недеља, 05. јул 2009.

NOĆ PRED JUTRO KOJE ĆE PROMENITI SVE



Može li samo jedna mala, malecka grudva njegove gorčine da pokrene takvu i toliku lavinu besa koju je Žana sručila na njega? Još oseća na sebi i u sebi težinu Žaninih malih pesnica i njenu jučerašnju histeriju, bes i plač. Razmrljana šminka s njenih očiju još mu se ispod noktiju nazire. Mora biti oprezniji. Čemu, trže se, pa sutra je kraj! I novi početak! Sutra će sve biti drugačije. Mora taj teret skinuti s pleća i krenuti dalje. Žana ima pravo na svoje parče sreće. A da li će on, misli se, ovakav kakav je, pritisnut godinama kao vrelim žaračem, znati da to parče zajedno sa njom i kusa? Mora, obećao joj je sinoć.
Ali kako, kako otići, a ne pogledati njih tri u oči? Stresa sa sebe nelagodnost i zapitanost, jer on zna, sad je siguran. Sutra će Vanji reći istinu. Konačno će se osloboditi tereta. Bodri sebe, glasno ponavljajući: Sutra! Sutra!
Stoji kraj otvorenog prozora i bulji u mrak grada, u samo srce tame. Svetla solitera unaokolo su uglavnom odavno pogašena, i tek kroz neki udaljeni, slabim svetlom osvetljeni prozor, naslućuje titranje upaljenog TV ekrana – ostavljenog, zaboravljenog ili možda nesanicom okupiranog.
Cigareta mu prlji prste. Jekne poluglasno i brzo otrese čik kroz prozor. Širokim lukom svitac neugašenog opuška strmoglavljuje se niz soliter. Prati ga pogledom sve dok se ne zaustavi na nekoj grani drveta iz dvorišta. I onda, odlazi sporo, skoro se teturajući, u kupatilo. Siguran je da će mu prijati hladna voda. Oseća mučninu i gorka, zelena tečnost mu puni usta. Zabezeknut tim lošim znakom sopstvene nemoći, seda, grčevito stežući vlažan peškir. Slabost mu mlitavi noge, ali se ipak diže i trošnim, umornim korakom kreće prozoru: vazduha, vazduha treba! I opet pali cigaretu. Gorak, bljutav okus prlji nepca i usne. Ne odustaje, sad treba potporu. Lakše misli pakuje dok uvlači neprijatni, skoro odurni miris.
Prolazi tiho kroz ostatak stana zapitan da li je, kojim slučajem, svojim šumnim boravkom u kupatilu, probudio nekog. Snove im nije pomerio. Devojčice su duboko zaronjene u perjane šuške, obgrlile jastuke. Zajahale jorgane. Lepe su, misli, ali im ne prilazi, plašeći se da ga vrtlog emocija ne uvuče. Njima u jastuke.
Žurno hita iz dečje sobe.
Čuje Vanjino neujednačeno, šumno, disanje. Leži na leđima. Ruke drži prekrštene na grudima, anđeoski čedno. Spušta polako glavu ka njenom obrazu. Šišteći, topli nosni izdisaj mu okrznu vlažnu bradu. U trenutku je, mahinalno, po dobro znanom ljubavnom scenariju, krenuo rukom ka njenoj rasutoj kosi. Trgao se, kao oparen. Rutina. Srdit na sebe, okreće se. Izlazi sporo, korak mu težak. Umor koji oseća u svakom damaru, uz svaki novi udah i pokret, stvara utisak poraza. Skrhan je do same granice osećaja. Seda na ležaj, glava mu pada na grudi.
A napolju, jutro se svilenim korakom prikrada i krade odlučnost noći, sigurnost tame u kojoj se krio. Jutro mu nije saveznik. Jutro koje je trebalo da promeni sve. Ne oseća više ništa, jer ničega i nema. Ostaje samo bezuslovna predaja. San je stigao iznenađujuće lako i brzo, ne mareći za njegovu skorašnju besanost, njegove teške more.
Jutro nije uspelo da promeni ništa.

4 коментара:

  1. Napokon nova priča, divno i hvala. A jutro uglavnom ne menja ništa, samo počinje novi dan sa starim nerešenim stvarima koji se vuku za nama kao neki repovi.

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala, sugar kane! Uglavnom, jutro ne moze nista da izmeni. Prica nije nova, napisana je odavno, ali sam je nedavno "iskopala". Ima tu i ponesto sto bi se moralo doradjivati, deljati, dodavati... Ali, prija pohvala i ovako "gruboj" verziji.

    ОдговориИзбриши
  3. Kada ljubav prođe ostaje samo praznina i jedno mučno osećanje bespomoćnosti straha šta i kako dalje...
    Lepa priča i vrlo životna!

    ОдговориИзбриши