среда, 06. април 2016.

Književno veče

Dana 05.04.2016.g. u biblioteci "Moma Dimić", Mirijevo-Beograd, održano je predstavljanje mog književnog rada. Organizator večeri bio je Književni klub "Mala ptica", a moderatori Bogdanka i Miroslav Kostić.

понедељак, 14. март 2016.

KULAŠEVAC

(kratka priča)


U avgustu su rana jutra na Kulaševcu blistava i prozirna, a površina malog, gorskog jezera - savršeno mirna. Uz vrelo gde bez prestanka, i u najtoplijim danima, vrska ledena voda, zatičem svakog jutra omanju grupu ranih šetača sa plastičnim čašama ili flašama u rukama, zastalih kod česme. Strpljivo čekaju u redu. Ponekad, pored nas protrči grupa.

Ovog jutra, tišina je potpuna. Nema šetača ni trkača. Na izvoru – samo raskošne, gizdave kočije. Vidim jednog dečaka koji puni staklene balone obmotane prućem. Dva upregnuta konja nestrpljivo frkću udarajući kopitama o asfalt. Mahnito repom teraju muve, klimajući žustro glavama i grivama, dajući tako na znanje momku da im se žuri. Nedaleko od izvora je, ograđen visokom živicom, čardak čestitog serdara Mičića, zbog čije visine je mesto i dobilo ime. Dečak, vodonoša, je njegov sinovac koga je na brzinu, ne stigavši da nađe drugo ili bolje rešenje, onoga časa kad je dobio aber da presvetli knjaz sa familijom dolazi na odmor i okrepljenje nadaleko čuvenom vodom sa Kulaševca, imenovao u njegovog slugu. Krišom se hvatam i kačim za zadnji deo kočije, nadajući se da me dečak iza naslona kočije ne može videti. Uostalom, činio se preterano revnosnim i ravnodušnim na sve osim zadatka koji mu je poveren.

Ulazim nevidljiv s kočijom u čardak. Nasred dvorišta zatičem ceo ženski deo knjaževe svite. Napred – kneginja, zakopčana do grla, divlje maše peškirima, ogrćući gotovo nagu devojku pored sebe.

“Jednoj Petriji sam presudila! Ti si sledeća, nesrećo jedna!” – sikće Ljubica, i udara peškirima redom oko sebe. 

“Petrija!” – sevnu mi. Knjaževa najstarija kćer -  raskalašna i umilna, prkosna i nevina, očeva miljenica i Ljubičina teška glavobolja, krenula na jezero. Na prvo jutarnje kupanje. Puštam svitu da prođe. Pa onda, zajedno sa Petrijom, i dalje nevidljiv, uskačem u jezero.

A za nama, gromoglasna cika ženskog hora.

Grupa debeljušnih žena, na programu za mršavljenje “Čigota” zastala kraj česme Kraljeve vode, uz ivicu jezera na Kulaševcu - tapše. Uz ciku i podvriskivanje, oduševljeno nam maše. Moja sirena, postiđena bukom nepoznatog joj sveta, ostaje dole.


Neće izroniti.      

MARGARET

"Žena sa slamnim šeširom" (1934) - Stojan Aralica
(kratka priča)

Beskrajna, spržena polja pirinča oko mene, prostrta su u nedogled, do tamnih i tajanstvenih senki ivica prašume. Tromi, otežali vazduh Pacifika ubija moju volju za pokretom, guši misao o bekstvu i želju da budem neko drugi ili bar, na drugom mestu. Sa trema nedovršenog bungalova maše mi Margaret D. slamnim šeširom. Lepa je. I lakonoga, u jednostavnoj platnenoj haljini, ovlaš vezanoj tamnom trakom. Zagasita, prigušena svetlost sunca na zalasku omekšava tu sliku i njenu inače vitku figuru čini prozračnom, do iščeznuća. Gotovo s nestrpljenjem očekujem da se na dovratku, tik iza nje, s čašom u ruci, u belom, besprekornom odelu, pojavi i On, njen Ljubavnik. Daleko je, ali znam da će se osmehnuti jedno drugom, dodirnuti pogledima obožavanja, divlje i nežno, istovremeno. Da, vidim sa ove udaljenosti dobro – iščezava i njen živahan, avanturistički duh. Uranja u žutu, smolastu, avgustovsku prašinu Indokine, zaboravljajući pritom na naše pitomo, aprilsko  jutro nad Palais Bourbon-om, VII pariskim arondismanom, na mirise prve, bele kafe i svežeg peciva.

