уторак, 07. фебруар 2017.

TREBA LI VOLETI MLADOG PAPU

(utisci o mini-seriji "Mladi papa")

Na početku, moram priznati da ne volim gledati TV serije, pogotovo one kojima se kraj ne nazire. Mišljenja sam da (dobar) film može sve reći. Ipak, ne često, ponešto i odgledam, ako se radi o preporuci osobe čiji sud cenim (mislim na neku epizodu, naravno...) i na osnovu odgledanog formiram nekakav svoj stav ili mišljenje o seriji. Dakle, Mladog papu sam odgledala, po preporuci, i to kao film - u 2 dela. Mini serija, inače, ima 10 epizoda, svaka u trajanju otprilike 60 min. I za nju mislim da je mogao biti film, u 3 – 3,5h vremena, u vrh glave. Neću reći da je razvučeno i dosadno, ali moglo se kratiti. Toliko o tome.

Serija nije ništa novo rekla, bar što se tiče naših saznanja prikupljenih iz drugih filmova ili knjiga ili štampe, a u vezi dešavanja i života u malenoj papskoj državi. Tu važi princip: ništa se ne vidi, ali se sve zna, jednostavno rečeno. Raskošna je, bogate produkcije i izuzetne fotografije. Negde sam pročitala da Vatikan nije dozvolio snimanja unutar svojih zidova, tako da scene koje se (po mojoj slobodnoj proceni to je, otprilike 80% od cele serije) odvijaju u papskoj rezidenciji, ispred, u papskom letnjikovcu i sl. pravljene su za seriju i mogu zamisliti koliko je sve to koštalo! 

Priznajem, neodoljivom Džud Lou, tj. šarmu mladog pape teško se može odoleti. Naravno, u seriji ima dosta holivudskog preterivanja, ali – reč je o prvom američkom papi, pa je i razumljivo. Osim što je mlad, papa je zgodan, zapravo ljubak, tajanstven i mističan, ali i otvoren, moderan i duhovit, a s druge strane – intrigantan. Bila sam zbunjena, jer su moja očekivanja bila drugačija. Jer, znala sam odakle dolazi i sve napred nabrojane osobine su bile vidljive od samog početka. Tvrdokorni, kruti i rigidni stavovi na kojima je katolička crkva dugo insistirala, a u kojima se već vide „pukotine“ i popuštanje – kod mladog pape važe. Šta više, on insistira na njima. Reč je o abortusima, pitanju homoseksualnosti, istopolnim brakovima itd. Istovremeno - bezuslovno, istrajno i neumoljivo se bori protiv laži, mimikrije, lopovluka, nezajažljivog bogaćenja i naročito, pedofilije u redovima sveštenstva kojem je nadređeni. Uz sve to, ide i priča o njegovoj ličnoj drami, vezanoj za detinjstvo i odrastanje. 

Moj utisak je da on sve vreme lebdi negde između: od beskrajno posvećenog, predanog i časnog vernika preko agnostika, pa do apsolutnog nevernika. I onda natrag, u krug. On preispituje svoja uverenja i naučeno, jer ga je vaspitavala časna sestra iz sirotišta, a kasnije se posvetio bogosloviji i svešteničkoj praksi u Kvinsu. On je svetac i čudotvorac, ali i đavo, istovremeno. Dobro, ne baš đavo, ali đavolak...to već može.

Da bude jasno – serija me nije „navukla“ na neko (novo) preispitivanje ličnog stava o religiji. Ostajem pri svom i ono šta jesam. Ali, ono što iz nje izvlačim kao pozitivno, a na čemu, čini mi se i Sorentino insistira je: biti čovek, pre svega i uprkos svemu. Iznad svega nije Bog, nego Ljubav. Ili, možda i ovako reći: Bog je Ljubav. Mladi papa je sve vreme u traganju za njom: tragajući za roditeljima, svojim poreklom i porodicom, tragajući za istinom, tragajući za lepotom.

Kad je reč o lepoti, u seriji je ne manjka. Uostalom, Paolo Sorentino je poznat po tome – setimo se njegovog, oskarom nagrađenog filma „Velika lepota“ – o prelepom, a dekadentnom i haotičnom Rimu ili manje lepog i konfuznog filma „Mladost“ (koga se, iskreno rečeno, više sećam po omiljenim glumcima Majku Kejnu i Harvi Kajtelu).

Mladi papa je u traganju za istinom – za onim lepim, čistim i jednostavnim, u sebi i oko sebe. I to je dovoljno, za seriju koja bi da bude gledana i voljena.

уторак, 10. јануар 2017.

