уторак, 01. јул 2014.

ZA USPOMENU I DUGO SEĆANJE




Preturajući ovog vikenda po nekoj fioci-svaštari, naišla sam na malu, providnu fasciklu iz koje se video kartončić s ovim naslovom.

A ispod naslova, sadržaj:

1. DAFINA, Izveštaj o stanju na tatinom računu
2. BONOVI ZA SNADBEVANJE, 2 - prašak za veš, 1 – ulje, 1 – brašno, 3 - šećer
3. BUDIMPEŠTA/ ADRESA I TEL. ZA SMEŠTAJ, Budim - novembar 1989
4. RAČUN ZA MOTOR ZA ČAMCE, vikendica u Filip Jakovu
5. MOMO KAPOR – Politika, 18-ta nedelja blokade

Kao da sam ga videla prvi put, zbunjeno sam ga okretala u ruci. Dileme nije bilo, moj rukopis! Ali, ja se ne sećam kada sam to napisala, a ni zašto. Dobro, naslov govori zašto…To su, zapravo, stvari kojih se ne bih trebala sećati jer su obeležile jedan, uglavnom, mračni period mog života. Kad već otvaram fasciklu, da vidimo…

DAFINA

Ni suprug ni ja nismo podlegli masovnoj histeriji štednje u piramidalnim bankama, ali sam ja ipak, htela to ili ne, bila uvučena u Dafininu, jer su me roditelji (tada stanovnici mesta u unutrašnjosti) ovlastili da u Dafininoj banci poslujem u njihovo ime. Nikakvo ubeđivanje ni razlozi nisu pomogli. Oni su deo (istina i srećom, jako mali…) svoje ušteđevine poverili Dafini, očekujući, kao i svi ostali, “masan” profit. Prošlo je kako znate. Uspela sam, na mišiće, da izvučem dobar deo ušteđevine, uz visoku cenu dvodnevnog, neprekidnog čekanja u redu, gušanja i sumo-zahvata sa ostalim jadnicima , svađanja sa osionim obezbeđenjem banke i to neposredno pre nego je postalo gotovo nemoguće prići banci…Ali sam uspela!

Na papiru je rukom ispisana računica: uloženo…kamata, očekivana zarada! Smešno.

BONOVI ZA SNADBEVANJE

Uz POTVRDU o ostvarenim pravima na organizovano snadbevanje, datuma 11.09.1993.g., nalazi se par bonova za deterdžent, ulje, brašno i šećer. Tužno.

BUDIMPEŠTA

Na običnom papiru zabeležena rukom adresa sa telefonom i adresom privatnog smeštaja - kuće u Budimpešti i mala mapa: kako doći do kuće smeštene u predivnom, rezidencijalnom delu Budima.

Adresa je sačuvana, za neki sledeći put... otići i boraviti...ostavljena s puno nade, nakon našeg poslednjeg turističkog putovanja, 29.11.1989.g. Neveliko društvo činila su 4 bračna para, sa dva auta (mi tek kupljenim Golf-om... u vreme Ante Markovića).

Šta reći: lude noći uz cigansku muziku te nezaboravnu hranu i pića najskupljih restorana „Gundel““ „Matyas Pince“...Fortuna... Nezaboravno.


RAČUN

Odnosi se na kupovinu motora za čamac, tip TOMOS-4N, od 11.11.1989.g. na 19.977.700,00 din

Motor smo prebacili u vikendicu na moru, u mesto Filip Jakov kod Biograda n/m, izgrađenu našim sopstvenim rukama (tata, mama, ja, brat, moj muž i snaja). Radili smo gotovo 4 godine, dodavali, ulepšavali i sadili retko voće: neverovatne sorte grožđa, kivi, smokvu, mandarinu...pa i masline. Motor smo samo jednog leta koristili, jer su nam već sledeće zime lopovi provalili u kuću, ukrali i čamac i motor...a nakon završetka ratnih sukoba, iako Filip Jakov nije bio u zoni ratnih dejstava, kuća je minirana i razneta u prah.

Počionici ovih nedela nikad nisu pronađeni. Žalosno.

ISEČAK IZ POLITIKE

Ne znam šta je bio povod da baš ovaj isečak ostane u životu, a odnosi se na kolumnu Mome Kapora i njegov osvrt na 18-tu nedelju blokade Srbije i Crne Gore, datuma 04.10.1992.g. Čudno.

