петак, 05. јун 2009.

KRATKI REZOVI



1
Budim se. Oko mene mrkli mrak, usred sam neke noći. U goloj sam vodi od znoja. Ne, ne mislim na znoj ispod pazuha, na čelu ili dlanovima. Mislim na mokru kosu, svu u bičevima. Mislim na vlažnu posteljinu na kojoj je moje nezgrapno telo napravilo tamnu, na dodir hladnu mrlju. Mislim na potoke koji mi se slivaju niz leđa – sve drhteći od studeni. Hladno mi je. Toliko mi je hladno da me od te studeni užasno boli glava. Ustajem iz postelje, znam da moram pre nego izmerim tu ledenu vatru, setiti se sna do poslednjeg detalja. Znam da ga moram odmah i zapisati. Svoj prvi san moram upamtiti. Tumaram po mračnoj sobi, uključujem ringlu, stavljam lonče za kafu i konačno, palim lampu. Ne veliko, centralno svetlo, jer znam da bi me dokusurilo, već malu, diskretnu lampu sa abažurom od kanapa: štraftaste senke na zidu pružaju mi sigurnost. Poneku misao mogu uplesti u te štrafte, bez obaveza. Tek sada se mogu, smireno i razumno, posvetiti svojoj ledenoj glavi i vrelom dahu što pali ivice usana. Navlačim vunenu kapu na glavu, bol je manja. Pijuckam kafu, palim prvu cigaretu. Pokušavam da se setim početka sna, mada mi ovako neposredno iščupan iz korena deluje stran. Sedam za računar. Krećem.

2
Mogla bih da priznam da me još nisu napustile. Odnosno, toliko su česte da bi se s pravom moglo očekivati da sam se na njih navikla. Moje noćne more! Meandri neobičnog niza zamišljenih slika! Jedno vreme probala sam sve moguće tablete. Prijateljica mi je apotekarka, nije bilo problema dobaviti čak ni Trodon. Prilično veliki spisak, sve to često uz čašu viskija ili džina. Ponekad čak i uz crtu. Sve to nije pomoglo. Čini se, sa priličnom sigurnošću mogu zaključiti, da ne postoji ta laboratorija koja bi smućkala onu hemiju koja bi meni pomogla. Umorna sam. Osećam stalnu napetost u slepoočnicama i konstantnu, tupu bol. Ni noćas nema sna, znači – lavirint! Sedam za računar. Krećem.

3
Nastavili smo da koračamo mokrom ulicom. Nismo ništa pričali i osećala se nelagoda u vazduhu. Hodali smo jedno pored drugog, skoro se dodirujući. Na svaki taj lagani dodir, uzdrhtao bih i stresao se, stežući krajeve jakne.
„Jesi li gladan?“ - zapitala me.
Bio sam iznenađen ali sam spremno odgovorio.
“Da, jesam, umirem od gladi.“
I da nisam umirao od gladi, pojeo bih i oblak samo da budem sa njom. Sve je oko nje svetlucalo. Onako, dok je gledam kako pije vodu, način na koji je krckala kockicu leda u zubima. Od svega toga sam šašavio. Pa i od onog kako je okretala čašu u rukama, a imala je lepe ruke. Pošto su nas poslužili, okuražio sam se da je zapitam zašto mi nije nikad odgovorila na mail. Ne znam zašto ju je to pitanje nateralo na smeh. Prešao sam ćutke preko svega. Isplanirao sam da se isključivo držim samo smešne strane priče, da je nateram da se još malo smeje. To je bilo mnogo dobro i fino sve dok, zbog nečega, čega se sada više ne sećam, onako iz čista mira, nisam promenio plan i počeo da joj pričam o mom snu. Onom zapisanom.

4
Zapisano je: ljudi često govore o praznini usputnih ljubavi, ali praznina je ovde oduvek bila druga reč za mrak. Ćoravi susreti pišu sonete koje niko nikada čitati neće: čežnja i bol saopšteni širokim jezikom seksa, tek senke ljubavi koje ni obrisa nemaju.

