvuklo u teoriju i skrenulo od teme ovog rada. U literaturi se može pronaći više koncepcija klasifikacija laži, zavisno od teorijske orijentacije, ali i prirode problema. Pa i što se samog pojma laži tiče, može se reći da se na različite načine tumači. Uostalom, nije za čuditi što laž nije do kraja definisana. Jer, ona je za nekoga potreba, za drugog spas, za trećeg – bolest.

Mislim da ne bih pogrešila kada bih rekla najjednostavnije što mogu: Laž je netačnost ili odsustvo istine. Larus za laž kaže:“Tvrdnja suprotna istini“. Laž i laganje je „svesno izricanje neistina, namerno izvrtanje činjenica, neistina uopšte, obmana“ (Vilijam Štern). Laž ne znači samo izopačiti istinu, nego je i prećutati.



Individualne laži

Individualna laž je svesna ili nesvesna, sa namerom ili bez nje. (3) Da li je pogubnija prva ili druga, odgovoriće nam stručna javnost. Ja ću se kratko osvrnuti na one laži koje je Ulicka, kao vrhunski znalac dečje psihologije, uočila i opisala kod svojih junakinja, devojčica na razmeđi detinjstva i devojaštva, prateći ih od ranog detinjstva. Veoma je upečatljiva priča „Kukavičje jaje“ (knjiga „Devojčice“) o bliznakinjama, Viktoriji i Gajane, koje se pojavljuju u još nekoliko priča. Sve laži jedne, Viktorije, polaze iz ljubomore. Ovo pogubno osećanje nastaje u najranijem detinjstvu, polazi od šaljivih izvrtanja istine ili prećutkivanja (kako inače počinju laži), da bi odrastanjem, dobilo nesagladive razmere – sa gotovo smrtnim posledicama po drugu. Ništa novo, reklo bi se: u literaturi, kao i životu, poznati se primeri bratske „ljubavi“. Ili, kako Ulicka kaže:... „ veoma drevni izvori takođe indirektno na to ukazuju: Rebekini sinovi, kako se kaže u Knjizi postanja, još u majčinoj utrobi počeli su da se tuku“...

Samo, lepeza laži kojima se mala Viktorija služi, zastrašujuće je široka i zapanjujuće monstruozna. Ko bi rekao, tako ljupko stvorenje...



Ljupka je i trinaestogodišnja Ljalja, mada ne i naročito lepa, kako Ulicka kaže: pubertet se izmetnuo u bubuljice, nos se neopravdano izdužio...kao i noge. Sasvim pristojne, duge noge mlade dame, koja tetki Ženji priznaje ljubavnu aferu sa zajedničkim, od sebe daleko starijim, rođakom. Šokantno saznanje o incestu, pedofiliji i preljubi u porodici dovoljno je razorno ali i pokretački je motiv da Ženja preduzme, diskretno i obazrivo, korake u pravcu rešenja problema i porodične bruke. Optuženi rođak, međutim, ima drugačiju priču. „Kraj priče“ iz „Providnih priča“ govori o lažima kojima mlada osoba očajnički želi da skrene pozornost na sebe. Zastrašujuće je to, koliko realistično, i precizno opisuje ljubavne scene i svoje senzacije koje ih prate. Ali i to kako daje presek „stanja“ i ponašanja svojih bližnjih... kako na zadivljujuće lak način uočava (trinaestogodišnje) laži, pritvorstvo i mimikriju odraslih. Ima, očigledno, dobre učitelje.



I, kao rezultat te pogrešne pedagogije (još je Ruso rekao da su dečje laži delo vaspitača), deca vode dvostruki život: jedno misle, drugo rade...a samo ih vršnjaci vide u pravom svetlu. (4)



Kolektivne laži

U priči „Dar nerukotvorni“ iz „Devojčica“ Ulicka na humoran način opisuje veliki i značajan događaj u životu jedanaestogodišnjih devojčica, odličnih i primernih učenica, koje postaju pionirke, ironično oslikavajući Staljinovo vreme, vreme idolatrije – jednu veliku, kolektivnu laž s kojom će se devojčice susresti doživevši šok. Jer, pojedinac koji odrasta i živi u sredini gde vladaju grupne laži neće moći da razlikuje stvarno od nestvarnog. (3)

Devojčice će se naći licem u lice s ženom, bogaljem koja je oličenje ketmana, svesne dvoličnosti u vremenu i uslovima totalitarizma, tj. u neslobodnim društvima. Ona će se javno zalagati za zvaničnu idologiju, dok će držati u tajnosti sopstvena uverenja. Dakle, laž...obmana...licemerje.





