недеља, 09. август 2009.

VRTOGLAVICA



Nešto u meni me je nateralo da se okrenem prema njoj. Gledao sam kao opčinjen u nežno udubljenje iznad njene ključne kosti. Ovo maleno koritance, na delu bliže vratu dublje, a pri ramenu pliće, domalim prstom sam mogao ispuniti. Preplivati. Preveslati. Zamišljao sam kako ga dodirujem dok mu prilazim nečujno, kao mačak predući. Naga, vlažna vlat njene kose me dodirnu. Žacnu. Kroz vertigo ugledah svoju senku kako je zbunjeno hvata za vrat. Usplahireno me okrznu pogledom. Čini se da sam se zagubio, nestao kao avet u ogledalu.
Iako nisam to očekivao, čuo sam glas. Zapravo, svoj užasan krik, iščupan iz mene samog. Glas koji joj se razlivao po licu, dovoljno moćan da je zaledi na mestu, oduzeo joj istog časa svaku želju da završi s onim na šta je možda sada pomislila. Njoj nije bilo preostalo snage ni da se okrene. Nije čak ni oči zatvorila. Bila je potpuno bela u licu. Usne su joj dobile modru boju, bez trunke krvi. Trebalo je da je poštedim, ako ništa zbog ovih nežnih udubljenja iznad klavikula. Trebalo je da skrenem pogled. Umesto toga, dopustio sam joj da pročita u mojim očima sve ono što ću joj uraditi. Što ću joj učiniti sada, ovde. Kako ću je imati. Kako sam je već imao. Kuda ću da je odvedem. Kuda sam je već bio odveo. U sobu, jednu mračnu sobu. Mesto, gde je niko neće videti, niko čuti. Mesto gde ću uplesti svoje ruke oko njenog vrata, gušeći život u njoj, čak i dok je uzimam na silu, razlažem je, komad po komad, vrteći se u krugu. Jednom, pa drugom, pa dalje... Jer, ovi krugovi zapravo nikad ne prestaju da se vrte, u velikoj praznini. U ovoj praznini u kojoj sada živim, u kojoj sam uvek živeo. Ni trunka nade, ni tračak svetlosti nije mogao da se probije do nje. Do mene.
Znam da nisam spavao. Ali, sećanje mi je u ritama. Mučnina me goni i sada kada sam, čini se, budan. Da li sam budan? Da li su ovo sati ili minuti? Kakvi su ovo prizori u magli moje svesti? Grozote. Neopisive, ali moje. Krv nije samo moja. Izgubio sam smisao o tome šta jeste, a šta nije stvarno. Šta sam ja učinio, šta je mene načinilo. Sećanja nisu moja. Nemam pojma čija su niti odakle dolaze. Stiskam nešto meko pored sebe. A onda za trenutak, osećajući se razotkrivenim i golim, vidim sebe kako hodam trepereći, kao po nevidljivoj žici razapetoj između nečeg strašnog i nečeg strašno tužnog. Srećom, pre nego padnem, čujem nešto. Resko zvono. Popuštam stisak kojim sam zadržavao vreme. Ustajem potpuno mokar, i sada apsolutno siguran da sam budan.
Okrećem glavu ka krevetu.
Ona mirno spava, sa poluotvorenim ustima, blago šišteći na nos.

6 коментара:

  1. Blic-pogled na to čarobno udubljenje se, evo, pretvorio u celonoćni košmar, celu priču, Njegovu,mušku, snažnu, kako valjda bivaju muški snovi. Rečenica "Popuštam stisak kojim sam zadržavao vreme" je _SJAJNA!
    Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  2. Iskreno, ne znam da li su ovakvi i kakvi su, uopšte, muški snovi. Blic-pogled na čarobno udubljenje mi je delovao suviše meko, ženski? ... Nastavak je nastao iz bojazni da se ne pretvori u totalnu patetiku...
    Hvala na čitanju! Pozdrav i tebi.

    ОдговориИзбриши
  3. Bojim se da nikad nećemo stvarno znati kakvi su. Da li su stvarno sa Marsa, a mi sa Venere. Ali, saznanje je nebitno. Bitan je osećaj, njega treba pratiti...

    ОдговориИзбриши
  4. Kakav san - strašan san?!Da li su snovi ogledalo duše ili dnevna "reprodukcija" mozga?Da li u snu radi ono što na javi misli?Posle kažu što žena smisli devetorica ne mogu da sanjaju....

    ОдговориИзбриши
  5. alex, snovi su i jedno i drugo, mislim. nisam se nešto posebno bavila njima. ja sam jako dugo, godinama, sanjala gotovo identičan san. svaki put bi pokušavala (čini mi se s naporom) da promenim neki bitan detalj, tok sna, "ubacim" neki novi momenat, tj. da upravljam njime, ali bez uspeha: on se odvijao svaki put isto, mimo mene. ne mogu da se setim kada sam taj san izgubila. često mislim na njega, i pokušavala sam da ga "oživim", ali ništa...

    ОдговориИзбриши