уторак, 31. март 2009.

PRIČA IDIOTA I *




Rođen sam kao idiot. Ništa se bolje nije ni moglo očekivati od majke hronične alkoholičarke i narkomanke, stalnog pripadnika nestalne, lokalne, hipi komune i oca vrtirepa, pridruženog člana iste. Majka je mom ocu, po godinama, mogla biti majka. To, tek da se se zna od početka, da niko ne gaji iluziju da ima posla sa pametnjakovićima.

Moj život do dana današnjeg bio je idiotski. Kako se svog začetka, iz razumljivih razloga ne sećam, pa ni dana rođenja, o tome ne bih mnogo. Dan rođenja bih mogao spomenuti, na osnovu priča drugih, tek da me ne smatrate kompletnom budalom. Majka je moje postojanje do trenutka rođenja, vešto krila. Na ruku joj išla tadašnja moda vrećastih haljina sa drečavo šarenim hipi simbolima – cvetićima i leptirićima. Ne znam kako bi vi to tumačili, ali ja mislim, da je jedino lepo iz svega toga samo činjenica da sam začet među cvećem i leptirima. Čega, naravno da se ne sećam. Ali uvek kada mi pogled krene na te vesele objekte, moja percepcija živne, takoreći procveta. I tada maglovito pomislim na nju, moju majku. Rodila me na nimalo cvetnom mestu – u toaletu opšinske zgrade u koju je zabasala namerna da se ogrebe, još jednom, o mizernu jednokratnu socijalnu pomoć. Čekajući u redu, osetila je trudove i kako ju je Bog blesavom dao, nije otišla u bolnicu nego...pa, rekoh već. Moj život je počeo u velikom stilu. Klozetskom. Tu me i ostavila. Ali je pare uzela. Bila na redu kad je prozvaše.
Oca, dakako, ne znam. A verujem, ni ona. Prihvatili me i usvojili baka i deka po majci, već tada stari. Onemoćali i za sopstveno bitisanje, a kamoli moje. Kao svaki idiot, naravno, skratio sam im najmanje deceniju života.

Odrastanje moje ne bi stalo ni u pola reda ove besmislene priče da uz mene, u ključnim godinama odrastanja, čini mi se oko 15-te godine, nije stala jedna draga osoba. Žena. Pojavila se upravo onda kada je baka, ugušena čemerom besomučnog žigosanja primitivne sredine, sklopila umorne, kataraktične oči, prepustivši sudbini i Božijoj milosti i deku i moju malenkost. Pošto sam to što sam, baki nisam mogao oprostiti samo jednu, jedinu stvar. Činjenicu, da izuzev nje, su me svi voleli baš takvog kakav jesam. Ali, znao sam, dobro sam znao, da sam se rodio pametan, verovatno bih već odavno napustio ovaj svet pun cvetića i leptirića, ili bolje rečeno – cveće bih iz mravlje perspektive mirisao.

Rekoh, majku nisam nikada video. Ali, duboko u sebi, znam da između nas postoji nešto. Kao neka tajna veza. Jedini dodir s njom bio je pri mom trijumfalnom izlasku na svet. Topli, mekani dodir moje guze ( naravno, dupetom sam grunuo u život! ) i njene vlažne, krvave stidnice. Taj dodir je, kao teško opisivi osećaj, ostao pohranjen duboko u meni. I dobro znam, to je naša dodirna tačka. Početna i krajnja. Nulta i konačna.

Kada god bih video krv, svoju ili tuđu, ma i kod najmanje posekotine, čudni bi mi trnci prošli udovima. Ta blesava obuzetost trajala je sve do onog velikog trenutka kada me je stariji i, naravno, iskusniji pajtaš Čeda Dronjak odveo u prvi kurvaluk. Da skinem mrak. Ulaz u svet odraslih mi je izgledao tako smešno da sam, kao svaki pravi idiot, samo otvorio usta. I zabalavio.

4 коментара:

  1. Hoce biti nastavak ove price? Svidja mi se provlacenje Edipovog Kompleksa ovde. Ali, imas dosta materijala za nastavak price. ;)

    ОдговориИзбриши
  2. Ne znam, nisam sigurna. Ovo je, zapravo, zamišljeno kao pilot-priča, imam "grubo" spremljenog materijala, ali mi nešto ne idu priče...Hvala na komentaru, čitamo se, Perine!

    ОдговориИзбриши
  3. Hvala, Tanja na pohvali mojih "pisanija".
    Priča je, inače, napisana odavno. Bila su objavljena na ovom blogu još dva nastavka iz te serije. Govorim u prošlom vremenu, zato što sam ih greškom izbrisala, a diletantski ih izgleda zbrisala i sa računara. Sada patim, i ne mogu da se nateram da ih ponovo napišem. Jedna govori o Idiotovoj baki , a druga o deki i ta druga mi je posebno draga. No, šta je tu je, tako biva kad se nemarno odnosiš prema svojim radovima. Pozdrav!

    ОдговориИзбриши