SKRIPTE


(iz ciklusa kratkih priča “Male gradske priče”)

Letos je stan u zgradi u kojoj stanujem, na spratu ispod mog, provaljen. Usred dana, dok je stanar izveo bebu u kolicima u jutarnju šetnju. Ne verujem da se provalnik bog-zna-koliko ovajdio: par sa bebom koji je opljačkan iznajmljuje stan i deluje jako skromno. Uzgred, muškarac ne radi ili čini se, nije stalno zaposlen. Prvo pitanje koje je postavio policajac na uviđaju je bilo: “Imate li u zgradi sigurnosne kamere ?" Nismo imali kamere ni posebne brave, samo interfon koga gotovo svi stanari otvaraju i ne pitajući ko zvoni. Kućni savet, nakon kratkog zasedanja i konsultovanja sa komšijama iz susednih ulaza, donese neopozivu odluku: kupuju se kamere, snima ulaz i – svim stanarima, oglasom i upozorenjem, skreće pažnja da obazrivije otvaraju ulazna vrata.
Nekoliko dana nakon postavljanja kamera, na oglasnoj tabli u holu, osvanula je ceduljica sa, na brzinu ispisanom porukom:” Mole se komšije da, ukoliko imaju bilo kakvih saznanja, obaveste stanarke iz stana 56, o koferu sa knjigama i skriptama koji je dana 23.avgusta ukraden ispred stana.” A nakon par dana nova, sad već očajna poruka: “Ispitni rok se približava, molimo vas, vratite nam knjige!”
Dve devojke su danima išle od vrata do vrata i raspitivale se za kofer.
“Pa, što ste kofer ostavile ispred vrata?! – zlobno će dežurna  komšinica sa sprata.
“Krečile smo stan i kofer je ostavljen na kratko, tačnije samo jedno prepodne je bio pred vratima” – objašnjavale su studentkinje.
Predsednica kućnog saveta je pažljivo, nekoliko puta pregledala snimak sa sigurnosne kamere: niko tog i narednih dana nije izašao iz zgrade sa koferom.
Sretoh devojke, ubrzo nakon ispitnog roka – pitah ih za kofer i da li su našle knjige.
Jedna mi jetko reče:”Zamislite samo, koliko je naš sused morao biti očajan, kada je prodavao na buvljaku naše skripte, jednu po jednu iznoseći u cegeru. Ako je njima rešio neki svoj problem, neka mu je alal! Uzgred, položile smo ispite.”

уторак, 29. новембар 2016.

PODVARAK

iz ciklusa "Male gradske priče"



Rodilo kod seljaka ove godine, da je milina. Od svega najbolje – kupus. Ali, ponuda velika pa cene niske –  od viška da te zaboli glava. I moj Rade, domaćin od koga pazarim na zemunskoj tezgi zabrinut - vrti glavom, uzdiše, češka se. „Podaj svinjama“ – pokušavam da pomognem. „Šta? Mojim svinjama?“ – zgranut je Rade „ A, ne, ne! Ne dam ja njima ovo đubre.“

Prikaz knjige pesama AKVARIJ ZA SVIJET Duška Babića, 2015

MOJE REČI SU SVJETOVI *
(o knjizi poezije AKVARIJ ZA SVIJET Duška Babića)

Moje oduševljenje knjigom poezije „Akvarij za svijet“ pesnika Duška Babića započinje na samom početku čitanja – naslovom. Ne pročitavši niti jednu još pesmu razmišljam kako je pesnik svoj (naš) svet smestio na zgodno mesto, u akvarijum. Domišljato, nema šta. Jer, zna se – akvarijum je od stakla ili tako nekog materijala koji je providan. Znači, sve je vidljivo, transparentno, dostupno oku. I srcu.

Ali, Duško Babić ide i korak dalje. U naslovnoj pesmi otkrivamo, već u prvom stihu, da je akvarijum zapravo – on: „U mojoj krvi žive ribe“. Već ova prva rečenica je dovoljna za pesmu. Ali ne i za pesnika, koji (voli da) se igra, razrađuje i dograđuje, prepliće i tka. I, zato on uvodi novog aktera - malog, tek rođenog Boga. Pesmom kolaju dve struje: jedna, donja, sa savršenim plivačima - ribicama i druga, gornja izvan akvarijuma, sa prebrzo odraslim (starmalim) Bogom koji bi da malo ili, možda trajno, (u)ćuti, baš kao vesele ribice iz akvarijuma. Naravno, naš pesnik je divnog srca i široke duše – prima ga u svoju krv, u akvarijum. Jer, ne rekosmo li?– on voli da se igra. Primajući ga, on je pesmu obožanstvenio.

U njegovom akvarijumu ima mesta za sve. Tu je brižljivo smestio Samohrano sunce i Sfingu, pa patuljke i svemirsku kitopsinu. Našlo se mesta i za Arhimeda iz Sirakuze kome će, kao dobar i brižan domaćin, pažljivo obrisati suze, Irmu i Mariju, i sve devojke sveta. Svaki stih ove zbirke stoji kao sjajno, besprekorno uglačano ogledalo u kome bi se, nagnuti nad njim, mogli prepoznati i Lorka, i Borhes, i Pavić – zajedno.

