Ilustracija preuzeta sa
adreseIako sam pomalo patila što za vreme studija nisam stanovala u studentskom domu kao većina kolega iz unutrašnjosti s kojima sam se družila, život u iznajmljenoj sobici i nije bio dosadan. Prva iznajmljena soba mi je bila i jedina - napustila sam je u danu diplomiranja. To se može nazvati i srećnom okolnošću, jer je većina studenata, iz raznoraznih razloga menjala sobe, stanove i stanodavce kao čarape, kako već neko voli da kaže...
Bila je to mala devojačka soba, u kojoj osim kreveta, ormana i zidne police za knjige ništa drugo nije moglo stati. U nju se ulazilo iz kuhinje, kao u svaku devojačku sobu, uostalom. Grejala se pomoću šporeta na drva, iz kuhinje, te su tako zimi vrata između kuhinje i moje sobice bila uvek otvorena. A to je važilo i za vreme leta, jer se preko sobice kuhinja vetrila. Jedina njena prednost je bila divna terasa, koja je, nažalost, dragoj baka Stanislavi, mojoj gazdarici, služila samo kao ostava, tavan i podrum – zajedno. Tek kada sam se malo „odomaćila“, mogla sam da utičem na nju da starudiju sa terase pobaca i ja dobijem pristojan kutak u koga sam dovukla mali, okrugli stočić, dve stolice i par saksija sa muškatlama. Tako sam mogla da, u dane kad je bilo prijatno sedeti na terasi, pozovem koleginice na kafu, učim tu a ne u kuhinji ili, jednostavno, uživam u njoj i, koliko-toliko, stvorim sebi intiman kutak u kome sam mogla biti sama sa sobom.
Baka Stanislava je živela sama u velikom, salonskom stanu sa visokim plafonima, dvokrilnim staklenim vratima između soba, pianinom u dnevnom boravku, salonu sa stilskim nameštajem, persijskim tepisima ... Sve, sve vrlo otmeno. Bila je udovica, a jedina kćerka je radila i živela van zemlje. Mene je posebno obradovao
pianino – donela sam od kuće svoje stare muzičke sveske sa Šumanovim, Šopenovim, Listovim...etidama i – uskoro sam uz odobrenje baka Stanislave, počela da obnavljam već zaboravljeno. Moje školovanje na klaviru je, nažalost, bilo prekinuto zbog gašenja muzičke škole u rodnom mestu.
Bliža i dalja rodbina je u posete baka Staši, kako smo je svi zvali, dolazila retko. Veća okupljanja su bila jedino za njenu krsnu slavu, a pojedinačne posete za Uskrs ili Božić. Retko bi neko preko nedelje svratio. Sve poslove koje bi mogli nazvati poslovima „spoljnog momka“, baka Staša, već dobro zašla u godine, prepustila je jednom čoveku, koji je godinama to vešto i uz njeno puno poverenje, radio. Zvao se Ilir, a u Beograd je došao iz Đakovice gde je ostavio veliku familiju. U rodno mesto je išao samo dva puta godišnje, za Novu godinu i u maju.
Baka Staša ga je, po njenoj priči, upoznala slučajno, na jedan komičan i zanimljiv način. Jednog leta je, tražeći po Kalenićevoj pijaci nekog ko bi joj pomogao uneti kupljeni ogrev za zimu tek istovaren ispred ulaza u zgradu, nesmotreno zapela o nečija stopala i prostrla se koliko je duga i široka nasred pijace. Od straha je izgubila svest, a kad se povratila u nju je buljio izbezumljen, krupan muškarac, onaj isti o čija se stopala saplela, a koji je dotada čučao ispred prodavnice. Prestrašen da ju je ozbiljno povredio, na rukama ju je odneo do kuće, usput kao u transu ponavljajući:
„Gospođa, gospođa ne sme da umre meni. Onda mrtav ja. Onda moja deca. Onda nënë (mati) od dece. Šta ću onda sam ja?“
Baka Staša kaže da se u svoj svojoj muci slatko nasmejala njegovoj kuknjavi. Do stana ju je nosio, kao grudvicu – baka Staša je bila sitna i bela kao rotkva.
