понедељак, 24. август 2009.

PRVI SUSRET njena priča *





Naš prvi susret i nije za neku priču. Pre bih trebala sakriti duboko, duboko u sebi sve one mizerne detalje. Pokriti slamom ili što pre zaboraviti. I to nije bio naš prvi izlazak, već prvi naš susret oči u oči, mnogo pre izlaska u klub.

A sve to zbog nesanice. Moje. Mojih noćnih mora! Meandara neobičnog niza zamišljenih slika! Mogla bih da priznam da me još nisu napustile. Odnosno, toliko su česte da bi se s pravom moglo očekivati da sam se na njih navikla. Jedno vreme probala sam sve moguće tablete. Prijateljica mi je apotekarka, nije bilo problema dobaviti. Prilično veliki spisak, sve to često uz čašu viskija ili džina. Sve to nije pomoglo. Čini se, sa priličnom sigurnošću mogu zaključiti, da ne postoji ta laboratorija koja bi smućkala onu hemiju koja bi meni pomogla.

Umorna sam. Osećam stalnu napetost u slepoočnicama i konstantnu, tupu bol. Oči su mi zastrašujuće krvave, podočnjaci se nikakvim korektorom ne mogu srediti. Avet. Ličim na avet. Više se ne sećam da se budim umorna. Sada se budim umorna i uplašena. Ponekad se zapitam odakle moja jutarnja promuklost. Da li je ona neposredna posledica spavanja ili mog neartikulisanog pokušaja da imenujem svoj strah? Jezikom sam pipala obraze iznutra. Bili su u ranama. Verovatno od mlevenja zubima, škrgutanja i besmislenog žvakanja: ružičasti komadići mesa koji vise u vlažnoj duplji. Moram se skinuti, pronaći način kako da napustim lavirint. Duboko u sebi, znala sam da je on uzrok moje nesanice.


Ni te noći nije bilo sna. Osećala sam kako bol narasta. Dobija nove dimenzije, širi se van glave, i raste, raste. Više se ničega ne sećam.

Obrise dana sam tek nejasno naslućivala i kada sam konačno izašla napolje, nisam znala gde se nalazim. Neka svetla su okolo gorela kao narandžaste sunčeve pege stvarajući čudne slike u mojoj glavi, dok su dole po kolovozu urlali i zavijali vukovi, ili je to bio saobraćaj? bez ikakvog osećaja za vreme. Odspoticala sam se do jednog ugla i tog trenutka su se jedna kola dovukla, bela kola? beli „kec“- beli „zec“, možda jeste – možda nije? Nisam mogla da se setim zašto sam izašla, ali to je sigurno trebalo da bude dobro. Dobro za mene. Razroko sam gledala u bela kola? – belog „zeca“ kola, dok se prozor spuštao i kroz prozor se videlo jedno lice. Divno lice, sa onim iskošenim smeškom. Pa kako baš on? Naginje se iz svojih kola, belih kola? namešta naočare , popravlja nestašni uvojak kose. Namignu mi i dok sam odmahivala glavom, ne znajući ni sama značenje tog pokreta, nesta. Značenje, možda, kako li je moguće pasti tako brzo i tako gadno? Jer, ja ću se sećati, o, i te kako sećati, što sam sebi ponavljala i ponavljala dok su se ta kola, bela kola? brzo udaljavala, pitajući se da li ću ga ikada sresti, osećajući da neću, nadajući se da su osećanja pogrešna ali još uvek ništa ne znajući. Da li je to ljubav na prvi pogled, ljubav mene slepice nad slepcima? Uprkos tome što nisam slepa, znala sam da ću otada da sanjam, nekog koga ranije nikad nisam srela, ili sam ga oduvek poznavala, nekog tako prisnog, tako neobičnog, tako maglovitog.

Uprkos njegovoj zaprepašćujućoj privlačnosti, sva čežnja koju sam osećala iščezla je kada sam uvidela, i prihvatila, koliko ja malo znam o njemu. Slika iz lavirinta u kojem smo boravili u mojoj glavi teško da je bila dovoljna. Jedan nezavršen portret. Portret, zapravo, nikad ni započet. Nikad ga nisam pitala za ime njegove kćerke. Čak ga nikada nisam pitala za njegovo pravo ime. Rešila sam da počnem postavljati pitanja, oba pitanja. Da istražim ko je zaista on. Da vidim je li moguće da mu nešto značim, da vidim da li je moguće da on meni nešto znači. Čitav jedan niz znakova pitanja koje sam bila spremna da postavim. Ali ne na chatu i lavirintu. Uživo. Mi se moramo videti.


A onda me je pozvao.

4 коментара:

  1. Pokušavam da je raszumem i ne uspevam. Nismo iste, zato. Vrlo smo različite. Ona lavirintom i mukom zove ono što je meni svet mašte. Ona hoće da pobegne u stvarni susret, stvarne odgovore, a ja se njih bojim.Ipak, želim joj svaku sreću da u tom stvarnom svetu pronađe lepotu i ono što traži. Nadam se da je našla, posle tpg prvog poziva i izlaska u klub.
    Veliki pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  2. Verovatno, ni ona sama sebe ne razume. I, niste iste... Ne znam da li je našla to što je tražila, zaustavila sam se kod ove dve priče... Možda jednom nastavim njen život, ne u stvarnom, no izmaštanom svetu.
    Hvala na predivnom komentaru, Todora!

    ОдговориИзбриши
  3. Kako muškarci drugačije doživljavaju susret od žena.Ženama je potrebna neka vrsta sigurnosti, nešto za šta će se "uhvatiti"...Muškarci su vrlo površni, kao da ih vodi trenutni nagon zadovoljenja...Valjda je zato ceo taj odnos u raskoraku, jer je njima vrlo bitan vizuelni efekat i trenutni utisak za razliku od žena...
    Realna priča, lepa priča

    ОдговориИзбриши
  4. Hvala, Alex, trudila sam se da priči dam realnu potku. Drago mi je da se u priči videla ta razliku između "njegovog" i "njenog" poimanja veze, života...znači da sam i ja uspela. Mada, što je više sama iščitavam, mislim da bih mogla istaći još par detalja. Pozdrav!

    ОдговориИзбриши