четвртак, 27. фебруар 2014.

ŠAKE

kratka priča

(Ciklus PUTNE MINIJATURE)


U Beč smo doputovali autobusom, rano ujutro. Posle mukotrpne, noćne vožnje, valjalo je obilaziti grad. Prva destinacija kojoj sam se iskreno obradovala bila je Leopoldov muzej. Zaboravila sam na umor i neprospavanu noć čim sam se našla među Klimtovim i Šileovim slikama. Posebno, teško objašnjivo uživanje sam osetila već ispred prve Šileove slike, zadrhtavši od glave do pete. To je bio samo detalj slike: šake na slici „Death and Man“- koščati, kvrgavi, izlomljeni svet, rekla bih monstruozni, istovremeno i čarobni. I na svakoj narednoj, tražila sam upravo taj detalj, sa sve većim žarom i posvećenošću. Bila sam inficirana. Obuzeta šakama. Ostatak putovanja sam provela u ropstvu tog jednog detalja. Svuda sam ih tražila.

          U slici skamenjenog starca na klupi Staadt parka (Gradski park) koji drži prst iza uva, kao da želi da se priseti neke davno izgubljene melodije ili važnog razgovora;

          Na prstiću dečaka sa trga Maria-Theresien-Platz-a (Trg Marije Terezije) koji, teturajući se, nastoji da se približi golubovima i tako, ispružen, govori: uhvatiću baš tog;

          U zamrznutoj šaci saobraćajca na raskrsnici kod zgrade Parlamenta koja u trenu zaustavlja brundavu kolonu zahuktalih mašina u Ringu;

          Na šaci u beloj rukavici vremešne dame koja lagano prinosi ustima viljušku sa komadićem bečke štrudle sa jabukama u jednoj od bezbroj bečkih Konditoreien-a (poslastičarnica);

          Na prstima filmske dive sa TV ekrana u radnji šoping ulice, koja reklamira kozmetičku pomadu za revitalizaciju kože, uranjajući u kremu i lagano je razvlačeći preko lica.

I posle nekoliko godina od tog susreta, moglo bi se reći - opčinjenost još traje.



TEA OR COFFEE

kratka priča

(Ciklus PUTNE MINIJATURE)


Na put sam krenuo nervozan i gotovo siguran da ću nešto zaboraviti kod kuće. Gomila radnog materijala, tabela, analiza, prikaza...ispunila je akt-tašnu. Pripremao sam se dugo i brižljivo za ovaj službeni sastanak, koji je trebalo da bude odlučujući za moj dalji angažman u trenutnoj firmu i, uopšte, za moje naredne poslovne korake. Namerno sam se odlučio za noćni voz, iako je jutarnji avion bio komotniji. I brži, razume se. Računao sam na tu, još jednu noć koju ću provesti sam u kupeu spavaćih kola, među svim tim papirima, grafikonima, prikazima...

Na ulazu u vagon dočekao me je namrgođeni stjuard-domaćin. Govorio je isključivo na nemačkom, meni stranom jeziku. Pružio sam mu kartu, uz osmeh, koji je trebao da odagna tihu jezu koja mi se plela oko srca: zbog njegovog krutog izgleda, nemogućnosti najobičnije konverzacije, zbog sutrašnjeg sastanka, zbog hladne, januarske noći koja je uvlačila pipke u moje kosti. Izgleda, nije pomoglo. On bučno, čini mi se i pomalo teatralno, za mnom zabravi vrata. Bio sam poslednji putnik koji je ušao u njegov vagon.

Već sam se raskomotio u svom kupeu, kada se stjuard opet oglasi. Kroz odškrinuta vrata uzeo sam kartu koju mi je, poništenu, vratio i već sam zatvarao vrata svog kupea, kad čuh:

„Tea or coffee, for the morning ?“

Aha, govoriš ti engleski, samo se praviš mutav – pomislih i rekoh:

„Tea, thank you!“

Celu sam noć premetao svoje dragocene papire, preslišavao se, brektao od muke, slagao i preslagao...i pred zoru, zaspao.

Probudilo me kucanje na vratima.

„Your tea, sir!“

Pružio mi je mlaku, braonkastu tečnost u plastičnoj čašici, za koju nisam bio siguran da li je kafa ili čaj. No, to me već nije trebalo brinuti. Nešto drugo, kao katastrofa, se pomaljalo iza njegovih širokih ramena: poznat krajolik, poznati delovi stanice...voz je upravo kretao iz stanice na kojoj sam trebao izaći.