уторак, 03. јун 2014.

O LAŽIMA U PROZI LJUDMILE ULICKE




“Omnis homo mendax” (115,11 Stari zavet)



Ovaj stih starozavetne pesme mogao bi se prevesti: Čovek je živo biće sposobno za laž. Ta se definicija može usvojiti s jednakim pravom kao i opšteprihvaćene definicije koje čoveka nazivaju živim bićem koje je sposobno da misli, da govori ili se smeje. Lako možemo pretpostaviti ko je citiranu definiciju izrekao – očito neki čovekomrzac, ali je svakako ne bismo mogli opovrgnuti. (1)



Dakle, laž je sastavni deo našeg života, time i obmana, s istim pravom i samoobmana, pa i ljudska lakomislenost… Oni su utisnuti u matični kod našeg bića. Iz tog razloga, ni književnost ih ne zaobilazi, kako vidimo još od starozavetnih stihova, ne želeći da šire zalazim u istoriju.



Kada je reč o delima autorke koja su predmet mog zanimanja, laž se u različitim oblicima pojavnosti opisuje u sva tri njena nevelika prozna dela koja sam imala priliku da pročitam. Sve se priče, kao delovi mozaika, stapaju u dve paralelne slike. Prvu, kako žene lažu i drugu, kako drugi lažu žene. Ruska spisateljka Ljudmila Ulicka je jedna od najznačajnijih savremenih pisaca. Izvor navodi da je najprevođeniji ruski pisac na strane jezike - 25 jezika, kao i da je osvojila brojne književne nagrade u Rusiji i svetu. (2)



U sve tri knjige “Devojčice”, “Sonječka” i “Providne priče” glavni junaci pripovetki su ženske osobe. U “Devojčicama” se, dakako, radi o mladim junakinjama koje su na onoj tananoj liniji između sveta detinjstva i doba zrelosti, ranjive i bez životnog iskustava koje bi oko sebe mogle obmotati kao laki štit od teških udaraca realnosti gde vladaju laž, obmana, mimikrija, pritvornost, licemerje…a u koju neminovno moraju ući. “Sonječka” je povest o nesrećnoj devojci, potom ženi, potpuno neotpornoj na hirovite udare sudbine, ženi koja svesno i bez ropca prihvata laži i obmane svojih bližnjih, kako bi oko nje bilo što manje talasanja, gibanja…Dakle, svesna samoobmana, uljuljkivanje, hod linijom manjeg otpora, sve kao posledica nedovoljne sigurnosti u sopstveno “ja”. Od svih nabrojanih, “Providne priče” s lakom dozom ironije, ali i simpatijama autorke prema svojim junakinjama, deluju najsadržajnije - gotovo bravurozno štivo. Ulicka čitaocu ni ne pokušava da reši enigmu, uz neminovna pitanja koja njega, bolje rečeno – sve nas lično, oduvek kopkaju: zašto se laže? što je to u ljudskom biću što ga nagoni na laž? Ali će uverljivim, šarmantnim pričama delimično odgovoriti na pitanje: kako žene to rade? Kažem delimično, ne dovodeći u sumnju njen način pripovedanja. To nikako. Radi se o tome, da je lepeza laži daleko šira nego je autorka opisala.



Ne bih da pokušavam da klasifikujem laži, navodim izvore i pravim poređenja ili analize. To bi nas uvuklo u teoriju i skrenulo od teme ovog rada. U literaturi se može pronaći više koncepcija klasifikacija laži, zavisno od teorijske orijentacije, ali i prirode problema. Pa i što se samog pojma laži tiče, može se reći da se na različite načine tumači. Uostalom, nije za čuditi što laž nije do kraja definisana. Jer, ona je za nekoga potreba, za drugog spas, za trećeg – bolest.

Mislim da ne bih pogrešila kada bih rekla najjednostavnije što mogu: Laž je netačnost ili odsustvo istine. Larus za laž kaže:“Tvrdnja suprotna istini“. Laž i laganje je „svesno izricanje neistina, namerno izvrtanje činjenica, neistina uopšte, obmana“ (Vilijam Štern). Laž ne znači samo izopačiti istinu, nego je i prećutati.