Približavam se njenoj Brani na Pacifiku. Gotovo da mogu dodirnuti, dlanom opipati poslagane balvane, izmeriti njihovu hrapovost i precizno odrediti stepen mučnosti s kojom su dovaljani, iz šume sa vrha ove priče. 

Zlatni bor, crne borovnice, crvene čeze, žuta truba i, na oblacima, brkati Ercov

(kratka priča)

iz ciklusa PUTNE MINIJATURE

Sedimo u šarenom hladu jedinog bora, dovoljno velikog da nas sve prihvati. Ispred mene šolja puna orošenih borovnica. Bockam ih, da ne umrljam ruke, štapićem što mi ga, ogoljenog nakon par veštih pokreta nožićem na rasklapanje, pružio domaćin. Pa ga hitro obrisao o pantalone, sklopio i smotao u džep.

“Svaka je osveštana!” – svečano mi kaže. Pa da bi učvrstio tvrdnju, skrsti ruke na grudima. Dobar stav, mislim se. A da sam malo bezobraznija, rekla bih – i teatralan.

“Baš svaka?” – igram se s njim.

“Svaka! Znam, znam…misliš, samo se grožđe osveštava? Imamo mi vinjagu, i to kakvu, ih! Eno je, uspela se uz vajat. Smotala ga, ne vidi se gotovo…Jadničak – promumla sebi u bradu, i nastavi.

“Nije da nije rodilo, al’ ne stiže do Preobraženja. Visina je ovo, brale!” – pogleda me iskosa  - “Sele” – ispravlja se.

Gledam put vajata – odista rodilo. Uzimam šta mi se nudi: nabadam jednu po jednu bobicu borovnice, savršeno ohlađene vodom Crnog Rzava, sa Vodica. Zahvaćenoj u rano jutro, na Preobraženje. Topao vetar vitla niz dvorište miris prašine pomešan s mirisom spržene trave, ne obećavajući promene i učvršćujući u meni osećanje da leto još ne prolazi.

Sa prašnjavog makadama stiže dobra vest: naš crveni auto je ponovo u voznom stanju. Muž je uz pomoć domaćinovog starijeg sina promenio gumu, i sad možemo nastaviti ka Dobroselici i crkvi brvnari - krajnjoj tački našeg puta. Pozdravljamo se sa domaćinom, dok iz vajata izvija truba. Kao da se još neko s nama pozdravlja. Upitno zagledamo domaćina. Skida kapu i, čupkajući brkove, pokušava da objasni.

“To naš mlađi… Slabo mu prošao orkestar onomad u Guči, pa krenuo da vežba. Za sledeću. Ako, ako…za sve je potreban rad ako se zna red.” – namignu nam i mahnu za srećan put.  