U panici, zgrabih papire, odeću, na pidžamu navukoh kaput i sjurih se ka izlaznim vratima. Ni makac dalje: vrata su bila zabravljena. Stjuarda ni od korova. Ostalo mi je samo da grozničavo računam kilometre do naredne stanice i vreme koje je potrebno, da uz dobru sreću, uhvatim međugradski autobus do grada kome sam se uputio, pa taksi do firme...

U firmu sam stigao nešto ispred podneva. Na stolu kod sekretarice generalnog direktora čekao me je uredno pripremljen otkaz. Samo ja još da potpišem.

VAGON-RESTORAN

kratka priča
(Ciklus PUTNE MINIJATURE)


Volim da putujem vozom na duže relacije. Ništa nije uzbudljivije na tom putovanju od odlaska u vagon-restoran. Čim pištaljka najavi polazak, grupa nahrupi u bife, sa sjajem u očima, grozničavo birajući bolja mesta. Najbolja su ona uz šank, naravno. Zatim ona do prozora, iako su takva duga putovanja – noćna i samo se retka svetla napolju, poput fleša, pale i gase, dok buljiš u mrak nosa prislonjenog na okno.

Ali zato možeš da posmatraš putujuću bratiju: one koji pred san potegnu dve-tri žestine, na brzinu i s nogu, osvrćući se u strahu od žena. Pa onda, pomireni, oteturaju u svoj kupe, na spavanje. Ili usamljen, potpuno nezanimljiv ljubavni par, što jedno drugog nutka, naizmenično, oskudnom večerom uz sok od ribizli, za bolju sliku. Lako prepoznaš napirlitane noćne dame koje levo-desno sevaju očima i lažnim brilijantima. I poslovne ljude što vode beskonačne, žustre razgovore preko telefona, sa šefovima koji im daju poslednja uputstva pred sutrašnje važne sastanke. Ili nekoliko bubuljičavih, izgubljenih navijača na povratku sa još jedne izgubljene utakmice. Odvojeni od grupe koja im je izmakla avionom, bojažljivo stupaju u bife. Ali, svakom novom turom postaju hrabriji, oholiji, jači. Ponekad za najudaljenijim stolom vidiš ukočenog starca odsutnog pogleda koji ništa ne naručuje, ne govori, samo se s vremena na vreme zaklati u stolici.

Šareno društvance koje se sedeći u zadimljenom vagonu bifea miče u crnom prostoru, kroz noć, kroz vreme. Napred, kilometar po kilometar. Još jedan nadvožnjak, pa tunel.

Svet koji ne poznaješ, svet koji ne poznaje tebe.

среда, 26. фебруар 2014.

PROSPEKT




kratka priča

(Ciklus PUTNE MINIJATURE)



U međugradskom autobusu, u mrežici na sedištu ispred svog, našla sam prospekt nepoznate turističke agencije. Delovalo je kao da je zaboravljen. Kako mi se štivo koje sam ponela za čitanje nije bog-zna koliko dopadalo, posegnula sam za prospektom. Na prvoj strani uz logo agencije bila je slika Pule, tačnije Arene. Slikana iz ptičije perspektive, izgledala je kao veliko, razrogačeno oko upereno u nebo. Mora da se pticama u vazduhu, iznad, jako vrti u glavi, od tog zlokobnog pogleda starine – pomislih na trenutak. Nisam čitala reklamu, poznajem Pulu. Mada je iz ove perspektive nisam imala priliku upoznati. Već sam htela da odložim prospekt, kada me sa druge strane papira privuče natpis, ispisan hemijskom olovkom, krivudav i nejednakih slova. Pisan je na kolenima, uz truckanje prevoznog sredstva, moguće baš ovog autobusa – pomislih.

„Nebitno je gde sam.“

Štrecnuo me je ovaj, očigledno, jednostrani akt komunikacije. Čija ruka je to ispisala? Da li je poruka, ipak, nekom namenjena? Ili je ovo samo trenutna rezignacija autora ispisa – bilo gde da sam, isto je. On je poražen? Ili je u trijumfu? Jer ova prosta rečenica govori i da je nebitno na kom je mestu njen autor, istakavši ono što jeste bitno: postojim!

Odložih prospekt, pod utiskom da pisanje, ni uz uspeh ni u porazu, ne ide glatko.

петак, 07. фебруар 2014.