Da se iskupi za učinjeno zlo, Ilir je uneo sva drva i ugalj u podrum. I sredio podrum. I popravio bojler. I istresao tepihe. I okrečio kuhinju, ne htevši da uzme ni dinara za to. Baka Staša ga je isprva zvala za poneki fizički posao koji se trebao obaviti u stanu. A onda je, kako je bivala sve slabija, Ilir počeo dolaziti češće i raditi duže. Postao je neizbežan deo njenog života. Postao je deo njene familije, kao i ona njegove. Kad bi se on pripremao za odlazak svojima, ona je danima bila uzbuđena: morala je kriomice, da on do poslednjeg časa ne sazna, spremiti darove za njegovu decu, ženu i roditelje. A to i nije bilo tako lako izvesti, obzirom da je retko izlazila iz kuće. Dok sam stanovala kod nje, pomagala sam joj u tome.
Ilir sa mnom gotovo da nije govorio: isključivo se obraćao baka Staši, a ako se nešto odnosilo na mene, komunicirao je preko nje. Ja se nisam mnogo bavila mišlju o njemu – nisam imala ni vremena ni volje da razmišljam šta li on „duma“ o meni ili zašto izbegava kontakt sa mnom. Jedino što sam primetila da je, ukoliko je u stanu dok sviram klavir – bolje rečeno, pokušavam da sviram jer uz svakodnevne obaveze na fakultetu i nisam imala previše volje da se time ozbiljno bavim – obavezno prekidao sve poslove. Stao bi u otvor vrata od kuhinje i pomno slušao. Par puta sam ga, ispod oka gledajući, videla kako zaneseno klima glavom ili podigne desnu ruku i – u taktu muzike krene njom da maše, kao da diriguje. Ne znam šta mi je davalo za pravo da se osmehnem, možda pomisao o urođenom daru, na čemu se razmišljanje o tome i završavalo. Jednom sam baka Stašu pitala da nema metronom – dobro bi mi došao. Ali, kako se ona nije mogla dosetiti da li je toga bilo ili se još uvek tu negde nalazi, rekla sam joj da ću ga sama kupiti. Nikad ga nisam kupila. Mislim da je bila u pitanju čista lenjost da odem do prodavnice muzičkih instrumenata.
Pre Ilirovog povratka sa Kosova, baka Staša mi je rekla da on trenutno ima nekih porodičnih problema. U pitanju je bila njegova majka, koliko sam razumela. Ali da joj se javlja često preko telefona, pita za njeno i moje zdravlje. I da me pozdravlja.
Tog leta, pre odlaska na odmor posle ispitnog roka, sam se poprilično namučila bez njega: da se drva i ugalj za zimu nabave, iscepkaju, unesu i poslože u podrum. Doduše, moj tata je našao nekog čoveka za pomoć, ali sam bogme i sama morala da zavrnem rukave. Ilir je došao u kasnu jesen, vidno promenjen. Problemi o kojima mi je baka Staša govorila su ostavili duboki trag na njegovom licu, kao da je u tih par meseci ostario za par godina. Baka Staša je bila vidno srećna što se naš mali „tim“ konačno okupio, jer joj je bilo dosadno, ali i teško bez nas.
Jednog podneva sam se ranije vratila sa fakulteta – bio je u pitanju odgođen čas predavanja. Kako sam stanovala blizu fakulteta, želela sam da poklonjeno vreme provedem kod kuće. Baka Staša je u to doba uobičavala da dremne, posle ručka. Na ulaznim vratima sam zastala: čula se muzika iz dnevne sobe. Neko je svirao klavir. Bila sam iznenađena - gazdarica nije znala da svira. Klavir je svirala samo njena kćerka, a ona je bila sad daleko. Za pianinom je sedeo Ilir. On nije bio iznenađen što me vidi. Osmehnuo se i pružio mi metronom.
„Moja nënë je bila učiteljica klavira. Ovo njoj neće više trebati.“