NIRVANA

Moja kratka priča NIRVANA u Zbirci NAJKRAĆE PRIČE 2015., IK Alma, 2016. (str.144-145)
Јагода Никачевић
НИРВАНА
Гледано кроз стакла, кафетерија је изгледала при-
јатна, с лампама по столовима, с немарно раштрканим
новинама на пулту у ћошку, с девојком која је петљала
за шанком. Улазим несигурно – још увек са страхом
провинцијалке из младости која се на јавним местима
не појављује без пратње. Али, помисао да морам скра-
тити време до договореног скупа, надјача га. Седам за
удаљени сто, довољно одмакнута од групе младих не
бих ли им оставила слободу безбрижног ћаскања и по-
временог, необузданог смеха. Ослушкујем их, пабир-
чим разговор без нарочитог стида. Волим то. Срећом,
не чух оне неукусне поштапалице „брате“ или „сине“.
Наручих продужени еспресо. Онда махнух девојци, пре
него је укуцала поруџбину.
– Предомислила сам се – рекох – Може чај? Било
који!
Младу групу препустих себи самима, окренух се
излогу. Киша је добовала по прагу и врата су се повре-
мено, кад би се пролазник исувише приближио, отвара-
ла нечујно и исто тако затварала. Али недовољно брзо
за новембарску свежину и звуке са асфалта. Пријало је,
као и музика. Уместо слике, екраном су се расплињава-
ли фрактали. Покушавала сам, повремено затворених
очију, да дозовем име групе или певача. А онда сам на-
кон једне песме схватила да је и наредна иста. И следе-
ћа. Трајало је и мислим да сам била будна. Завирила
сам иза шанка тражећи конобарицу. Није је било. Група
младих је изашла, у кафетерији никог. А песма се врте-
ла, вртела. Последњи тактови су се појачавали, да би се
145
почетком новог извођења, претворили у шапат. Па из-
нова. Као омађијана, понављала сам:
My girl, my girl, don't lie to me,
Tell me where did you sleep last night?
С уласком новог посетиоца, појавила се и девојка.
Наплатила је чај. Нисам ништа рекла за музику. Једним
брзим покретом главе према екрану, дала ми је знак:
разумела је. Постиђена, изађох.

среда, 08. април 2015.

KAKO NASTAJE PESMA

 
                                                  Ilustracija preuzeta sa adrese




Većina pesnika ima odgovor na to, istovremeno jednostavno, ali i složeno pitanje. Neko na pitanje odgovara pesmom, neko će ga prećutati iz razumljivog razloga da taj čin ostane (njegova) tajna, poneko može i čitav esej napisati o tome itd. Cilj ove crtice nije da navodim sve primere kojima drugi daju svoj odgovor na postavljeno pitanje, već  da dam jedan svoj primer, koga nikako ne bih mogla navesti kao opštevažeći, tj. princip kog sam se držala kod svake napisane pesme.



Nisam od onih pesnika koji s ponosom navode kako su njihove pesme neodvojivi deo njih samih, da oni žive pesme ...nose ih duboko u sebi i sl. Većina mojih pesama nastala je, pre bih rekla začela se - slučajno.



Ovde ću izneti slučaj pesme MREŽA ZA MOBILNE.



Početak vezujem za čitanje (sad već ne mogu navesti tačno kog) članka iz oblasti ekologije i zastrašujućim podacima o nestajanju šuma Amazona, samim tim i nesagladivim posledicama koje nastaju ako se trend produži, po generacije iza nas, tj. ukupno planetu Zemlju. Listajući slične članke, naišla sam na niz slika i opisa života stanovnika tih šuma, urođenika raznih plemena od kojih neka gotovo da nemaju ili nisu do sada imala dodira sa onim što nazivamo „današnja civilizacija“. Završavajući čitanje, listanje, proučavanje...na desetina članaka o navedenim temama, spontano se izdvojilo ime jednog plemena koje se na par mesta pojavljivalo i ostavilo trag u svesti zbog bizarne činjenice da se radi o urođenicima koji (uhvaćenim) neprijateljima nakon ubijanja i odsecanja glava – čudesnom tehnikom smanjuju iste, na veličinu pomorandže.



Na praznom listu papira sam napisala (ličilo je na naslov) ime plemena: JIVARO (čita se HIVARO) i samo jednu opasku: 1. smanjivanje glava – lovci!



U nekom drugom članku naišla sam na podatak da pripadnici tog plemena skraćuju, tačnije turpijaju zube. Ništa neobično za urođenike i njihove običaje, reklo bi se. Jer, brojni su primeri plemena koja buše uši, usne, nos.... tetoviraju se, produžuju vrat ili usne dodavanjem alki, pločica, štapića, kostiju...kao znaka njihovih merila lepote. Ono što je bilo interesantno za mene je objašnjenje na koje sam naišla kasnije u nekom prikazu ozbiljnog naučnog rada koji daje objašnjenje za to: turpijanjem se smanjuje mogućnost pojave karijesa i ostalih bolesti zuba!



Dakle, napisala sam drugu opasku: 2. turpijanje (smanjivanje) zuba - znak lepote!