PADOBRAN



(Živku i Miki)

Brežuljci Dijen Bijen Fua, nalik na tople devojačke grudi, nežnih imena Beatris, Katrin i Adel drhtali su pod teškom vatrom artiljerije obe zaraćene strane. Plameni jezici i grotlo boja najavljivali su budnu noć. Ležim priljubljen uz zemlju, stiskajući torbu sa fotoaparatom i svim svojim beleškama, ne razmišljajući o ostalim stvarima koje su razbacane okolo. Svaki udarac ispaljene rakete u udaljene mete osećam kroz blago titranje vlažne zemlje ovih sočnih, zanjihanih brežuljaka. Kao akrobata sa trapeza, slučajno upao u zaštitnu mrežu iznad tla, sakupljam konce svilenog padobrana i umotavam se njime. Povremeno čvrsto stežem majčin krst.


Onda osetim kako se njen dlan na slepoočnicama, vreo i vlažan, spušta sve niže. Prati liniju mog vrata. Malim prstom klizi drhtavo niz adamovu jabučicu. Zastane. Onda nešto kao udah. Zvuk stvara nadražaj koji pomera, kao preglasni ropac. I konačno, ugriz. Izvijam vrat. Gledam u tminu, tamo gde bi trebalo da su njene oči. Iste nas misli zapliću u blatnjavi padobran. Pokrivam je po glavi, nemu i vlažnu. Jednom rukom držim njenu toplu šaku, drugom pipam majčin krst. Šapućem joj, i sam iznenađen da mogu da govorim. I to poeziju. 

* I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose –
ostalo vam na čast!


Vasiljev. Grčevito stežem prosti pokrivač od padobrana koji se oseća na memlu zapuštenih vojničkih magacina. To je sve što ću pokušati da zapamtim.


Ne znam odakle se stvorila i stala pored mene. Beloputa, riđa i pegava. Sa povelikom novinarskom torbicom oko vrata izgledala je krhko, skoro dečački. Moj pogled privlače njene vojničke čizme otežale od skorenjenih naslaga blata s vijetnamskih polja. Razume moj pogled. Skida čizme i sasvim polako se spušta pored mene, na svilu. Gura mi u šaku parče dvopeka, vadi konzervu. Upitno diže obrvu. Odbijam hranu, odmahujući nervozno rukom, s izrazom gađenja na licu dok mi promiču slike jutrošnjeg doručka u Hanoju, a nadražujući zvuci hrskanja reš pečenih skakavaca u ustima mojih domaćina odzvanjaju u ušima. Čvršće stežem svilu oko sebe. Iz zagrljaja izbija hladnoća koja razara do kostiju. Očekujući toplotu odnekud, posmatram je kako bezglasno žvaće svoje mršavo sledovanje. Poređani smo kao nepomične figure na zelenoj zemljopisnoj karti dok nebo besni i bljuje vatru. Umoran sam, ja bih da spavam. Mislim na majčine ruke, a iz mraka kulja Vasiljev. Zatečen sam. Poeziju odavno ne čitam, još iz školskih klupa i nisam joj sklon. Dobra priča, proza, roman... ono je što volim. Dobar novinarski članak, iznad svega. Šta je sad ovo?

* Oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!


Opet je vidim u našem privremenom šumskom konačištu. Vrzma se oko kazana iz koga se puši masan čorbuljak. Uz nju je i neki pas, povijenog repa, potpuno mokre, slepljene dlake. Povremeno povlači rukave predugačkog džempera preko prljavih šaka. Momci se gurkaju i pokazuju nemim pokretima glave na nju. Zadirkuju je, štipkaju i dobacuju nerazgovetne dosetke. Ona se smeši. Sa Romanije dopire potmula grmljavina minobacača. Na svaki udarac njene se usne trzaju i mršave, gotovo dečje šake čvršće stegnu dugačke rukave tuđeg džempera. Rukom povremeno gladi mokru glavu psa.

