уторак, 22. септембар 2009.

PROZOR



Godinama sam, još od tinejdžerskih dana, jednim uglom svesti bila uverena da iza zavese na prozoru moje sobe, gotovo svake večeri, u mene zuri nepoznato lice. Muškarac. Sećam se, jako živo, odakle sam i kako prvi put došla na ovu misao. Zapravo, mogu se sa svim detaljima, setiti onog trenutka kada se ta ideja, ta igra nerava, taj strah prvi put pojavio, da bi kao užasna fantazija, obitavao nepodnošljivo dugi niz godina.
Sve je počelo proslavom mog 15-og rođendana.
Prvi put, u čast okruglog broja, roditelji su mi odobrili da napravim proslavu rođendana samo za svoje društvo. Znači, bez baka i deka, tetki, stričeva i, naravno, njihove sitne dece. Nešto što sada zovemo „žurka“.
Tata mi je, kao rođendanski poklon, sa jednog od svojih nebrojenih službenih putovanja, čini mi se iz Slovenije, doneo veliki gramofon u kutiji od veštačke kože, jarko narandžaste boje, sa ručkom. Pravi hit! Brat je, ponosan i gotovo sa ushićenjem, u nasleđe preuzeo moj stari, raubovani gramofon. Oboje smo, na taj veliki dan, očigledno, baš dobro prošli. I bili veoma, veoma srećni. Ploča nije manjkalo: Ivo Robić, Đorđe Marjanović, Lola Novaković, Zdenka Vučković, Beti Đoržević, Ljiljana Petrović, Radmila Karaklajić... poneka grupna ploča sa Opatijskog pa i Sanremskog festivala, i ostali iz plejade popularnih likova domaće muzičke scene. Ploče su, naravno, kupovali roditelji. Sa svojih 15-tak godina nisam se smela mešati u njihov izbor. Mesečni džeparac je bio skroman i mogla sam tek ponekad, odričući se na sopstvenu veliku žalost svih ostalih budalaština, sebi omogućiti jednog Nat King Cole-a, Wilson Piskett-a, ili Pat Boone-a.
Tada sam već počela, uz svesrdnu pomoć druga Mece da u predvečernje sate slušam, besomučno okrećući dugme na radiju, Radio Luksemburg ili BBC. Meca je bio veoma napredan i snalažljiv i zahvaljujući njemu dva puta sam, direktno iz Londona, u žutoj papirnoj vrećici-pismu, dobila dve male, savitljive ploče. I privezak za ključeve sa znakom BBC-ja. Uh, kako sam se pravila važnom, premeštajući taj ogromni, nepraktični privezak iz džepa u džep, cepajući njime postavu garderobe!
Na rođendansko slavlje došlo je 20-tak zvanica. I to svi odjednom, kao da su iza ćoška dogovorili grupni nastup. U jeku žurke doživljavam pravo, pravcijato iznenađenje: na vratima se pojavljuje nepozvan gost. I to kakav! Od mene stariji par godina, Žika Muzika, gradska faca, gitarista lokalnog VIS sastava. Uh, kakav je to bio lik! I kako sam ja tada bila važna u očima ostalih zvanica, naravno! I kako je, do tada mlaka žurka, dobila na živosti! Pun pogodak! A tek poklon od njega! Zamislite: Percy Sledge, sa čuvenom pesmom „ When a Man Loves a Woman „! To je za mene trebao da bude neki znak? I onda, začuh jedan prigušeni tresak, i pored bučne muzike. Sa mog prozora. Bacih brz pogled i skamenih se. U mraku, iza prozora u nas je buljilo bledo lice mog školskog druga. Druga, koji me mesecima proganjao, pratio i slao ceduljice sa stupidnim porukama. Druga, koga ni u ludilu nisam imala nameru pozvati na rođendansko slavlje. U sekundi se Žika i ja pogledasmo. Samo je on primetio. Lagano je krenuo prozoru i naglo ga otvorio. Bledoliki obožavalac je, naravno, već utekao. Ali ostale su uz zid naslonjene merdevine, kao dokaz o prisustvu neželjenog gosta. Žika ih hladnokrvno gurnu i one s treskom padoše. Ali, na sreću, niko od gostiju nije odreagovao. Žika polako zatvori prozor, uhvati me za ruku i vrati u društvo. Otvorenih usta, kao omađijana, držala sam ga za ruku, bacajući s vremena na vreme pogled na prozor. Žika me jednog trenutka uhvati za vrh brade, sagnuvši se tako da mi je skoro dodirnuo lice: „ Tata ti je, izgleda, zaboravio lotre da skloni u šupu. Reci mu sutra da ih vrati na mesto „
Ni reči o fantomu.
Evo, i do danas nisam sigurna – da li je to, uistinu, bio moj obožavalac ili se hladni, novembarski vetar igrao roletnama.
Dugi niz godina sam prozor svoje devojačke sobe zatvarala i roletne spuštala već u rane sumrake.
Dugo sam u svakom nezamračenom prozoru tražila lice svog nemog, uvređenog školskog druga.
A Žika? Možda se pitate šta bi s njim? Već u decembru je, nenajavljen i nepozvan, došao na rođendan moje najbolje školske drugarice.

8 коментара:

  1. Eto, što ti je žensko srce: pamti sa nežnošću varljivog Žiku -Muziku, a zaljubljenog "druga" se seća kao aveti u prozoru!

    ОдговориИзбриши
  2. Todora, svaka cast! to se zove ostro oko: videti u jednom ne bas kratkom tekstu tu finu, tananu nit lagane, nepretenciozne pripovesti koja otkriva prirodu zenskog srca.

    ОдговориИзбриши
  3. Ljubav je spremna na skvekolike ludosti...Vetar je možda lupio prozore, a ko je doneo merdevine?...vetar sigurno nije....Kakav bi susret bio danas nakon toliko godina?!

    ОдговориИзбриши
  4. Nazalost, ne mogu da zamislim. Junaci moje price, nazalost, nisu medju nama: ni "fantom", a ni Zika.

    ОдговориИзбриши