Ono što mene, a verujem da je tako i sa ostalim čitaocima, posebno raduje i ispunjava zahvalnošću jer, toga sve manje ima u ovom našem surovom svetu, jeste britki pesnikov humor kao jedan od zaštitnih znakova sredine iz koje dolazi. U pesmi Konačno odredište, nabrajanje (prevoznih sredstava i maršruta) nije samo u funkciji stilizacije i zaokruženja iskaza. Nijansiranje atmosfere i suptilna gradacija od egzaktnog (relativnost geografije) do nadrealnog (zlobni čovečuljci) daju odgovore na neka važna životna pitanja i dešavanja. Ili, pesma Cirkuska cenzura koja na beskrajno šarmantan način ukazuje na dvojni moral onih koji brane ili misle da brane moral.

I, na kraju, izdvojila bih par stihova iz pesme kojom Duško Babić, pesnik i sanjar, započinje zbirku – 24 karatni snovi jer će se svima koji pročitaju knjigu Akvarij za svijet desiti upravo to:

Djeca bi po završetku filma
hodala kao mjesečari
po nevidljivoj žici
od čistog sna

* stih iz pesme U gostima, Duško Babić

Jagoda Nikačević

Beograd, 21.09.2015.

понедељак, 05. септембар 2016.

MEDA PLEŠE RUMBU

(kratka priča)


Još od prvih stidljivih, da ne budem gruba i kažem – trapavih, plesnih koraka u, prašnjavoj i memljivoj Sali, znala sam da je Mirko drugačiji od ostalih plesača. Mislim pri tome na muške plesače, partnere koje mi je instruktor dodeljivao. Plesači su se, istina, razlikovali u znanju i po umešnosti, jer je, osim nas početnika, dolazilo i nekoliko starih plesača koje je instruktor namamio u ispomoć (stari su bili po dužini plesačkog staža, ne nužno i obavezno po godinama). Mirko mi je, jedini od svih partnera, pri prvom plesu pružio svoju ogromnu šaku a moju stegao nekako, činilo se, suviše mlitavo, tačnije nesrazmerno mlako prema veličini svoje.

-        -  Mirko - rekao je, blago trepnuvši kratkovidim očima.

Nismo funkcionisali kao par. Naša igra je više ličila na onaj sport grčko-rimskog stila. Nadimak Medved dodelila sam mu u startu. Dobro, de - ipak sam mu (u sebi) tepala Meda.

-         - Evo, ukucaj – zažmurio je i izdeklamovao broj - Znam ga napamet – brundao je - Ja, znaš, ne nosim mobilni kad idem van kuće.
-         - Čemu ti, onda, služi? – trgoh se.
Prešao je preko toga ne trepnuvši.

-         - Magistar Mirko S.  Upiši – dodao je.
-         - Opa! – ote mi se – Svaka čast, čestitam! – rekoh sasvim iskreno.

-         - Čeeekaj – otegnuh – zar se to zvanje sada ne zove Master?
-         -  Magistar – Master, svejedno kako ga zovu. Ionako ću uskoro biti Doktor – reče i, zatvorivši oči, blaženo oliza kašičicu.

-         - Znaš, umrla mi je mama – naglo se nagnuo k meni i šapnuo mi, u poverenju.
-         - O, Mirko, strašno mi je žao – rekoh i zaustavih se. – Moje iskreno saučešće. Znam kako je kad izgubiš roditelje. Mora da ti je sada jako teško. U neku ruku, to što si i pored žalosti, redovan na časovima, je dobro. Kao terapija, kao izlazak iz bolnog stanja, kao...- ređala sam, tešila, razumela...
-          - Da, da. Pet godina bola – reče i ponovo me uze za ruku. Uhvatismo ritam.

-         -  Milice? Milice! – čuh, neko me zove. Sklopih knjigu. Neki krupan muškarac, na bicikli, stajao je pored mog stola. Poznat odnekud, ali...ali...nemam pojma odakle.
-         -  Mirko, ples, Sala... – pomaže mi. Mirko...znaš?
Trebalo mi je par sekundi  - širok osmeh, žmirkav pogled. Meda! gotovo  povikah. Priveza bicikl za drvo i, evo ga! Sede.
-         -  Nisi se promenila.
-         - Laskaš, Mirko! Ipak, hvala.
-         - Otkuda ti u mom kafiću?

Čuj, njegov kafić!