Nalete toplog vazduha od neprekidnih noćnih detonacija još uvek dobro podnosim. Ležimo bez glasa na izgužvanim travama, savijeni kao znakovi upitnika, čvrsto priljubljeni jedno uz drugo. Noć nas broji i uskoro napušta. Jutro donosi jedan glas više: iznad nas dvoje, ušuškanih u padobranskoj svili, nadvija se neki vojnik i počinje glasno da se smeje. Izgleda da imam šali sklonog pratioca, razmišljam u sebi. Crnac velikih, mesnatih usana razvučenih u mangupski, šeretski osmeh, mi je dodeljen za pratnju do prvih linija borbe, odakle će me preuzeti izvidnice komunističkih borbenih jedinica i dopratiti do štaba tajnovitog severnovijetnamskog generala Vo Ngujen Đapa. Ustajem brzo, ne obazirući se na tihu novinarku koja drhturi ispod padobrana. Vijetnamske noći znaju da iznenade hladnoćom, kažem i smešim joj se pa kavaljerski, ovlaš usnama, dodirnem njenu hladnu ruku. Šteta, kažem. Nadam se nekom nadahnutijem susretu. Možda kafa, konjak ili šljivovica, specijalitet mog rodnog kraja….


Naš naredni susret bio je i poslednji. Sporo smo napredovali preko Ravne Romanije i Sokolca bližeći se gradu, dok su nas ćutljive grupice ljudi sa torbama, zavežljajima i naramcima dece nevešto pokušavale izbeći, zaobilazeći nas u širokom luku, vukući se, promrzlo i zlovoljno ivicama šuma. Među njima sam video i par poznanika, sa kojima se nisam zdravio. Dok su prolazili, skretao sam pogled, da ne osete moju mržnju. Zastali smo za kratki odmor, ćutljivi i mrki, s mislima koje smo brižljivo krili među revere blatnjavih šinjela. Prasak je bio iznenadan i reklo bi se, očekivan, u danu gluve razmene pogleda nerazumevanja, ljutnje i mržnje između nas koji smo se spuštali u grotlo vatrom opasanog grada i onih koji su imali sreće, ili novca, što su ga užurbano napuštali. Neko je slučajno aktivirao ručnu bombu. U sekundi sam znao, sa prokletom sigurnošću dvogodišnjeg, iskusnog borca da je u pitanju bio jedan od golobradih koji su nam se pre neki dan pridružili. Ni meke, još dečje malje na njihovim bradama, sada očvrslim u ponosu zbog pripadnosti četi, nisu im još stigle izrasti. Gotovo nesvesno protrljah svoju, čekinjastu, za koju su se hvatale magličaste kapi predvečernje studi. Potrčah ka mestu odakle se sada glasni, očajni vapaj probijao kroz dim i zavesu od zemlje, lišća i ponekog dela ljudskog tela. Tada sam je ugledao: sedela je naslonjena na drvo. Njena, sada jedina, ruka čvrsto je grlila mokrog psa. Preostali deo lica blago razvučen u osmeh. I neki delovi tuđih, mekih tela u njenom krvavom krilu. I crna, odvratna garež raspršena u prah iznad njene rastočene glave, visoko u krošnje pa u nebo. Sa grane stabla uz koga se, nehajno naslonjena, smešila osmehom svih nevinih i zatečenih, strčala je njena ruka u tuđem džemperu. Kao gromobran. Tražio sam neki oslonac, bilo kakav. Nisam mogao naći ništa jer je sve oko mene bilo i trošno i slabo, ispunjeno dušom, toplinom i tolikom količinom nežnosti, beskrajno nepodnošljivom za moje rastočeno biće. Pred zoru sam pobegao. Puzao sam sve do Rogatice, noćima. Danju sam mirovao, ušuškan u lišće, na oprezu, nerava ispletenih u konopce samo ništa da ne sanjam. Kad sam stigao, sestra me nije poznala. Ali, bilo je dobro, nije ništa pitala. Uostalom, ničega se nisam ni sećao. Branio sam se od sebe znajući da ću odmah poludeti ako se setim njenog sitnog, dečjeg, ćurećeg tela slepljenog za stablo mlade bukve i ruke uperene u nebo. Kao gromobran.


* Stihovi iz pesme “Čovek peva posle rata”, Dušana Vasiljeva

уторак, 29. октобар 2013.

JEDNO SIMEUNOVO PROLEĆE


                           Ilustracija: MLEKARICA, autor: Johannes Vermeer  


(100-TI POST)



4.51 Ne čini mu se jednostavnim ni kao trenutak, ali ipak mora da ustane.

Do 4.50 je bezuspešno pokušavao da sroči neku reč - još ga tišti belina ekrana. Ali, evo, jutro nadire samo, s teškim mirisom jorgovana ispred trema. Bogu hvala, prolećni je dan koji svojim stidljivim zelenilom potire belinu ekrana. Za neki minut, postaće svoj. Novi dan dolazi svesti.


