четвртак, 20. август 2009.

PRVI SUSRET njegova priča *




Mir sam osećao bez obzira što su me njene krvave oči osvetljavale kao farovi ispod sve one šminke, tužne? pijane? suve? ili jednostavno, večito crvene? Da li smo to mogli nazvati razgovorom? To isprekidano, nasumično, nategnuto blebetanje, prekidano čestim intervalima duge ćutnje. Bože, a koliko sam imao reči spremljenih za nju! Stalno sam očekivao da će se izvinuti, okrenuti i otići, a ja nisam imao spremljen scenario: kako nastaviti. Lagano smo koračali mokrim ulicama. I dalje smo slabo pričali i osećala se nelagoda u vazduhu. Hodali smo jedno pored drugog, skoro se dodirujući. Na svaki taj lagani dodir, uzdrhtao bih i stresao se, stežući krajeve jakne.
„Jesi li gladan?“ - zapitala me.
Bio sam iznenađen ali sam spremno odgovorio.
“Da, jesam, umirem od gladi.“
I da nisam umirao od gladi, pojeo bih i oblak samo da budem sa njom. Sve je oko nje svetlucalo. Onako, dok je gledam kako pije vodu, način na koji je krckala kockicu leda u zubima. Od svega toga sam šašavio. Pa i od onog kako je okretala čašu u rukama, a imala je lepe ruke. Iskosa sam osmatrao kako je prekrstila noge. Duge, mišićave. Imala je jake listove, kao da se bavila sportom, gimnastikom možda ili pre ritmikom. Pitanja mi se rojila u glavi. Čeznuo sam da saznam sve o njoj, ovoga trenutka, odmah. A istovremeno, voleo sam sve trenutke u kojima gotovo ništa o njoj nisam znao. Samo sam slutio. Ili maštao.

Pošto su nas poslužili, okuražio sam se da je zapitam zašto mi nije nikad odgovorila na mail. Ne znam zašto ju je to pitanje nateralo na smeh. Prešao sam ćutke preko svega. Isplanirao sam da se isključivo držim samo smešne strane priče, da je nateram da se još malo smeje.

Klub se zatvarao i krenuli smo niz ulicu. Rekao sam da ću je otpratiti. Na izlazu iz kluba, uz samu ivicu trotoara, naišli smo na jednog crnog mešanca, sa buljavim očima i bez povoca. Bio je prljav, uplašen i bez vlasnika. Iz njuškice su mu curile sline, drhturao je celim telom, onako šćućuren, nepokretan, usamljen. On , siguran sam, nije znao kuda bi krenuo.

„O, lepa kuco!“ - zagrgorila je, i svi oni hladni, ravnodušni, prazni prostori u našem razgovoru najednom se ispuniše ljubavlju i brigom.
„Ja sam majka za sve skitnice“ - rekla je i zagonetno se nasmešila.
Poželeo sam ove noći da budem skitnica.

5 коментара:

  1. Nekada prija i cutanje u dvoje....nekako smiruje,opusta.
    Muz i ja dosta cesto idemo u obliznji park,ponesemo knjige i citamo!Samo citanje bez konverzacije.Ali toliko prija.
    Procitala sam i Vase prethodne price i zaista su divne,ali sam stalno u nekom raskoraku sa vremenom i nikako da iskomentarisem.
    Pozdrav.

    ОдговориИзбриши
  2. Neko je rekao da "muškarac voli očima, a žena ušima". Mislim da je bio u pravu. Ženi više treba da ga čuje, muškarcu da je gleda. A onda naiđe tema o jelu i jedan napušten pas i tu se, momentalno uspostavi kompletan kontakt. Zbog hrane koja znači život i zbog pokroviteljstva prema nejakom biću koje sluti na jedan treći, njihov zajednički stvoren život... Jednom, i moj susret s Njim je bio takav. Otad ne odolevam psima-skitnicama, a o hrani mislim kao o ljubavi.
    Ipak, u naslovu je "PRVI SUSRET - njegova priča", slutim li da ćemo ovih dana imati i "njenu priču" o prvom susteru? Da vidimo i šta kaže ona. Je l' može?
    Veliki pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  3. Donna-k: Divno je ćutati u dvoje, kada ćutnjom sve kažeš. Hvala na divnoj pažnji koju mi posvećujete!

    ОдговориИзбриши
  4. Todora: Naravno, spremna je priča.Na ovom sam blogu već objavila fragmente iz ovih priča. Sada su oformljene u celinu, zrele da se objave. Mada, uvek ima posla i mora se ponešto korigovati.
    Lepo je rečeno ovo o hrani i psima. Ja odista mnoge stvari gledam kroz te prizme: 1. dobra hrana i uživanje koje stvara i 2. ljubav prema životinjama, posebno psima. Hvala na čitanju.

    ОдговориИзбриши