четвртак, 26. март 2009.

DOM

Sara je opet tu. Došla je kući iznenada, ne javivši se predhodno.

Znala sam, magla ju je lizala mnogobrojnim, hladnim jezicima. Vetar ju je, palacajući, šibao otrovnim pipcima. Sara neće više to da trpi. Ja neću da trpim. Godinama sam, s mukom, hranila njeno telo. Ne znam ko je hranio njen mozak. Imam pravo da znam. Nezgrapne erupcije moždane mase i intelekta slabo su davale ploda u bednoj harmoniji koju mi obični smrtnici, u nedostatku bolje i jezgrovitije terminologije, nazivamo dom.

Nisam je ništa pitala. Nije ništa pričala. Naš se razgovor svodio na puko odbrojavanje: Vreme je za ručak ili Vreme je za šetnju. Samo smo koracima merili vreme. Duge sate nemih šetnji remetila je jedino naša stara seterka Dona. Nas tri u šetnji. Tri napuštene kučke.

Mora, znala sam, uskoro da se otvori. Nisam navaljivala, samo sam čekala.

Sara je mnogo pušila. Nije palila cigaretu upaljačem, koristila je šibice. Male, parafinske šibice koje je vešto kresala o bilo koju stvar na koju naiđe. O zid, ivicu stola, vrata. Isprva sam se ljutila, a zatim divila njenom umeću: veštim pokretom ruke, brzo, napraviti plamičak i pripaliti cigaretu, a da ti beskrajno mala, majušna šibica ne oprlji prste. Pravdala sam je. Nervozom i rastešenošću. Naslućivala sam da je svaki trzaj Sarine ruke, svaki plamičak malene šibice, bio jedan manje bol u njenim grudima. Ubrzo po njenom dolasku, tragavi glava šibica su krasili ceo stan. Recka do recke. Volela sam da dodirujem ta mesta. Da osetim njene tragove, tu – pod jagodicama mojih prstiju. Volšebno. Male, bele pruge. Slabašni tragovi, gotovo nevidljivi, sa jedva vidljivim zavojem na kraju – umetnička crta.

Sara nije smela da vidi kako dodirujem njene rane.

Nije smela znati za iste recke na mom telu.

Sara nije pokazivala ni mrvicu koketnosti. U njoj se nije dao naslutiti ni najmanji, od makar osnovnih, atributa ženstvenosti. Uvek sam je jako korila zbog iznošenih farmerki i izbledelih majica iz kojih nije izlazila. U njima je delovala dečački naivno. Sliku dečaka dobro je upotpunjavala kratka, smeđa kosa. Uvek se šišala na kratko i omiljena joj , jetka, rečenica glasila: A kako bih, inače, ove tri dlake u pet redi? Da, patila je zbog retko-tanke vlati kose i razbarušenim frizurama, obilato natopljenim gelovima, je pokušavala sakriti belasanje lobanje. Ja sam joj, dok je bila mala, taj užasan po nju, nedostatak rešavala stupidnim, velikim mašnama na vrhu glave ili još glupljim, šarenim šnalama i sličnim drangulijama. Ona je, već kao tinejdžerka, slatko se smejući, sebe nazivala „pokretnim vašarom“. Dakle, brižljivo je radila samo na svojoj kosi: ampule, preparati za jačanje ili sakrivanje mana...Sve ostalo je pratila nehajno. Moda je nije opterećivala svojim opsenama ili strogim zahtevima. Grohotom se smejala mojom opsednošću „sparivanja“ boje laka i karmina. I mom mahnitom skidanju laka sa noktiju čim se pojavi ma i najmanje okrzuće na vrhovima. Njeni su nokti bili kratko, gotovo bolno do samog živca, podrezani. Lak nikako. Kao da je svirala neki skupoceni instrument koga nije bilo preporučljivo okrznuti.

Nije svirala nijedan instrument, a imala je sluh rasnog muzičara. Sara, osim sluha, nije imala „sluha“ za ništa drugo. Mislili smo, da je najbolje dok je mala, usmeriti je na učenje stranih jezika. E, tu je Sara blistala! Što po kursevima, što sama, naučila je pet jezika. Fascinantno za mene, koja sam ostala pri ruskom, i to srednjoškolskom, oskudnom znanju istog i samo žarkoj želji, da se, možda pod stare dane, tu nešto poradi. Ne zbog sebe, Sare radi. Da je ne sramotim. Kad budem otišla do nje.

Odvajali smo za Sarina putovanja, da bi učila jezike na pravom mestu. Zaboravljali na sopstvena letovanja, zimovanja i putovanja. Postali smo zatvorenici vlastitih života i robovi svakodnevnice, dok je Sara učila. Sticala manire. Skupljala prijatelje.

I kao da nas držala na povocu. Nikad nismo otišli do nje, makar bila i na 500 km udaljena od nas. Retko dolazila kući. Nije došla čak ni kad sam joj javila da se njen otac otrg’o sa povoca. Nije odgovarala na moja pisma. U telefonskim razgovorima bila štura, bezosećajno se pravdajući obavezama.

A sada je tu, ranjena i uplašena. Zatečena bolom i gubitkom. Ličila na košutu ošamućenu bljeskom farova na putu. Begunac od života. Prve rane nije znala olizati sama. Prvi poraz će morati podeliti sa mnom. Dona ju dočekala radosno, besomučno skačući po njoj i mašući repom. Ja nisam bila toliko radosna. Barem nisam mahala repom.

2 коментара:

  1. Divna priča. Dotakli ste temu otuđenosti najbližih bića tako lagano, potresno nežno...
    Ljubav je prisutna - "Volela sam da dodirujem ta mesta. Da osetim njene tragove, tu – pod jagodicama mojih prstiju." - a gde smo Mi? Postajemo podvojeno biće umesto biće sa drugim i za drugog, tromo hodamo u sveopštoj gužvi po ovoj surovoj Zemlji sanjajući svoj oblok sa likom Madone, sanjajuji svoj spas... A tako malo je potrebno - pružiti ruku samo.

    ОдговориИзбриши
  2. Dobro došla, Anima.art!Hvala na divnom komentaru. Da, lepo ste rekli o otuđenosti: živimo u bezosećajnom okruženju, gde topli osećaji bliskosti, mirisi i dodiri ne dopiru i ne dotiču većinu. Vi ste jedna od retkih koja znate da priča ne mora imati "bujnost" ili/i "burnost" da bi bila lepa ili topla, samo. Naravno, jer i sami tako osećate i te fine treptaje duše prenosite na papir.
    Hvala Vam na tome!

    ОдговориИзбриши