понедељак, 25. мај 2009.

PRIČA IDIOTA III



O mojoj dragoj baki sam ponešto ispričao, ali izgleda da sam deku posve zanemario. Nikako se ne bi smelo pomisliti da je on bio nezanimljiv i neinteresantan kao ličnost, daleko od toga. Dapače! Stvar je u tome što se nije mnogo mešao u moj život. A ni ja u njegov. On se, zapravo, ni-u-šta nije mešao. Uglavnom je voleo da posmatra, stojeći po strani, i da uskoči na scenu tek kada bi trebalo nešto mudro reći ili uraditi.

Deda je voleo sve ono što baka nije: pušio je kao „Turčin“, pio kao smuk, voleo dobru hranu i jeo uglavnom van kuće. Jurio je mlade snajke ( kako ih je baka zvala ), kockao se do iznurenja, a imao je i mnogo drugih zanimacija o kojima ništa nisam znao, a baka ih svrstavala pod „razno“. Deka je živeo život punim plućima. Naravno da o tome nisam imao pojma, sve dok taj život nisam i sam počeo da kušam. Onda smo se deka i ja zaticali, nimalo iznenađeni, u isto vreme, na istom mestu. To ga je slomilo: prestao je sa svojim noćnim izletima i dnevno-noćnim zanimacijama. Jednog jutra, posle jedne od onih njegovih čuvenih, besanih kockarskih noći, podbuo, krvavih očiju, sa zadahom teških isparenja alkohola i duvanskog dima, ali i nekih od mirisa koje još nisam upoznao, zvao me u svoju sobu i svečano posadio pored sebe. Održao je kratak, ali efektan govor. Predao mi štafetu. Jedino čega se jasno i bez ikakve dileme sećam: da je njega trebala da „nasledi“ moja majka, ali je život napravio drugi scenario. Zapravo, ja sam jedini pravi naslednik ludog dede i otkačene majke. Na mog pametnog ujaka i njegove dosadne, fine dečake nije, reče, nikad ni računao. I još nešto je rekao, čega se sećam: svojoj prirodi se ne treba suprostavljati. Treba joj pomoći da napravi što je namislila. Tako će biti najbolje za sve. Eto, otprilike je to bio njegov monolog. Razumeo sam.

Priču o tome kako je stekao imetak mi nije tada ispričao. Ispričao mi je kada je baka, ne mnogo posle toga, sklopila oči i ostavila nas dvojicu da „divljamo“, kako je volela da kaže. Rekao mi da se baka uvek mrštila i negodovala zbog te priče. Ćutke je prihvatala kada bi je on pričao nekom ko za nju nije znao. Sve dok jednog dana nije, sikteći, rekla:

„Čega se pametan stidi, budala se ponosi! Prestani, barem preda mnom, da pričaš o tome.“

Priča je išla, otprilike, ovako. Sa nekog od svojih ludih noćnih bančenja , u sitne sate, deda se vraćao domu. Ulice su tada bile mračne, sa tek retkim svetiljkama. Deka se teško kretao, s teretom burnog života na vratu, otrovan velikom količinom ispušenog duvana i ispijenog žestokog alkohola, teturajući se i pljuckajući usput, po ćoškovima zgrada za koje se počesto hvatao. Obično bi se iz noćnih divljanja vraćao u društvu komšije Dragog, oca mog najboljeg druga Čede Dronjka. Dragi je za koplje bio žešći od mog dede, barem kada su u pitanju bili ljubavni život i pijančenje. Nije se znalo broja njegovoj vanbračnoj deci. Koliko se sećam, on je znao samo za petoro jadnika, koji su u ovoj mračnoj, maloj sredini, odmah po rođenju, baš kao i ja i Čeda, dobili svoj krst: žigosano detinjstvo i mladost bez perspektive. No, odoh u širinu, izgubih se ( a to mi se u ovim godinama počesto dešava ). Deka je često zastajkivao, hvatajući vazduh i izbacujući šlajm. U jednom trenutku je osetio kako ga neke ruke hvataju i uvlače u dublju tamu. Neki glas mu je nerazgovetno, isuviše tiho za njegov, pićem sjeban mozak, govorio da odmah nastavi, po dogovoru, na železničku stanicu. Tu ga čeka Momir, s kojim će se, prvim narednim vozom, prebaciti u Beograd. Za dalje ne treba da brine, tu je Momir koji sve rešava. U ruke mu je tutnuo torbu, veliku platnenu, putnu torbu sa malim katancem na sebi. I brzo se odvojio od dede. Koliko god bio smočen od pića, deda se u tom trenutku osvestio i dok je gledao kako nepoznati zamiče u mrak, setio se da poviče za njim:

„A ključ? Gde je ključ?“

"Jebo me ključ - reče deda meni - "Macola otključava, kakav ključ!"

Potpuno otrežnjen u tom momentu, zastade tako zbunjen ispod noćne svetiljke sa velikom torbom u ruci. ( Slika za pamćenje – ostala zauvek u mom mozgu! ) Naravno, ovo izgleda kao bajka, ali nije. Istina je, dakako, bila da se u toj torbi nalazio veliki novac. Čiji, deda nije nikad otkrio, a nije imao ni želje da to otkriva. Rano ujutro, nakon što se potpuno otreznio i okupao, nalickan i doteran, uputio se pravo na put, u zaborav! Molio je Boga samo da što pre i što dalje, zamakne. Sa novcem, naravno. Da ga, kojim slučajem, ne poseti onaj noćni vampir što mu predade torbu napamet i da ga ne prepozna, ne daj Bože! Njegova krajnja destinacija je bila Pešta: veliki, nepoznati grad u kome je živelo par ljudi koji su mogli da se nazovu njegovim prijateljima. U Pešti je ostao dve godine. Tu se počeo baviti trgovinom, i to veoma uspešno. U Grad se vratio trijumfalno, vodeći sa sobom „ratni plen“ – moju dragu baku. Vratio se, sad kao ugledni, oženjeni trgovac i odmah kupio dućan sa kućom u centru Grada, i kafanu, na kraju Grada. Za dućan je rekao da mora biti na udarnom mestu kako bi donosio novac, a za kafanu nije bitno gde je – ona će novac i ovako i onako samo odnositi. Izgleda kao da je kafanu za sebe gradio: nije izbijao iz nje. Vodeći ovakav raspusan, divlji život, imetak nije dugo trajao. Naravno, kad se dućanom nije ni bavio kako treba. Vođenje dućana je bilo prepušteno baki. Ona je morala, htela to ili ne, uz svu brigu oko dečjeg odrastanja, uz rad u velikoj bašti, brigu oko trgovačkih kalfi i kafanskih konobara ( ostale obaveze da ne nabrajam ) još i dućan da vodi. Deka se nije mnogo uzbuđivao. Posle par godina je javno počeo da priča kako je došao do imovine, na bakinu veliku žalost i muku. A na njeno zvocanje da će izgubiti sve zbog nerada, kocke i raspusnosti, deda je jetko odgovarao:

„Kako došlo, tako o’šlo!“

4 коментара:

  1. Od jutros pokušavam da Vam odgovorim na komentar, već me nervira ovaj blog-servis...
    Dakle,ako uspe da prođe,pre svega,hvala, Tanja!
    U predhodnom odgovoru na Vaš komentar, požalih se da sam nastavak priče o Idiotu greškom izgubila. Zainatila sam se i na osnovu radnog materijala noćas sam priče II i III nekako "skrpila". Veoma sam srećna, pogotovu što ste je (III) Vi pohvalili. Znači, noćašnje bdenje nije bilo uzalud.
    I još nešto! Ako se slažete, mogle bi da preskočimo ove formalnosti oko persiranja?
    Hvala.

    ОдговориИзбриши
  2. Svidja mi se prica,zaista sam citala sa uzivancijom!

    ОдговориИзбриши
  3. Vera, drago mi je da ti se sviđa ova pričica. Moram da priznam, ima tu podosta i autobiografskih momenata...kao u svakoj priči, uostalom. Hvala.

    ОдговориИзбриши