Zajedničke laži

Kolektivne laži nisu isto što i zajedničke. Ovim poslednjim bih pridružila sjajnu priču „Srećan slučaj“ s kojim Ulicka završava „Providne priče“. Preplićući intimne trenutke naratorke Ženje sa sudbinama devojaka i žena koje je nemaština, nesreća, ali i lakomislenost odvela u prostituciju, daleko od rodnog kraja...da uz istu, zajedničku laž o novom životu, maštaju i sanjaju svoj „srećan slučaj“. Laž koju „vrte“ kao pokvarenu gramofonsku ploču, ista je kod svih prostitutki: ona ima verenika, Švajcarca, koji je, naravno, bankar...ona će raditi samo do isteka ugovora sa lokalom i - kraj!... ona napušta ovaj lokal, ovaj život, ovaj polusvet...Isti scenario za sve žene. Tako je uspela i Ljuda, legenda među striptizetama, zašto ne bi i one? A ispod te sjajne priče krije se moralna beda, uništena mladost i promašen život alkoholičarki i narkomanki, strah od makroa i policije...Ispod iste priče krije se tanka nit laži koja ih spaja. Na zajedničkim obmanama počivaju njihovi krhki, unesrećeni životi. Obmanjujući sebe traže one koji će potvrditi njihove samoobmane.



Patološke laži

Priča „Dijana“ iz knjge „Providne priče“ je po meni najbolji primer ove vrste laži. Reč je o ženskom liku raskošne spoljašnosti i bujne mašte, koja pleni od prvog susreta svojim izgledom, ponašanjem, ali i dirljivim biografskim pričama. Pa i samo ime: Ajrin, zvuči pripovedačici priče, Ženji, neverovatno. Ajrin! Ajrin, pomalo raskalašna i apsolutno nekonvencionalna, svojom pojavom razgaljuje pravolinijski, učmali svet mesta za odmor. Druželjubiva je, glasna i direktna u ophođenju kako s dementnom majkom ili decom, tako i s novom prijateljicom koju osvaja na „prvu loptu“. Zadobivši njeno poverenje, upušta se u intimno pripovedanje svoje životne priče, filujući je neverovatnim detaljima, kako se ispostavljaju na kraju, lažnim. Da bi se, opet, zapitali: čemu sve to...Odgovor je porazan, ali istinit. U pitanju je patološka laž - Ajrin je namerna lažljivica koja laže sa ciljem.



Kako se u literaturi navodi „osoba koja ima problema sa patološkim laganjem izgovara laži svakodnevno, u velikim količinama i jako ubedljivo, kao da izgovara čistu istinu. Smatra se da patološko laganje nije pod uticajem svesti, ono se odvija nekontrolisano i impulsivno. Osobe koje to rade veruju u svoje laži kao da su one stvarne i ne smatraju da imaju problem.“(5)



Pored ovog stručnog objašnjenja fenomena patološke laži, koje se kako vidimo, odvijaju mimo svesti i nekontrolisano, ne mogu se oteti utisku da je Ulicka majstorski obogatila Ajrinin karakter dodavši mu određenu dozu sadizma prema Ženji. Jer, kako inače nazvati njena uživanja u laganjima koja su u direktnoj srazmeri sa ogromnom količinom saosećanja, tuge, empatije što ih izazivaju kod prijateljice njene, kako se vidi na kraju, lažne priče?





Konačno, iako nam je autorka Ulicka nizom primera pokazala kako žene lažu, ostaje pitanje: zašto lažu? Jer, potrebno je mnogo više truda da se izgovori laž nego istina. Podrazumeva se, da to nije problem samo u žena. Jedan od najčešćih razloga je strah od posledica istine. Bilo koja vrsta krivice je pretežak teret i ljudi pribegavaju različitim manervima da bi ga olakšali, ili ublažili. (5)

Naravno, postoje i mnogi drugi razlozi. Ljudmila Ulicka nam je, kao savršen psiholog, uspela približiti načine kojima ljudi pribegavaju konstruišući laži, kao i atmosferu, vreme i uslove u kojima, ali i zbog kojih ljudi lažu. Sve tri knjige se čitaju lako, neverovatno su pitke, obiluju humorom, ponekad ironijom, ali pre svega – toplinom i razumevanjem za ljude, pa makar oni i lagali.











LITERATURA:

(1) “Magna quaestio est de mendacio”, sa linka http://www.algoritam.hr/download/poglavlja/106387.pdf)

(2) Prikaz izdavača PAIDEIA na knjizi “Devojčice”, Ljudmila Ulicka

(3) „Laganje i ličnost“, Petar Kostić, Ranko Lojić, 2004.

(4) „Život je maskenbal“, Goran Kolašinac

(5) „Psihologija laži“, Jelena Orlandić i Ivana Paunović, sa linka

http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/psihologija_lazi.62.html?news_id=251868)

“Providne priče”, Ljudmila Ulicka, izdavač PAIDEIA, 2008.

“Sonječka”, Ljudmila Ulicka, izdavač PAIDEIA, 2006.

“Devojčice”, Ljudmila Ulicka, izdavač PAIDEIA, 2012.









Novi Beograd, 03.06.2014.



© Jagoda Nikačević