Individualne laži

Individualna laž je svesna ili nesvesna, sa namerom ili bez nje. (3) Da li je pogubnija prva ili druga, odgovoriće nam stručna javnost. Ja ću se kratko osvrnuti na one laži koje je Ulicka, kao vrhunski znalac dečje psihologije, uočila i opisala kod svojih junakinja, devojčica na razmeđi detinjstva i devojaštva, prateći ih od ranog detinjstva. Veoma je upečatljiva priča „Kukavičje jaje“ (knjiga „Devojčice“) o bliznakinjama, Viktoriji i Gajane, koje se pojavljuju u još nekoliko priča. Sve laži jedne, Viktorije, polaze iz ljubomore. Ovo pogubno osećanje nastaje u najranijem detinjstvu, polazi od šaljivih izvrtanja istine ili prećutkivanja (kako inače počinju laži), da bi odrastanjem, dobilo nesagladive razmere – sa gotovo smrtnim posledicama po drugu. Ništa novo, reklo bi se: u literaturi, kao i životu, poznati se primeri bratske „ljubavi“. Ili, kako Ulicka kaže:... „ veoma drevni izvori takođe indirektno na to ukazuju: Rebekini sinovi, kako se kaže u Knjizi postanja, još u majčinoj utrobi počeli su da se tuku“...

Samo, lepeza laži kojima se mala Viktorija služi, zastrašujuće je široka i zapanjujuće monstruozna. Ko bi rekao, tako ljupko stvorenje...



Ljupka je i trinaestogodišnja Ljalja, mada ne i naročito lepa, kako Ulicka kaže: pubertet se izmetnuo u bubuljice, nos se neopravdano izdužio...kao i noge. Sasvim pristojne, duge noge mlade dame, koja tetki Ženji priznaje ljubavnu aferu sa zajedničkim, od sebe daleko starijim, rođakom. Šokantno saznanje o incestu, pedofiliji i preljubi u porodici dovoljno je razorno ali i pokretački je motiv da Ženja preduzme, diskretno i obazrivo, korake u pravcu rešenja problema i porodične bruke. Optuženi rođak, međutim, ima drugačiju priču. „Kraj priče“ iz „Providnih priča“ govori o lažima kojima mlada osoba očajnički želi da skrene pozornost na sebe. Zastrašujuće je to, koliko realistično, i precizno opisuje ljubavne scene i svoje senzacije koje ih prate. Ali i to kako daje presek „stanja“ i ponašanja svojih bližnjih... kako na zadivljujuće lak način uočava (trinaestogodišnje) laži, pritvorstvo i mimikriju odraslih. Ima, očigledno, dobre učitelje.



I, kao rezultat te pogrešne pedagogije (još je Ruso rekao da su dečje laži delo vaspitača), deca vode dvostruki život: jedno misle, drugo rade...a samo ih vršnjaci vide u pravom svetlu. (4)



Kolektivne laži

U priči „Dar nerukotvorni“ iz „Devojčica“ Ulicka na humoran način opisuje veliki i značajan događaj u životu jedanaestogodišnjih devojčica, odličnih i primernih učenica, koje postaju pionirke, ironično oslikavajući Staljinovo vreme, vreme idolatrije – jednu veliku, kolektivnu laž s kojom će se devojčice susresti doživevši šok. Jer, pojedinac koji odrasta i živi u sredini gde vladaju grupne laži neće moći da razlikuje stvarno od nestvarnog. (3)

Devojčice će se naći licem u lice s ženom, bogaljem koja je oličenje ketmana, svesne dvoličnosti u vremenu i uslovima totalitarizma, tj. u neslobodnim društvima. Ona će se javno zalagati za zvaničnu idologiju, dok će držati u tajnosti sopstvena uverenja. Dakle, laž...obmana...licemerje.





Zajedničke laži

Kolektivne laži nisu isto što i zajedničke. Ovim poslednjim bih pridružila sjajnu priču „Srećan slučaj“ s kojim Ulicka završava „Providne priče“. Preplićući intimne trenutke naratorke Ženje sa sudbinama devojaka i žena koje je nemaština, nesreća, ali i lakomislenost odvela u prostituciju, daleko od rodnog kraja...da uz istu, zajedničku laž o novom životu, maštaju i sanjaju svoj „srećan slučaj“. Laž koju „vrte“ kao pokvarenu gramofonsku ploču, ista je kod svih prostitutki: ona ima verenika, Švajcarca, koji je, naravno, bankar...ona će raditi samo do isteka ugovora sa lokalom i - kraj!... ona napušta ovaj lokal, ovaj život, ovaj polusvet...Isti scenario za sve žene. Tako je uspela i Ljuda, legenda među striptizetama, zašto ne bi i one? A ispod te sjajne priče krije se moralna beda, uništena mladost i promašen život alkoholičarki i narkomanki, strah od makroa i policije...Ispod iste priče krije se tanka nit laži koja ih spaja. Na zajedničkim obmanama počivaju njihovi krhki, unesrećeni životi. Obmanjujući sebe traže one koji će potvrditi njihove samoobmane.



