четвртак, 01. октобар 2009.

PISMO



Vešti znalci ljudskih duša bi smatrali kao običnu stvar činjenicu da mnogi ljudi, ma ko da su: mehaničar ili naučnik, pesnik ili lekar, kriju u nekom svom kutku barem jedno pismo ili dopisnu kartu ili neku poruku, njima samo znanu, njima samo značajnu i važnu. Razna su ta skrivena mesta: od šupljine iza polomljene keramičke kuhinjske pločice, do klavira ili unutrašnjosti gitare, od drage lutke bez ruku i nogu do porcelanske kutije za držanje domaćeg keksa. No, tražimo sami svoja tajna mesta, pustimo mašti na volju!

Ja sam svoje posebno pismo čuvao na dnu okrugle metalne kutije u kojoj sam držao olovke, pera, kistove, makaze i sl. Kutija je nekada pripadala tvrdim bombonama stare, poznate marke „505 sa crtom“. Ne znam odakle mi, mada i danas kada bacim pogled na staru kutiju, osetim među nepcima dobro znani ukus tih bombona. Moje tajno pismo je bilo brižljivo savijeno i spakovano u koverat, onaj malecki, beli koverat u koga smeštamo rođendanske i sl. čestitke. Mala poruka, mali koverat. Samo što je koverat delovao bucmasto, jer je u samom pismu postojala još jedna sitnica. Ta sitnica činila je ceo jedan svet, meni nepoznat i dalek.

Bio je to medaljon moje mame. Običan, zlatni medaljon ovalnog oblika, skromne izrade, čiju je posebnost isticala samo bravica, filigranski urađena, neuobičajeno kitnjasta za svrhu kojoj je namenjena. Možda bi nekom, recimo tati koji je dao da se uradi, značila i gravura sa druge strane medaljona. Pisalo je samo „Zauvek“ i datum 18.11.1950. Razmišljam, možda bi i mami ta gravura nešto značila. Ali kako se odavno preselila na jedno mnogo bolje mesto i sa sobom je nije ponela, onda nije ni važno.

Mamu nikada nisam video, jer me se odrekla na samom rođenju. Pošto je, držeći me umotanog kao veknu (po priči moje bake, naravno) izašla iz porodilišta, uputila se njenoj kući, podojila me, spustila na otoman, popila kafu i otišla. Odrastao sam sa tatom kome se kasnije pridružila Milena, moja prava mama. Nije mi nedostajalo ljubavi i pažnje, naprotiv. Za postojanje moje biološke majke saznao sam tek u trećem razredu, i to, zna se, od školskog druga. Na tu mamu nisam pomišljao sve do svoje 15te godine, kada sam počeo intezivno da razmišljam, da čeznem za njom, da je sanjam i priželjkujem susret. Tada sam, nekako istovremeno, počeo da zazirem od Milene i njene kćerke, od oca i njegove majke. Postao sam divlji i neprepoznatljiv. Tinejdžerske muke.

Na polaganju završnog ispita iz maternjeg jezika, na „maloj maturi“ izabrao sam temu „Moja mama“. Kako sam tih meseci bio opsednut željom da upoznam mamu koja me rodila, razumljivo je što je rad bio prepun emocija. Školska komisija je moj rad ocenila najvišom ocenom i na tome se završilo poglavlje čežnje za mamom. Priznajem, ja sam na to svoje malo literarno delo i zaboravio. U lagani zaborav otišla je i moja želja za upoznavanjem sa mamom. Ušao sam u buran period srednjoškolskog odrastanja, kada su mi ljubav i potpora oca, Milene i ostalih koji su disali tik uz mene, itekako bili potrebni, te sam melanholično i čeznutljivo razmišljanje o dalekoj osobi koja me je izneverila, gurnuo u stranu. I, što je najbitnije, vešto i lako sam izgladio odnose sa članovima porodice u kojoj sam odrastao. A onda, u vreme studija, do mene je preko bake doprla vest. Moja se mama, nakon teške bolesti, ugasila. Preko bake sam od nje dobio maleni koverat sa kratkom porukom i medaljonom. Poruka nije bila niti teatralna, niti posebno emotivna. Pisalo je: „Ostala te željna. Tvoja J.“ Medaljon je bio bez lanca. Često sam ga otvarao, tražeći u njemu neku posebnu poruku, neki znak, neki signal. Ničeg osim moje i njene slike nije bilo u njemu: moja nasmejana slika sa polaska u prvi razred, njen iskrojen lik sa grupne slike napravljen na proslavi „velike mature“.

A onda sam jednom, posmatrajući te dve malene slike, tako bliske u skučenom prostoru zlatnog medaljona, primetio da se moja sličica može izvaditi, da nije zalepljena kako se činilo. Pincetom sam zahvatio rub slike i izvukao je pažljivo iz medaljona. Ispod sličice, brižljivo spakovano bilo je skriveno parče papira. Razmotao sam ga. Preda mnom je stajao moj maturski rad, fotokopiran i umanjen. Kako je mama došla do njega, kojim kanalom je uspela da izvuče rad koji ostaje u zvaničnoj arhivi škole, pitao sam se zapanjen. I nanovo, iščitavao sam svoju dečju priču. I nanovo, osećao bol zbog našeg nesporazuma i trajnog i konačnog gubitka.

10 коментара:

  1. Nikada nisam mogla da shvatim žene koje ostave svoje dete.Koja je to muka jača od ljubavi prema detetu.Deca koja dožive takvu sudbinu, nose ceo život tu traumu i mislim da su uvek gladni majčinske ljubavi koju nikada nisu spoznali.
    Dirljiva,potresna priča za sva vremena

    ОдговориИзбриши
  2. Nažalost, postoje takve muke. Nažalost, postoje takva deca sa trajnim traumama i bolom. I, još jednom, nažalost, retka su deca koja su, kao ovaj junak živela i pored tog hendikepa, okružena ljubavlju i normalnim životom.

    ОдговориИзбриши
  3. Sreća da se, kao "prava", mada ne i biološka majka pojavi neka Milena koja ume da voli. Ipak, bol je strašna kad od one koje ga je nosila pod srcem ima samo par šturih reči i mali zlatni medaljon...

    ОдговориИзбриши
  4. Da, prava je sreca sto postoje Milene, koje znaju da pruze ljubav, strpljive su i nezne.
    Hvala, Todora na citanju.

    ОдговориИзбриши
  5. Јако, али јако ми се свиђа твој стил... И леп и једноставан. Пријатан за читање ;)

    ОдговориИзбриши
  6. Hvala, Stefane. Svidja mi se što si odabrao ovu za prvo čitanje mojih pričica. Kad budeš imao vremena, preporučujem IDIOT (tri priče) ili MOJ BRAT.

    ОдговориИзбриши