недеља, 13. септембар 2009.

GLADOVANJE



Strogi diktat mršavosti koji mediji neštedimce serviraju decenijama unazad načinio je znatnu psihološku štetu generacijama žena. Veliki broj njih je odveo na stranputicu anoreksije, bulimije i depresije, a neke i u estetsku ordinaciju. Pritisak savršenog izgleda, naročito za žene, postao je isuviše velik.

Danas sam se opet vagala. Preporuka je da se merim svaki treći dan, no ja ne mogu izdržati ni jedno prepodne da se ne uspentram na vagu. Nova dijeta koju sam započela je, izgleda, ovog puta dobra.
M. moje „kipuće“ salce na stomaku smatra vrlo seksi, a meni se povraća ako kojim slučajem spustim pogled na sebe ili kada „prelijem“ višak preko prstiju palca i kažiprsta. Mrzim te meke, bele nabore oko pasa! Ne osećam se dobro u sopstvenoj koži. Preteška sam, preglomazna, u raskoraku sa samom sobom. Strije se kao mali potoćići survavaju niz moje butine. Jake, debele butine... I na grudima se svetlucaju kao mala koritanca, ti mali beličasto-modri tragovi ranijih perioda ubitačnih dijeta i perioda ždranja. Perioda svetlosti i doba tama.
Povremeno uhvatim sopstveni odraz u izlogu ili staklenim vratima u prolazu. Mislim da ti slučajni, zalutali pogledi iskosa daju mnogo realniju sliku od one sa ogledala iz predsoblja mog stana. Ogledalo se odomaćilo, naviklo na mene. A i ja na njega. Gledamo se kao stari znanci i prećutno, prijateljski, preletimo preko naših istina. Ljubomorno ih čuvamo kao male, slatke tajne.
Pitam M. što me ne opominje češće, svakodnevno, neprekidno...na te neprivlačne promene na meni. Ali, on se samo osmehne, uštine me za stomak i kaže:
„Ne brini, draga, sviđaš mi se i kad si stara i debela!“ Nema od njega neke vajde.
Neko vreme sam se zavaravala čudesnim preobražajem preko noći. Išla sam na neke glupe vežbe, skakutala na prašnjavim strunjačama po školskim fiskulturnim salama u kojima su preduzimljive nastavnice fizičkog vaspitavanja organizovale grupe frustriranih žena iz solitera oko škole. Kako kukanje, neraspoloženje i cupkanje ne daju neke naročite rezultate, rešila sam da se opet upustim u avanturu sa dijetom. Bolje rečeno - gladovanjem.
Razmišljam i sve sam bliže istini da jesti ne znači nužno i rešavati problem ishrane. Najveća se opasnost, čini se, krije u prekomernom uzimanju hrane. Ako uzimaš više no što treba, povećava se apetit za sledeći obrok i stoga je potrebno više hrane da ga zadovolji. Treba obrnuti proces: jesti što je manje moguće i na taj način odagnati glad! U najboljem slučaju, možda bih bila u stanju i da se približim apsolutnoj nuli, ali ne želim da budem preambiciozna. Više volim da apsolutni post sačuvam u mislima kao ideal, stanje savršenstva, kome mogu da stremim, ali nikako i da ga dosegnem. Ne želim da izgladnim do smrti, to nikako!
Pa, videćemo!

2 коментара:

  1. Razumem o čemu pišeš. Grozila sam se svog izgleda kad sam drugima bila "taman", sa nekih 60-ak kila ( koliko imam sad). A sebi bila najlepša sa 47!Ali i do jednog i do drugog od ovih ekstrema dolazila sam ne svojom voljom, nekako neprimetno... U mršavu fazu stigla sam - nejedenjem, nekoliko dana, a onda je apetita nestalo, kile počele da se tope. Ali, nisam više znala ni da sam gladna, i nisam bila gladna, a tada je i pogled na hranu počeo da mi se gadi. Bio je to dobar put u anoreksiju. Sada, u "bucmastu" fazu, oteralo me naravno prejedanje. Svaki obrok sve veći, kila sve više, a ja vapijem samo za jednim danom, ili dva u kojima ništa neću staviti u usta, a onda se apetit zbuni, nestane ga. Ali...Kad se setim da me i u jednu, i u drugu fazu oteralo strašno emotivno stanje, umirim se i nekako puštam da sve ide svojim tokom. Pa, valjda će i tih nekoliko bolno suvišnih kilograma nestati. Ionako najlepšu garderobu imam u broju 36 ili 38, a u nju sad mogu samo da gledam. Eto, pregolema je tuga debelih žena

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala, Todora. Moja junakinja ima problema, i drago mi je da je i neko osim mene razume! Trenutno sam i sama u fazi preispitivanja da li otpoceti sa nekom blazom dijetom. Pa, videcemo!

    ОдговориИзбриши