Patološke laži

Priča „Dijana“ iz knjge „Providne priče“ je po meni najbolji primer ove vrste laži. Reč je o ženskom liku raskošne spoljašnosti i bujne mašte, koja pleni od prvog susreta svojim izgledom, ponašanjem, ali i dirljivim biografskim pričama. Pa i samo ime: Ajrin, zvuči pripovedačici priče, Ženji, neverovatno. Ajrin! Ajrin, pomalo raskalašna i apsolutno nekonvencionalna, svojom pojavom razgaljuje pravolinijski, učmali svet mesta za odmor. Druželjubiva je, glasna i direktna u ophođenju kako s dementnom majkom ili decom, tako i s novom prijateljicom koju osvaja na „prvu loptu“. Zadobivši njeno poverenje, upušta se u intimno pripovedanje svoje životne priče, filujući je neverovatnim detaljima, kako se ispostavljaju na kraju, lažnim. Da bi se, opet, zapitali: čemu sve to...Odgovor je porazan, ali istinit. U pitanju je patološka laž - Ajrin je namerna lažljivica koja laže sa ciljem.



Kako se u literaturi navodi „osoba koja ima problema sa patološkim laganjem izgovara laži svakodnevno, u velikim količinama i jako ubedljivo, kao da izgovara čistu istinu. Smatra se da patološko laganje nije pod uticajem svesti, ono se odvija nekontrolisano i impulsivno. Osobe koje to rade veruju u svoje laži kao da su one stvarne i ne smatraju da imaju problem.“(5)



Pored ovog stručnog objašnjenja fenomena patološke laži, koje se kako vidimo, odvijaju mimo svesti i nekontrolisano, ne mogu se oteti utisku da je Ulicka majstorski obogatila Ajrinin karakter dodavši mu određenu dozu sadizma prema Ženji. Jer, kako inače nazvati njena uživanja u laganjima koja su u direktnoj srazmeri sa ogromnom količinom saosećanja, tuge, empatije što ih izazivaju kod prijateljice njene, kako se vidi na kraju, lažne priče?





Konačno, iako nam je autorka Ulicka nizom primera pokazala kako žene lažu, ostaje pitanje: zašto lažu? Jer, potrebno je mnogo više truda da se izgovori laž nego istina. Podrazumeva se, da to nije problem samo u žena. Jedan od najčešćih razloga je strah od posledica istine. Bilo koja vrsta krivice je pretežak teret i ljudi pribegavaju različitim manervima da bi ga olakšali, ili ublažili. (5)

Naravno, postoje i mnogi drugi razlozi. Ljudmila Ulicka nam je, kao savršen psiholog, uspela približiti načine kojima ljudi pribegavaju konstruišući laži, kao i atmosferu, vreme i uslove u kojima, ali i zbog kojih ljudi lažu. Sve tri knjige se čitaju lako, neverovatno su pitke, obiluju humorom, ponekad ironijom, ali pre svega – toplinom i razumevanjem za ljude, pa makar oni i lagali.











LITERATURA:

(1) “Magna quaestio est de mendacio”, sa linka http://www.algoritam.hr/download/poglavlja/106387.pdf)

(2) Prikaz izdavača PAIDEIA na knjizi “Devojčice”, Ljudmila Ulicka

(3) „Laganje i ličnost“, Petar Kostić, Ranko Lojić, 2004.

(4) „Život je maskenbal“, Goran Kolašinac

(5) „Psihologija laži“, Jelena Orlandić i Ivana Paunović, sa linka

http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/psihologija_lazi.62.html?news_id=251868)

“Providne priče”, Ljudmila Ulicka, izdavač PAIDEIA, 2008.

“Sonječka”, Ljudmila Ulicka, izdavač PAIDEIA, 2006.

“Devojčice”, Ljudmila Ulicka, izdavač PAIDEIA, 2012.









Novi Beograd, 03.06.2014.



© Jagoda Nikačević



четвртак, 27. фебруар 2014.

