уторак, 09. јун 2009.

POLJUBAC ZA DOBRO JUTRO



Spremao se za počinak, kao svako veče. Ritual je bio jednostavan i brz. Sa prozora svoje sobe na mansardi ( mora priznati, ovaj termin mu se mnogo više dopadao od hladnog "potkrovlja"! ) bacio je poslednji laki, neobavezni pogled na susednu zgradu. Naravno, da nije očekivao ništa posebno da vidi, kao uostalom i bilo koje predhodne večeri. Pogled je bio samo deo njegovog rituala. Preko lica mu se lakrdijaški poigravao zrak svetlosti od ulične svetiljke obešene o ivicu susedne zgrade. Na momenat se činilo da se i njegove usne razvlače u laki osmejak. Pomislio je, kako mansarde imaju jednu prednost – svetlost se mogla lako i brzo ugušiti pod krovovima. Ipak, ove večeri je nešto drugačije izgledala zgrada preko puta njegove: na jednom prozoru, na trećem spratu, stajala je uredno poslagana posteljina. U ovo doba dana, posteljina treba da se nalazi na drugom mestu, pomislio je. Pokušao je u sećanje da dozove lik osobe koja stanuje iza tog prozora. Da, to je prozor na kome je u par navrata video lik neke devojke. Maglovito, doduše, pošto je pogled sa njegovog prozora bio nejasan i iskrivljen. Misao o devojci koja nije sklonila posteljinu ga nije napuštala ni kada je lagano aterirao na svoj oblak, svoje mirisne perjane dunjice, kao uvek miran i spokojan, ušuškan i obmotan čestitim, ugodnim mislima i predan molitvama.
Iznenađen, ujutro je primetio da posteljina nije sklanjana, ostala je celu noć tako sramno izložena pogledima prolaznika i golubova. Iako se žurio na posao, ostao je desetak minuta duže u stanu, gledajući na susetkin prozor. Iza te slike posteljine na dasci usamljenog prozora, čini se, ništa se nije dešavalo. Osetio je čudan drhtaj u stomaku. Koliko se tu samoće skupilo, u toj gomilici pedantno posložene posteljine! Koliko je, tek, zaborava smešteno u nju, tako tužno ostavljenu da se belasa i ponekad tek, zavijori kao neka zastava očaja i patnje! Nešto joj se dogodilo, toj devojci iz susedstva! Ne bi mu tek-tako njena intima mahala dva dana, izvrgnuta ruglu i bezosećajnim pogledima ostalih prolaznika i suseda. Mora da je to neka cura iz provincije. Devojke iz ovog grada ne ostavljaju posteljinu na prozorima, misli se dok zaključava vrata svoga stana. Setno se maša za vrata lifta koji ga bučno i silovito, kao svakog jutra, spušta u duboku tamu nižih spratova stare zgrade u kojoj živi pet punih, samotnih godina. Silazeći niz poslednje stepenike ulaznag hola svoje zgrade, pokušava da ubaci svoju dušu tamo, gde se na spoljnom vazduhu, tako laka i prhka, inače ne može stići: usamljeni prozor trećeg sprata. Osmeh koji mu prelazi preko lica, govori o emocijama koje se u njemu, kao plima razlivaju. Baca poslednji pogled na gore i zastade u hodu: sa prozora stana njegove, sada već dobro poznate devojke iz provincije, uklonjena je posteljina. Dirnut i očaran, svojoj dragani šalje nevidljivi poljubac, slatki sočni poljubac za dobro jutro.

2 коментара:

  1. Predivna priča o usamljenosti duša,iskonskoj potrebi za ljubavlju,o želji i nadi....
    Šta reći, samo komplimenti!!

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala, Alexandra na divnom komentaru. Da, usamljenost je cesta tema mojih prica. Drago mi da Vam se prica svidela.

    ОдговориИзбриши