-          - Mislim, omiljenom – dodade, razumeo je moju grimasu.
Pomislih da blefira, ali ga svi za susednim stolovima ljubazno pozdraviše kao starog znanca. I kelner se brzo pojavi, upita:
-          - Isto, Mirko?
-          - Naravno – odgovara i brzo se okreće meni. Šapuće mi u poverenju - Ovo je elitni kafić. Sve sami intelektualci dolaze. Visoki, znaš? Vidiš onu gospođu levo, sa papirima? – diskretno pokaza glavom - Redovna profesorka, piše trenutno novu knjigu. A ti? Ideš li još na ples?

Ah, sav taj ples! Uzbuđenje prve plesne večeri, kako opisati!? Došla sam među prvima. Ubrzo se Sala napunila plesačima. Bilo je divno gledati taj veseo, razdragan svet u svečanim odelima, plesačice u plesnim haljinicama i cipelicama... A kad je krenula muzika, svi poskočiše i sjuriše se na podijum. Meda došao po mene. Uručih mu veliku korpu, za valcer. I za rumbu. Pa, i za fokstrot... Neočekivano i ničim izazvano, nadvladala su, povrh želje za igrom i razna druga osećanja: strah da ne pogrešim, nedostatak samopouzdanja, kompleksi...Kompleksi i beskrajna ljubomora na one koji su, samouvereno i hrabro, klizili podijumom. I, na kraju – moram da priznam – želja da s nekim drugim partnerom, osim Mede, zaplešem. Nažalost, drugog, ni trećeg, ni nekog desetog ...nije bilo. Niko posle Mede nije mi prišao.
Pobegoh kući, postiđena.

- Hoćeš da probaš malo? – dobrodušno mi nudi  deo svog ogromnog kolača.
- Ne, hvala – stresoh se i rukom pozvah kelnera.


I, da - otada, Meda nije igrao sa mnom na časovima.

среда, 06. април 2016.

Književno veče

Dana 05.04.2016.g. u biblioteci "Moma Dimić", Mirijevo-Beograd, održano je predstavljanje mog književnog rada. Organizator večeri bio je Književni klub "Mala ptica", a moderatori Bogdanka i Miroslav Kostić.

понедељак, 14. март 2016.

KULAŠEVAC

(kratka priča)


U avgustu su rana jutra na Kulaševcu blistava i prozirna, a površina malog, gorskog jezera - savršeno mirna. Uz vrelo gde bez prestanka, i u najtoplijim danima, vrska ledena voda, zatičem svakog jutra omanju grupu ranih šetača sa plastičnim čašama ili flašama u rukama, zastalih kod česme. Strpljivo čekaju u redu. Ponekad, pored nas protrči grupa.

Ovog jutra, tišina je potpuna. Nema šetača ni trkača. Na izvoru – samo raskošne, gizdave kočije. Vidim jednog dečaka koji puni staklene balone obmotane prućem. Dva upregnuta konja nestrpljivo frkću udarajući kopitama o asfalt. Mahnito repom teraju muve, klimajući žustro glavama i grivama, dajući tako na znanje momku da im se žuri. Nedaleko od izvora je, ograđen visokom živicom, čardak čestitog serdara Mičića, zbog čije visine je mesto i dobilo ime. Dečak, vodonoša, je njegov sinovac koga je na brzinu, ne stigavši da nađe drugo ili bolje rešenje, onoga časa kad je dobio aber da presvetli knjaz sa familijom dolazi na odmor i okrepljenje nadaleko čuvenom vodom sa Kulaševca, imenovao u njegovog slugu. Krišom se hvatam i kačim za zadnji deo kočije, nadajući se da me dečak iza naslona kočije ne može videti. Uostalom, činio se preterano revnosnim i ravnodušnim na sve osim zadatka koji mu je poveren.

Ulazim nevidljiv s kočijom u čardak. Nasred dvorišta zatičem ceo ženski deo knjaževe svite. Napred – kneginja, zakopčana do grla, divlje maše peškirima, ogrćući gotovo nagu devojku pored sebe.

“Jednoj Petriji sam presudila! Ti si sledeća, nesrećo jedna!” – sikće Ljubica, i udara peškirima redom oko sebe. 

“Petrija!” – sevnu mi. Knjaževa najstarija kćer -  raskalašna i umilna, prkosna i nevina, očeva miljenica i Ljubičina teška glavobolja, krenula na jezero. Na prvo jutarnje kupanje. Puštam svitu da prođe. Pa onda, zajedno sa Petrijom, i dalje nevidljiv, uskačem u jezero.

A za nama, gromoglasna cika ženskog hora.

Grupa debeljušnih žena, na programu za mršavljenje “Čigota” zastala kraj česme Kraljeve vode, uz ivicu jezera na Kulaševcu - tapše. Uz ciku i podvriskivanje, oduševljeno nam maše. Moja sirena, postiđena bukom nepoznatog joj sveta, ostaje dole.


Neće izroniti.