Danas će Jelena doći, možda i Ratko sa njom. Subota je. Nervoznim hodom i s revnošću prave kućanice, ona će ispuniti dom. Gleda je. Otvoriće prvo prozore. Nehajno će podići prašinu sa nameštaja. S mukom gradske cure upaliće vatru na starom šporetu, duvajući i bezglasno psujući mokro granje. Skuvaće dva jela i otići. Ratko, oseća, ipak neće doći. Možda je tako bolje. Neka svoj svet drži daleko od njegovog. Sebi deluje patetično dok ovo misli, ali je shvatio – ljudi ga se plaše, njegov unuk pogotovo.

Izlazi na uski trem i odmah seda na stolicu za ljuljanje koju je Jelena s mukom donela iz grada. Izbacila je iz stana, rečima: 

Tebi priliči da se ljuljaš.

Na njeno mesto, opet s mukom, ugurala je polovnu zubarsku. Na izguljena mesta nalepila reklame od pasti za zube, procedivši:

Nadam se da neće shvatiti poruke.

Klijentelu je skupljala po poštanskim sandućićima s jednostavnim tekstom, isprintanim sa Ratkovog računara: Jeftine zubarske usluge. Telefon: ...

Ilegalna zubarska ordinacija izdržavala je nju i Ratkove privatne časove violine nekih desetak godina. Dobar komad života, uključujući i njegov, jalovi. Uz sva ostala prerušavanja koje vreme drži na uzdi da se ne raspline, odaje joj priznanje: njegova kćer je jaka. Pokupila je majčin gen. Zato ga ne voli, pljuje na njegovu mekost, podsmešljivo pitajući, čim se subotom pojavi iz grada:

Roman?

Ništa više, a što je dovoljno za celu narednu nedelju. Ne želi ni jednog trenutka da je pita:

Treba li da izađem iz ove pustopoljine, skinem sa sebe sve krpe, razgolitim se i prostom golotinjom plašim ptice?

Ne treba - njen odgovor čita iz očiju.

Strašilo si, oče. Otkad znam za sebe. 

Samo se jače zaljulja i zažmuri.

Čuje neko komešanje. Još je rano, misli, za nju. Za svaki slučaj, jače je stisnuo kapke, da prvi pogled odloži, za što kasnije. Šum se pojačavao, on je ćutao. Rekao je sebi: Diši duboko, to će pomoći. I disao je. Prvo jako i vrlo bučno udisao je svežinu ranog jutra, pa je onda disanje postajalo ravnomernije, tiše. 

Ne zna kad se probudio, ali je osetio da ga neko posmatra. Pažljivo je otvorio jedno, pa drugo oko. Biće koje je, nagnuto nad njim, zvirkalo u njega, trglo se i plašt kose, boje pšenice, se rasuo. Na njega, i okolo. I mirisalo je na pšenicu, tek požnjevenu - na toplu, blagorodnu zemlju pradedovu. Simeunu je bilo jasno da je uhvaćen u zamku mirisa. Devojačkog. I san mu je bio uhvaćen, u ceo jedan bokal, koji se iskrao iz njenih ruku rasprsnuvši se na komade. Niz basamke trema curilo je gusto mleko, još toplo od kravlje sise. Sve je mirisalo na travu. Opet miris sitosti, blagostanja – pomisli Simeun i zagleda se u devojčine oči. Devojka plavih očiju, stajala je pred njim, pogledajući čas u njega čas u potočić mleka. Sela je na suvi deo basamaka. Trem je škripnuo i Simeun je ustao, kao hipnotisan. Široka, muška košulja krila je njen kratki vrat. Sitna glava bi se izgubila u njoj, da ne beše raskošne kose. Tog trenutka mu je zaličila na bespomoćnu životinjicu. Uvukao je, spontano, svoju šaku u okovratnik njene košulje, osetivši ubrzane vratne damare. Ali se nije niti trznula. Udaranje njegovog srca postalo je znak za uzbunu. Sitna, kao od najfinijeg porcelana pravljena, primakla mu je svoje lice. Osmehnuto mu je deklamovala:

Mama vam šalje mleko, i pozdravlja gospođu. Možete doći do nas na čaj ili kafu, kad vam odgovara. Na petsto metara, jugoistočno od vaše donje kapije je naše imanje. Radujemo se novim komšijama. Ja sam Milena.

Ona je otišla, a on se uvukao u kuću gorka jezika kao da su mu usta krila retko, bodljikavo voće. Zgranuto je hodao kućom, kostrešio se i odmahivao glavom. Onda se uputio donjoj kapiji i tu je zatekao, nasmejanu. Devojka je raširila ruke i počeo je novi Simeunov život. Njegovo novo proleće. 