Ono što je bio pravi i najbolji „okidač“ za pesmu pojavilo se na samom kraju iščitavanja:
Većina amazonskih plemena posebno mesto i značaj daje snovima. I, što je važnije –snove saopštavaju svojim saplemenicima, tražeći tako način da preko njih (snova) ostvare dobru komunikaciju – zajedno ih tumačeći. I, eto, to je bilo to: poetičnost je bila na dohvat ruke!



Treća stavka: 3. snovi - čovek!



Zašto naslov MREŽA ZA MOBILNE? Prvo i osnovno – morala se ostvariti neka veza sa tim svetom: ja/mi iz 21-og veka, veka naprednih tehnologija i oni – ljudi praistorijskog života i ponašanja...Drugo, radi se o lovcima, koji bacaju mreže radi ulova (riba, životinja, ljudi...) Mobilni? Jasno je, nadam se...I ono najvažnije: snovi su ono što nas čini istim – ljudi smo.



O ostalim stvarima koji čine (ovu) pesmu, ne bih pisala. Nije na pesniku da tumači svoju pesmu, a izašlo bi i iz okvira teme: kako nastaje?




Na kraju, evo i same pesme (link)


ili 

MREŽA ZA MOBILNE


pripadnici plemena Hivaro
svakog se jutra pred zoru okupljaju da na obali
Amazona razvlače mreže
i međusobno povere svoje snove
njemu i svetu


dokazujući da pojedinačno
svaki je čovek


jedan komunikacioni kanal
gde snovi su stvarnost
a budno stanje privid


posle se u miru vrate u šumu
bez obzira
da li će ulovljenom smanjiti
ili ga samo skratiti
za glavu ili nastaviti


dosadan posao
turpijanja sopstvenih zuba





понедељак, 12. јануар 2015.

MRAVICA

(kratka priča)



Taksista se treći put pred kućom oglasio sirenom i neke zavese sa prozora se ustalasaše, krijući indiskretne poglede suseda, ali nijedna mušterija ne priđe taksiju. Vozač gotovo odustade od vožnje, kada se otvoriše vrata naznačene adrese i na njima pojavi starica. Štapom je ispred sebe gurala omanji kofer, pokušavajući drugom da zaključa bravu. Taksista hitro prihvati njen kofer i udobno je smesti u auto.

„Idemo, gde?“ – javi se šofer.

„Evo adrese“ – reče starica i pruži mu vizit-kartu.

„A! To nije daleko“ – reče taksista i pogledavši u retrovizor, uključi taksimetar.

Starica se nakašlja i malo nagnu prema vozaču.

„Imam jednu molbu“ – opet se zakašlja. – „Može li najdužom rutom?“

„Naravno, kuda Vi kažete“ – ljubazno odgovori taksista.

„Znate, nije važno koliko košta, ali htela bih malo da se provozam“ – pa dodade tišim glasom, kao da je htela da je vozač ne čuje - „Poslednji put“.

Naravno da je taksista čuo, i bacivši pogled u retrovizor, zapravo na mušteriju, isključi neprimetno taksimetar.

„Evo, mogli bismo, naprimer, za početak, na groblje“ – reče uz gotovo nečujan uzdah.

„Lep početak, nema šta!“ – pomisli taksista. Ali ništa ne reče.



Početak je bio onda kad ih je Dolores prvi put videla, tačnije bila svesna njihovog postojanja. Vrelog julskog dana deda ju je doneo među žeteoce i udobno smestio u duboki hlad stare kruške kaluđerke koja je tu godinama samovala. A on sa ostalima žnjeo pšenicu i svako-toliko trčkao do nje da je napoji ili otera sa njenog nosa neku dosadnu muvu ili je samo poljubi u bucmasti obraz. Deda nije video da ju je spustio usred njihove putanje. Uostalom, deda odavno mnoge stvari nije video, ali Doloresine godine su bile takve da nije znala nikome ništa zameriti – posebno ne svom obožavanom dedi.

Dolores je guzom presekla mravlju maršrutu i oni su se haotično razmileli oko nje, golicajući joj tabane i prstiće na nogama, ulazeći u gaćice. Slatko golicanje njihovih telašaca, tri para nožica i strašnih antena izazivao je u Dolores smeh. I ona se zvonko i grleno smejala, zabacujući glavu s kikicama unazad. I svi žeteoci su se smejali s njom, i deda se, češkajući bradu, smejao svojoj Dolores.

