петак, 18. септембар 2009.

MALO MUZIČKO PUTOVANJE

( ili kraj jednog sna, inspirisano sekvencama iz „Tanga za Buenos Ajres“ – Tomasa Eloja Martinesa )



Strast gužva grudi
I trbuh i nokte

Razuzdana igra
Na staklenoj peni

Dve nage senke
Skrivene u meni

Plešu milongu


( "Zapisi na mrtvoj koži", No 1 )

Zamišljam: sedim udobno zavaljena u pletenoj stolici kafića na jednom od najstarijih trgova zvanom Plaza Dorrego, pijuckam hladnu limunadu i uživam: ispred mene u strastvenom zagrljaju plešu igrači tanga. Zatvaram oči, otvaram srce, grlim partnera, delim strast i – igram Tango.

Jedan se krug završio i mi se razdvajamo. I partner i ja odlazimo svako na svoju stranu, kao da ništa nemamo zajedničkog, kao da ništa nikada nismo imali i nećemo imati. To obredno, gotovo ceremonijalno razbijanje zajedništva, do pre nekoliko časaka tako moćnog i veličanstvenog, deluje čudno, gotovo nestvarno. Između dve igre, partner me je naizgled ravnodušnim pokretom glave pozvao na sledeći krug. To je samo naizgled tako, jer će tom ravnodušnošću zaštiti svoj ponos od eventualnog omalovažavanja ili nečeg još goreg, odbijanja. Svoj ću pristanak obznaniti jednim diskretnim, za upućene u igru znakova, nameštenim osmehom, reklo bi se pre uzdržanim nego smernim. A onda ću ustati i to će biti znak partneru da konačno može da mi priđe, da može doći po mene. Kad muzika krene, kad zvuk neumoljivog, ozbiljnog bandoneona zatamni prve taktove, stajaćemo u mestu, jedno pred drugim, gotovo se ne gledajući. Ples počinje naglim, gotovo brutalnim zagrljajem. Partner mi steže struk i od tog časa počinje moje uzmicanje. Ja neprekidno uzmičem. Ponekad se on nadvija iznad mene. Ponekad staje sa strane. A nekad nasloni obraz uz moj obraz, dok istovremeno njegove noge izvode nestvarne pokrete. Vratolomija pokreta koji se kao slapovi slivaju niz mene, teraju me da ih i sama izvodim. Samo im ja izvrćem znak. Precizni smo i veoma, veoma usredsređeni: ova vratolomija pokreta nogu i ostalih, gotovo statičnih delova tela koji naglo menjaju smer, u trzaju, reklo bi se bolno, zahteva određeni dar: predviđanja i proricanja. Jer naši koraci nisu predvidljivi. Partner izvodi koreografiju improvizujući. On vodi, dopuštajući mi da u nekim trenucima to i sama uradim. Naša je koreografija podložna beskrajnim kombinacijama. I beskrajnim uživanjem. Jer, zadovoljstvo igrom je upravo to: pogoditi u sekundi šta partner namerava dalje, koji pokret, koji korak, koja scena. I konačno, zadovoljstvo pesmom koja furioznošću krči sebi put da bi sve usput i okolo pretvorila u zlato, u svetlost, u beskrajnu prozračnost.

Slušam Karlosa Gardela i „Ruku u ruci“. Ne razumem reči ovog prastarog tanga, ali me tuga u glasu koja klizi iz jednog u drugo osećanje, uvodi u sopstvenu. Da, sasvim sam sigurna da u daleki južnoamerički Pariz, taj seksi, živ i primamljiv grad – Buenos Aires nikad otići neću. Kažu, ovaj vibrantni grad se uvlači pod kožu i ostaje u nezaboravnom sećanju: zbog svoje neverovatne energije koju isijava iz svakog zdanja, ali koju u sebi nose i njegovi stanovnici.

5 коментара:

  1. Tango kao magija, borba bez pobednika, borba sa dva ratnika, u žaru očiju, stiska, trzaja, očaja. Neizvesnog kraja, vatrenog trajanja, koje se nastavlja u krvi i kad utihne muzika i napusti podijum. Samo jednom, plesala sam baš takav tango, ali mi je dovoljan za ceo život... Intrigantna priča koja čini da ni Buenos Aires ne izgleda nedostižno. Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  2. Ponovo problemi s postavljanjem komentara! Elem, tango je kao magija, kao bitka bez pobednika, kao pakao ili raj. Najveličanstvenija od svih plesova! Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  3. Da probam opet, treći put, možda će da prođe...Lepa priča o tangu, toj najveličanstvenijoj od svih plesnih igara!

    ОдговориИзбриши
  4. Todora, Alex...hvala sto ste sa mnom uzivale u toj cudesnoj igri.

    ОдговориИзбриши