четвртак, 08. октобар 2009.

HODNIK



činim sve u svojoj moći prihvatam tvoje rešenje da me prepustiš savršenom ćutanju slušanje čini da mi uši krvare želeo bih da ne moram da slušam ovo neprekidno čangrljanje oko sebe huku nekih pokreta i tuđih šumova kao i krike tvoga ćutanja žao mi je što si videla ono što si videla u meni žao mi je što sam te naterao da pobegneš moram to da shvatim da prihvatim moram te pustiti da odeš da ostanem bez ikakvog znaka od tebe da mi ostanu samo dani koje se u beskraju utapaju jedni u druge prepliću sa čvorovima od kiše ne i razuma kao rak vremena tu tablete neće pomoći ne neće moje ruke nalik drevnom drvetu kao korenje koje vezuje zemlju vazduh i neprekidne pregršti reči mahaće ti na odlasku reči reči o koje sakato bitisanje a imao sam hiljadu godina fore okrećem dlanove na gore fragmenti sećanja utisnuti u jagodice u ove male vijuge na vrhovima sećanja bitnog koje nam niko ne može oduzeti gle oboje smo svako na svom kraju beskrajnog hodnika srećni prokletnici ga mogu nazvati paklom ali mnogo manje srećni moraju jednostavno da se naviknu i zovu ga svojim domom

6 коментара:

  1. Pošto si nam zadala domaći zadatak ovom bezinterpunkcijskom pričom, u njoj, upravo zbog toga, otkrivam sav nemir, haos i Njegovo mirenje sa neumitnim - bitisanju na dva kraja hodnika...

    ОдговориИзбриши
  2. Todora, ostavila sam da citaoci sami stavljaju sta im odgovara;)Hvala na trudu i citanju!

    ОдговориИзбриши
  3. Fantastično! Rečima oslikan haos. Hodnik beznadežnog, besciljnog života "bez tačke i zareza". Sudaranje i odbijanje u tumaranju kroz život...Ni rastanak ne donosi olakšanje. Svako na svojoj strani hodnika vreba, leđima okrenut ka svetlosti.

    ОдговориИзбриши
  4. Hvala, anima.art na divnom komentaru, a pre svega, razumevanju ovog "haosa".

    ОдговориИзбриши
  5. svi mi živimo u nekom lavirintu koji se zove život i tražimo hodnik kroz koji ćemo izaći....

    ОдговориИзбриши