Tog dana započelo je Doloresino čudno prijateljstvo.

Viđali su je, mnogo kasnije i u više prilika u dvorištu tik uz kuću, okrenutu zidu kako, reklo bi se, razgovara sama sa sobom. Pa se saginje i u čučećem stavu gega uz kuću. Ili u šljiviku kako - pipa li? češka li? bišti li? stabla. To je ona s njima, mravima, zapodevala razgovore, duge i tajne. Igrala svoje igre. Dok su ostale devojčice skupljale sličice popularnih pevača, glumaca i sl. ili salvete za dekupaž ili neku drugu zgodu, ona je, namestavši znalački dedinu lupu (deda se nije mogao pohvaliti oštrim vidom, već rekosmo, i samo je uz lupu i jedino nedeljom mogao čitati novine koje mu je petkom donosio seoski poštar Ilija, dajući svoje iščitane primerke Politike u zamenu za par jabuka ili kruški iz dedinog voćnjaka) proučavala svet njoj dragih bubica, pravila sopstvene zbirke koje je uz pomoć priručnika sa pretraživača preparirala i držala u teglicama, kutijama od šibica ili ih jednostavno - čiodicama kačila na karton koga joj je baka presvukla čojom. Nije se ljutila kad joj deca prikačiše drugo ime: Mravica.

Kad su Dolores odsekli kike, jer bilo je vreme, ona usput skrati i svoje kršteno ime. Baki je priznala – nije bilo bolno. To grozno ime koje je izazivalo podsmeh školskih drugova je bilo, uostalom, jedan od maminih hirova. A kakve ja veze imam s tim, bolje rečeno – s njom? - pitala se Doli, naša stara Dolores, mršteći se dugo, dugo i pri samoj pomisli na majku. A znala je pritom i glava da je zaboli.

I, mada se sad lakše nosila s novim imenom, mogla je sebi da prizna: draže joj beše ono drugo.



Odlazak u grad radi daljeg školovanja promenio je mnogo toga kod Doli. Svoju kolekciju je morala ostaviti baki i dedi jer su internatska pravila bila stroga: nikakve životinje se nisu smele držati po sobama. Ali je nadimak ostao: s njom je ušao u strogi internat kao lisičji rep. A takav rep se ne može tek tako lako sakriti, zar ne? I naša Doli opet posta predmetom šala i zlobnih došaptavanja. Jer, deca brzo i lako otkriju svaku tajnu. Tek, Doli čvrsto reši da zaboravi stare prijatelje. Pomalo stideći se, u svoj dnevnik jednog jutra zapisa ovu svoju odluku, pa sitnijim slovima dodade: Odrasla sam. Naravno, uz sve obaveze u školi, uspela je u tome.



Ponekad je, ali stvarno samo ponekad, gužvajući među prstima kiflu od doručka, krišom od sobnih drugarica, ostavljala mrvice na simsu domske sobe, za prijatelje. Ako dođu.



„Znate, deca već dugo nisu dolazila i nisam imala s kim da se posavetujem. Ali sam im objasnila, u pismu. Moj muž bi sve razumeo. Uostalom, lekari mi daju još nekoliko dana života. A par dana više ili manje – za ovolike moje godine je svejedno. I napisah im, obavezno da me spale...“ – vozač se prenu i naćuli uši.

„Dođavola, zašto baš ja?“ – pomisli naježen. Ali oćuta.



Uglavnom, niko joj nije ni dolazio. A ni ona nije išla bogzna gde. Sve dok je dečak iz njenog razreda jednom nije pozvao na sastanak i odlazak u bioskop. Pogađate? Da, radilo se o animiranom filmu o mravima. Doli pojma nije imala da li se ovim pozivom Miša (tako se zvao) njoj podsmevao ili, potajno se nadala - i on voli insekte. Dva dana se Doli premišljala, mučila, vagala „za“ i „protiv“. I, najzad, kad je dobro razmislila – nada je prevagnula. Jer, jedino ju je Miša zvao po imenu. A to bi trebalo da je nekakav znak, radovala se. Kao i izlasku, i filmu, i Miši.



