понедељак, 25. мај 2009.

PRIČA IDIOTA II



Prvi put sam ukrao sa 9 godina. Predmet koji sam prisvojio mi nije trebao ama baš uopšte i baš nizašta: jedna zlatna minđuša sa dijamantom. Ukrao sam iz ćefa, ili bolje rečeno, besa i odmah je bacio u bunar, u dnu dvorišta naše kuće. Vlasnica minđuše je bila naša prva suseda, teta Matilda. Ova žena me je svojom pojavom užasno nervirala, a svojom izveštačenošću izluđivala. Nisam mogao da razumem kako je baka, tako mila i nežna, mogla naći zajednički jezik sa ovom ženom-zmajem. Matilda je tim dijamantskim minđušama mahala kao matador plaštom: te starinske, te fine predratne izrade, te specijalno brušen dijamant, te jedina uspomena od bake, te…. blablabla. U njenu sam sobu ušao kroz prozor ( naše su kuće bile prizemne i uglavnom smo mi deca ulazili u njih kroz prozore, što je moju baku jako nerviralo ). Naravno da sam znao gde ih drži, mi smo jedni o drugima sve znali. Tu tajni nije bilo. Negovala su se non-stop druženja i sve vrste non-stop ogovaranja - lepi običaji provincije. Minđuše je Matilda držala skrivene u kartonskoj kutijici od drvenih šibica, stavljenoj među njen intimni veš. Bio sam mali, pa nisam znao da uživam u njenom vešu i mirisu lavande što se širio iz ladice. Još pamtim taj miris uz strah koji me je držao za sve vreme te lude akcije. O krađi nisam nikome govorio: ulog je bio veliki i obična dečja poveravanja ovde nisu mogla doći u obzir. Imao sam 9 godina, zvali su me idiotom, ali tolika budala nisam bio. Matilda je imala dva sina, blizance Predraga i Nenada. Bili su nešto stariji od mene. Družili smo se danonoćno, poznavali navike i karaktere jednih - drugih do detalja i savršenstva, ali o minđušama njihove mame nisam smeo ni reč da im kažem. Matilda je odmah po saznanju da je jedna ( Bože, kako si znao da me prosvetliš! ) i samo jedna minđuša dobila noge iz njenog mirisnog bunkera, dotrčala do bake, sve kukajući usput, čupajući kosu i gubeći patofne u trku kroz naše dvorište popločano neravnim kamenim pločama. Baka je dočekala kao i obično, smirena i ljubazna. Ponudila šećerom i vodom, pristavila džezvu s kafom. Matilda je, grcajući, pokušala da joj, više gestikulirajući, opiše svoju tragediju. Ja sam, skriven iza stabla velikog bakinog limuna koga je deka predhodne jeseni presadio u najveću plastičnu kantu koju smo mogli pribaviti, mirno posmatrao užinajući. Baka mi je, tik pred Matildin dolazak odsekla veliki komad domaćeg hleba, što ga je svaki drugi dan sama mesila i u šporetu na drva u letnjoj kujni, pekla. Na hleb je nabacila debeli sloj masti i pošećerila ga. Slatka užina, kojoj je znala da predhodi slana varijanta: isti taj hleb, ista domaća mast , malo soli i potrušnjena aleva paprika. Užine naših detinjstava i sirotinjskih odrastanja! Gledao sam u Matildu netremice, sve dok i ona nije postala svesna tog pogleda te se, onako glomazna i uzdrhtala, nije okrenula licem ka meni. Gledali smo se: kao dve divlje zveri. Ona mačka, a ja pas. Da budem iskren, pomalo sam se i osećao tako, pseći. Ne mogu baš reći da me je grizla savest ( pa Matilda je dobila šta je tražila! ) ali me je bakin pogled, kojim me ošurila, shvatajući vrlo brzo situaciju, dobro opekao po omašćenim obrazima. Ispratila je Matildu, ništa ne rekavši o svom saznanju, umirujući je da će se minđuša, izgubljena u nehatu, sigurno naći. Nije krađa u pitanju, jer ko bi ukrao samo jednu minđušu? Nastavak i nije baš interesantan, ali je za mene bio važan: prvi i jedini put sam dobio batine od drage bake. Ništa, ama baš ništa nije rekla. Znala je ona da bi to bilo uzaludno rasipanje moždane energije, od mene ništa ne bi dobila: ni minđušu, ni priznanje. Fokusirala se na fizičko rasipanje, tj. lupanje po meni: lupala je i lupala…sve dok se u zlo doba nije pojavio deka i grubo je hvatajući za ramena, svukao sa mene. Mislim da je sa njenih usana izbijala jara i pena od ljutine; punđa joj se rasplela; oči zakrvavile…Sušta slika besa!
I tako, komšinica Matilda ostala bez jedne minđuše, s nejasnom, neartikulisanom spoznajom da je istu izgubila neznano kako i neznano kada. Otada je Predragu i Nenadu branila da se igraju sa mnom, a kod bake proredila dolaske i druženja, na moju veliku radost. Baki nisam nikad priznao lopovluk. Nije ni trebalo, ona je i sama znala sve.
Batine me nisu naučile pameti: kad god bih mogao, krao sam.

Нема коментара:

Постави коментар