ŠAKE

kratka priča

(Ciklus PUTNE MINIJATURE)


U Beč smo doputovali autobusom, rano ujutro. Posle mukotrpne, noćne vožnje, valjalo je obilaziti grad. Prva destinacija kojoj sam se iskreno obradovala bila je Leopoldov muzej. Zaboravila sam na umor i neprospavanu noć čim sam se našla među Klimtovim i Šileovim slikama. Posebno, teško objašnjivo uživanje sam osetila već ispred prve Šileove slike, zadrhtavši od glave do pete. To je bio samo detalj slike: šake na slici „Death and Man“- koščati, kvrgavi, izlomljeni svet, rekla bih monstruozni, istovremeno i čarobni. I na svakoj narednoj, tražila sam upravo taj detalj, sa sve većim žarom i posvećenošću. Bila sam inficirana. Obuzeta šakama. Ostatak putovanja sam provela u ropstvu tog jednog detalja. Svuda sam ih tražila.

          U slici skamenjenog starca na klupi Staadt parka (Gradski park) koji drži prst iza uva, kao da želi da se priseti neke davno izgubljene melodije ili važnog razgovora;

          Na prstiću dečaka sa trga Maria-Theresien-Platz-a (Trg Marije Terezije) koji, teturajući se, nastoji da se približi golubovima i tako, ispružen, govori: uhvatiću baš tog;

          U zamrznutoj šaci saobraćajca na raskrsnici kod zgrade Parlamenta koja u trenu zaustavlja brundavu kolonu zahuktalih mašina u Ringu;

          Na šaci u beloj rukavici vremešne dame koja lagano prinosi ustima viljušku sa komadićem bečke štrudle sa jabukama u jednoj od bezbroj bečkih Konditoreien-a (poslastičarnica);

          Na prstima filmske dive sa TV ekrana u radnji šoping ulice, koja reklamira kozmetičku pomadu za revitalizaciju kože, uranjajući u kremu i lagano je razvlačeći preko lica.

I posle nekoliko godina od tog susreta, moglo bi se reći - opčinjenost još traje.



TEA OR COFFEE

kratka priča

(Ciklus PUTNE MINIJATURE)


Na put sam krenuo nervozan i gotovo siguran da ću nešto zaboraviti kod kuće. Gomila radnog materijala, tabela, analiza, prikaza...ispunila je akt-tašnu. Pripremao sam se dugo i brižljivo za ovaj službeni sastanak, koji je trebalo da bude odlučujući za moj dalji angažman u trenutnoj firmu i, uopšte, za moje naredne poslovne korake. Namerno sam se odlučio za noćni voz, iako je jutarnji avion bio komotniji. I brži, razume se. Računao sam na tu, još jednu noć koju ću provesti sam u kupeu spavaćih kola, među svim tim papirima, grafikonima, prikazima...

Na ulazu u vagon dočekao me je namrgođeni stjuard-domaćin. Govorio je isključivo na nemačkom, meni stranom jeziku. Pružio sam mu kartu, uz osmeh, koji je trebao da odagna tihu jezu koja mi se plela oko srca: zbog njegovog krutog izgleda, nemogućnosti najobičnije konverzacije, zbog sutrašnjeg sastanka, zbog hladne, januarske noći koja je uvlačila pipke u moje kosti. Izgleda, nije pomoglo. On bučno, čini mi se i pomalo teatralno, za mnom zabravi vrata. Bio sam poslednji putnik koji je ušao u njegov vagon.

Već sam se raskomotio u svom kupeu, kada se stjuard opet oglasi. Kroz odškrinuta vrata uzeo sam kartu koju mi je, poništenu, vratio i već sam zatvarao vrata svog kupea, kad čuh:

„Tea or coffee, for the morning ?“

Aha, govoriš ti engleski, samo se praviš mutav – pomislih i rekoh:

„Tea, thank you!“

Celu sam noć premetao svoje dragocene papire, preslišavao se, brektao od muke, slagao i preslagao...i pred zoru, zaspao.

Probudilo me kucanje na vratima.

„Your tea, sir!“

Pružio mi je mlaku, braonkastu tečnost u plastičnoj čašici, za koju nisam bio siguran da li je kafa ili čaj. No, to me već nije trebalo brinuti. Nešto drugo, kao katastrofa, se pomaljalo iza njegovih širokih ramena: poznat krajolik, poznati delovi stanice...voz je upravo kretao iz stanice na kojoj sam trebao izaći.