„Moj muž je bio lep čovek, dobar suprug. I kako se samo potrudio da me osvoji: koliko je stvari morao pročitati da bi mi se približio ... Jedino nisam razumela zašto je insistirao na ukopu. Svi ti mravi....“ – okrenula se polako prema vozaču, ali on je sedeo u taksiju, posmatrajući je pognutu nad grobnicom, iza stakla. Rukom je prešla lagano preko spomenika i podigla se. S ispruženom rukom, otvorenog dlana ušla je u taksi.

Vozač glasno uzdahnu, videvši mrava na njenoj šaci.

„Idemo“ – reče starica gotovo zapovedno – „Čekaju me.“



Posle projekcije filma, Miša i Doli su, ližući sladolede na klupi u parku, pomno jedno drugom pričali sve što su znali o mravima. I Doli priznade sebi, da Miša zna više od nje, kao veliki, pravi entomolog.



„Molim Vas, spustite moje staklo. Jedna bubamara pokušava da uđe“ – ču se sa zadnjeg sedišta.

„Eto ti ga sad! Prvo mrav, pa bubamara! Šta je sledeće? Taksi mi počinje da liči na terarijum“ – misli taksista dok otvara prozor - „I šta ću novo čuti sad?“ – pomalo rezignirano pomisli vozač, dodajući gas.

„Znate li, dragi moj, da je mravlja zajednica jedna od najsavršenijih na svetu?“ – kao da mu očita misli, javi se posle kratke stanke starica otpozadi - „Priroda se tu baš potrudila! Šteta što nije isto primenila kod ljudi, što im je ostavila slobodu da biraju. Kakav bi tek bio onda svet!“

„Mladi ste, ima vremena – biće Vam jasno kasnije“ – dodade na njegov upitni pogled u retrovizoru.



Od svega novog što je od Miše čula, priča o njihovoj smrti ju je jako rastužila. Naime, Miša joj je, polušapatom, pričao o velikim istraživanjima koja su pokazala da i mravi poput nekih ljudi, umiru u samoći, kako ne bi ugrozili zajednicu. Neposredno pre smrti, bolestan mrav će napustiti mravinjak i povući se daleko od gnezda. On prvo izbegava kontakt s drugim stanovnicima mravinjaka, zatim se povlači i napušta zajednicu kako bi uginuo daleko od srodnika. Maleni samotnjaci po napuštanju mravinjaka prestaju jesti i piti i ne pokušavaju da kontaktiraju ostale stanovnike gnezda. Ako ih silom vrate u mravinjak, naučnici potvrđuju da će ponovo pobeći.



„Jako tužno, ali kakvi su to samo altruisti!“ - šapnu Doli sebi u bradu.



„Čekajte! Nije li ovo zgrada Elektrotehničke škole? To je nekad bio internat, znate li?“ – opet se nagnula prema taksisti, jer se plašila da brujanje motora ne uguši njegov odgovor.

„Da, znam. Šteta što su onaj divan park oko internata posekli...Samo ruše, pa onda zidaju, zidaju, zidaju...“ - bes u glasu taksiste se pojačavao i sad se već nekoliko puta okrenuo starici, želeći da pokretima podvuče svoje reči.

„Molim Vas, stanite na trenutak“

„Svakako! Želite li izaći? Da Vas otpratim do zgrade?“ – vozač će ljubazno.

„A, ne, ne! Samo da bacim pogled“ – reče starica, pa nastavi - “Tu sam provela najlepše godine školovanja, znate? I upoznala svoju jedinu ljubav, svog supruga. Eh, kakav je to divan čovek bio!“ – reče bez trunke patetike u glasu. Taksista je dobro odmeri u retrovizoru i klimnu glavom par puta, kao da se saglasio. Kao da je i on, eto, poznavao dotičnog gospodina.

„Sada bismo mogli krenuti prema onoj adresi, šta mislite? Da ne zabrinem one koji me očekuju. Kasnim, već kasnim...“- reče starica i udobno se zavali u sedište.