Od Mileninog prisustva je svaki put iznova gubio dah. Viđao ju je svakodnevno. U danima kada je dolazio na njeno imanje sa ženom i Jelenom u posetu, samo bi je krišom, sa strane, pogledao, naslađujući se njenom mlečnošću. Nikad joj nije postavljao pitanja, ona o sebi nije ništa pričala. Njegova bezgranična želja za njom i njena neizmerna potreba da bude uz njega nisu tražili nikakva razumna objašnjenja. Sve do kasne jeseni pisao je kao u groznici. Za njega su postojale samo dve radnje: pisati i ljubiti. 

Ustao je, otežalih nogu i natečenih kapaka od neprospavane noći, teško se krećući. 

Otvorio je vrata spavaće sobe i u mraku pipajući po stvarima prišao postelji, polako spuštajući ruku na uzglavlje. Nikoga nije bilo, ni žene ni kćerke. Uzdahnuvši, okrenuo se tremu. Napolju su ga čekali svitanje i jorgovan, nežno spleteni kao sijamski blizanci.

Barem se ne mora ništa objašnjavati - pomisli s olakšanjem.

Oktobar je došao naglo. Tako se i završilo: Milena je dan pre odlaska, donevši bokal tek izmuženog mleka, na tremu ostavila cedulju.

Sutra putujem za Beograd. Počinje nastava na fakultetu. Ćao!

S gornje kapije je čuo kašljucanje, zrelo, pušačko. Zavrteo je glavom i zalizavši kosu, izašao pred nju.

Zdravo, Jelena. Sama si?

четвртак, 12. септембар 2013.

KRALJEVE NOVE CIPELE





U Gradu je Kralj bio na glasu. Govorilo se da nema boljeg ženskog obućara od njega. Ni skupljih cipela od njegovih. Malu prodavnicu je ušuškao u samom centru grada. Hrabro, jer je u to vreme bilo malo zanatlija te vrste. Pod pojmom obućara podrazumevali smo običnog krpača našeg siromašnog odrastanja, tu na ćošku, komšiju koji je znao sve o nama i mi sve o njemu. Ali, praviti cipele i još se smestiti u suvi centar Grada – e, to je bilo nešto! Osim toga, cipele su se tada kupovale u ružnim, hladnim magaza-prodavnicama u kojima su radile vazda namrgođene prodavačice sa debelim venama na nogama čija su stopala krasile šerpa-plave Borosane. Kralj je bio jedan! Svaku mušteriju je dočekivao s osmehom, raspoložen i vedar. Svaki par izloženih cipela imao je, čini se, posebno, istaknuto mesto. I važnost, jer je o njima govorio kao o svojoj deci. Tepao im, milovao ih dok im je krajem rukava košulje ili džempera doterivao sjaj.
Pred proslavu te Nove godine, danima sam obigravala oko izloga u kome je bio izložen samo jedan par cipela: crne salonke, s vrtoglavo visokim potpeticama, kožne, s tada modernim pačjim kljunom na vrhovima. Kada skupih dovoljno, što novca što hrabrosti, uđoh kod Kralja. Ušteđevinu od džeparca spustih na pult kao na oltar. I pre nego sam cipele probala. Nasmejao se, glasno. Falilo je nešto novca, ali on odmahnu rukom uz 
„Donećeš kad budeš imala“, pa zapita:
„Koji broj nosiš?“
Rekoh mu, i on pravo za par iz izloga. Probala sam, grozničavo. I odjurila sa cipelama. Nije ih ni spakovao u kutiju.
Tu Novu godinu sam dočekala bosa. Nove, divne salonke igrale su same ispod stola. Računam da su bile najmanje broj kraće nego moja stopala. Da me stric nije odneo kući, još sam i neku boleštinu mogla navući, preko krvavih nogu...
Nakon slavlja, uputih se Kralju sa ostatkom novca, svojim dugom. Dočekao me je kao uvek, nasmejan. Pružih mu novac. 
„Kako je bilo na dočeku?“ – upita.
„Lepo“ – rekoh mrgodno.
Razumeo je.
„Moji kalupi su francuski, fini. Nešto manji od uobičajenih. Ja sam kriv. Donesi cipele da ih zamenim.“
Zamenio je. Ali nove cipele nikad više nisam obula. Poklonih ih drugarici.