5
Obrise dana sam tek nejasno naslućivala i kada sam konačno izašla napolje, nisam znala gde se nalazim. Neka svetla su okolo gorela kao narandžaste sunčeve pege stvarajući čudne slike u mojoj glavi, dok su dole po kolovozu urlali vukovi, ili je to bio saobraćaj? bez ikakvog osećaja za vreme. Odspoticala sam se do jednog ugla i tog trenutka su se jedna kola dovukla, bela kola? beli „kec“- beli „zec“, možda jeste – možda nije? Nisam mogla da se setim zašto sam izašla, ali to je sigurno trebalo da bude dobro. Dobro za mene. Razroko sam gledala u bela kola? – belog „zeca“ kola, dok se prozor spuštao i kroz prozor se videlo jedno lice. Divno lice, sa onim iskošenim smeškom. Pa kako baš on? Naginje se iz svojih kola, belih kola? namešta naočare , popravlja nestašni uvojak kose. Namignu mi i dok sam odmahivala glavom, ne znajući ni sama značenje tog pokreta, nesta. Značenje, možda, kako li je moguće pasti tako brzo i tako gadno? Jer, ja ću se sećati, o, i te kako sećati, što sam sebi ponavljala i ponavljala dok su se ta kola, bela kola? brzo udaljavala, pitajući se da li ću ga ikada sresti, osećajući da neću, nadajući se da su osećanja pogrešna ali još uvek ništa ne znajući. Da li je to ljubav na prvi pogled, ljubav mene slepice nad slepcima? Uprkos tome što nisam slepa, znala sam da ću otada da sanjam, nekog koga ranije nikad nisam srela, ili sam ga oduvek poznavala, nekog tako prisnog, tako neobičnog, tako maglovitog.
Osećam da bol narasta. Dobija nove dimenzije, širi se van glave, i raste, raste. Više se ničega ne sećam.

6
Više se ne sećam da se budim umoran. Sada se budim umoran i uplašen. Ponekad se zapitam odakle moja jutarnja promuklost. Da li je ona neposredna posledica spavanja ili mog neartikulisanog pokušaja da imenujem svoj strah? Jezikom sam pipao obraze iznutra. Bili su u ranama. Verovatno od mlevenja zubima, škrgutanja i besmislenog žvakanja: ružičasti komadići mesa koji vise u vlažnoj duplji. Moram da napustim lavirint.

7
Napustila sam lavirint. Računar sam iznela na pijacu, sa ceduljom na njemu „ Na prodaju“. Prodala sam i radio-CD aparat. I diskove.
Nisam imala izbora. Potreban mi je novac. Osim toga, potreban mi je i mir.

8
Mir sam osećao bez obzira što su me njene krvave oči osvetljavale kao farovi ispod sve one šminke, tužne? pijane? suve? ili jednostavno, večito crvene? Da li smo to mogli nazvati razgovorom? To isprekidano, nasumično, nategnuto blebetanje, prekidano čestim intervalima duge ćutnje. Bože, a koliko sam imao reči spremljenih za nju! Stalno sam očekivao da će se izvinuti, ustati i otići, a ja nisam imao spremljen scenario: kako nastaviti. Klub se zatvarao i krenuli smo niz ulicu. Rekao sam da ću je otpratiti. Na izlazu iz kluba, uz samu ivicu trotoara, naišli smo na jednog crnog pekinezera, sa buljavim očima i bez povoca. Bio je prljav, uplašen i bez vlasnika. Iz njuškice su mu curile sline, drhturao je celim telom, onako šćućuren, nepokretan, usamljen. On , siguran sam, nije znao kuda bi krenuo. Premda, svakako, svi putevi vode na isto mesto: svome kraju.
„O, lepa kuco!“ - zagrgorila je, i svi oni hladni, ravnodušni, prazni prostori u našem razgovoru najednom se ispuniše ljubavlju i brigom.
„Ja sam majka za sve skitnice“ - rekla je i zagonetno se nasmešila.
Poželeo sam ove noći da budem skitnica.

9
Uprkos njegovoj zaprepašćujućoj privlačnosti, sva čežnja koju sam osećala iščezla je kada sam uvidela, i prihvatila, koliko ja malo znam o njemu. Slika u mojoj glavi teško da je bila dovoljna. Jedan nezavršen portret. Portret, zapravo, nikad ni započet. Nikad ga nisam pitala za ime njegove kćerke. Čak ga nikada nisam pitala za njegovo pravo ime. Rešila sam da počnem postavljati pitanja, oba pitanja. Da istražim ko je zaista on. Da vidim je li moguće da mu nešto značim, da vidim da li je moguće da on meni nešto znači. Čitav jedan niz znakova pitanja koje sam bila spremna da postavim. To se zbilo upravo u trenutku kada se prekinula internet veza. Prodala sam računar.

2 коментара:

  1. Ova prica je super.Divno su uskladjena muska i zenska razmisljanja.

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala, donna-k. Da, napisana su tako da se preplicu i dopunjavaju. Barem ih ja tako vidim.

    ОдговориИзбриши