U panici, zgrabih papire, odeću, na pidžamu navukoh kaput i sjurih se ka izlaznim vratima. Ni makac dalje: vrata su bila zabravljena. Stjuarda ni od korova. Ostalo mi je samo da grozničavo računam kilometre do naredne stanice i vreme koje je potrebno, da uz dobru sreću, uhvatim međugradski autobus do grada kome sam se uputio, pa taksi do firme...

U firmu sam stigao nešto ispred podneva. Na stolu kod sekretarice generalnog direktora čekao me je uredno pripremljen otkaz. Samo ja još da potpišem.

VAGON-RESTORAN

kratka priča
(Ciklus PUTNE MINIJATURE)


Volim da putujem vozom na duže relacije. Ništa nije uzbudljivije na tom putovanju od odlaska u vagon-restoran. Čim pištaljka najavi polazak, grupa nahrupi u bife, sa sjajem u očima, grozničavo birajući bolja mesta. Najbolja su ona uz šank, naravno. Zatim ona do prozora, iako su takva duga putovanja – noćna i samo se retka svetla napolju, poput fleša, pale i gase, dok buljiš u mrak nosa prislonjenog na okno.

Ali zato možeš da posmatraš putujuću bratiju: one koji pred san potegnu dve-tri žestine, na brzinu i s nogu, osvrćući se u strahu od žena. Pa onda, pomireni, oteturaju u svoj kupe, na spavanje. Ili usamljen, potpuno nezanimljiv ljubavni par, što jedno drugog nutka, naizmenično, oskudnom večerom uz sok od ribizli, za bolju sliku. Lako prepoznaš napirlitane noćne dame koje levo-desno sevaju očima i lažnim brilijantima. I poslovne ljude što vode beskonačne, žustre razgovore preko telefona, sa šefovima koji im daju poslednja uputstva pred sutrašnje važne sastanke. Ili nekoliko bubuljičavih, izgubljenih navijača na povratku sa još jedne izgubljene utakmice. Odvojeni od grupe koja im je izmakla avionom, bojažljivo stupaju u bife. Ali, svakom novom turom postaju hrabriji, oholiji, jači. Ponekad za najudaljenijim stolom vidiš ukočenog starca odsutnog pogleda koji ništa ne naručuje, ne govori, samo se s vremena na vreme zaklati u stolici.

Šareno društvance koje se sedeći u zadimljenom vagonu bifea miče u crnom prostoru, kroz noć, kroz vreme. Napred, kilometar po kilometar. Još jedan nadvožnjak, pa tunel.

Svet koji ne poznaješ, svet koji ne poznaje tebe.

среда, 26. фебруар 2014.

PROSPEKT




kratka priča

(Ciklus PUTNE MINIJATURE)



U međugradskom autobusu, u mrežici na sedištu ispred svog, našla sam prospekt nepoznate turističke agencije. Delovalo je kao da je zaboravljen. Kako mi se štivo koje sam ponela za čitanje nije bog-zna koliko dopadalo, posegnula sam za prospektom. Na prvoj strani uz logo agencije bila je slika Pule, tačnije Arene. Slikana iz ptičije perspektive, izgledala je kao veliko, razrogačeno oko upereno u nebo. Mora da se pticama u vazduhu, iznad, jako vrti u glavi, od tog zlokobnog pogleda starine – pomislih na trenutak. Nisam čitala reklamu, poznajem Pulu. Mada je iz ove perspektive nisam imala priliku upoznati. Već sam htela da odložim prospekt, kada me sa druge strane papira privuče natpis, ispisan hemijskom olovkom, krivudav i nejednakih slova. Pisan je na kolenima, uz truckanje prevoznog sredstva, moguće baš ovog autobusa – pomislih.

„Nebitno je gde sam.“

Štrecnuo me je ovaj, očigledno, jednostrani akt komunikacije. Čija ruka je to ispisala? Da li je poruka, ipak, nekom namenjena? Ili je ovo samo trenutna rezignacija autora ispisa – bilo gde da sam, isto je. On je poražen? Ili je u trijumfu? Jer ova prosta rečenica govori i da je nebitno na kom je mestu njen autor, istakavši ono što jeste bitno: postojim!

Odložih prospekt, pod utiskom da pisanje, ni uz uspeh ni u porazu, ne ide glatko.