уторак, 13. октобар 2009.

ZIMSKI DNEVNIK



Subota, 10.11.2007.
Sa Milošem i Lenom smo se ponovo čuli. Loše vesti iz Danske. Kažu da je ledeno. Kažu da imaju utisak kao da im je odelo od pelir papira, da usne pucaju, oči neprestano suze, trepavice su stalno zaleđene. Ma, podneli bi oni tu hladnoću, kažu. Smeta sivilo. Pritiska kapke, pritiska misli, pritiska dušu. Mislim da preteruju. Lena se ljuti na mene. Kaže da bih promenila mišljenje da sam, kao ona, gledala kako se devojka od nekih 20tak godina bacila sa nadvožnjaka. Zaustavila kola usred saobraćajne gužve, izašla iz njih, popela se na ogradu i skočila. Sve u svemu, nije trajalo ni tri minuta. Beton joj je smrskao temenjaču. Obojila je dobra dva metra trotoara. Sledećeg jutra čistači su pronašli njenu vilicu zaglavljenu u kišnoj rešetki. Lena kaže da je čitala u novinama. Ne znam da li da joj verujem.
Danas sam napipala neko malo ispupčenje na levoj strani stomaka. Na tom mestu je i koža drugačije boje. Tamnija je. Hrapava je i suva. Verovatno nije za brigu, namazaću hidrantnom kremom.

Ponedeljak, 12.11.2007.
Čini se da je ono mesto koje sam napipala kao neravninu na koži sasvim u redu. Promenila sam kremu, manje je rapavo pod rukom. Ne moram kod lekara.

Sreda, 21.11.2007.
Lena je neraspoložena. Miloš nije došao nakon posla i ne zna gde je. Kaže da joj se čini da previše vremena provodi u pabu preko puta firme. Tešim je, svi muževi ponekad vole da se izgube. To je prolazna faza i mora da bude obazriva u doziranju neraspoloženja prema njemu.

Četvrtak, 29.11.2007.
Miloš se javio sa aerodroma. Moj sin dolazi kući.

Subota, 01.12.2007.
Miloš, Nebojša i Dragan sede u dnevnom boravku, piju pivo i smeju se. Puno mi je srce. Svi moji momci na okupu. Gledaju košarku, grickaju semenke i piju pivo. Sada mi ne smeta što od sobe prave svinjac. Nismo razgovarali sa Milošem. Puštamo ga da sam krene sa pričom. Ovih dana svako popodne posle posla idem u dom. Mama ima gadan bronhitis. Uglavnom ćuti, neraspoložena je. Ništa, do samo ćutanje i sve ono što uz njega sledi.To je potpuna novost kod nje. Ne mogu da je prepoznam i brine me.
Rešila sam da ipak odem do lekara, samo da ovo sa Milošem raspravimo. I da se mama vrati u stvarnost. I da na poslu prođe decembarska ludnica. Na stomaku je velika, tamno-braon, jako ispupčena fleka. Svrbi i ponekad žiga. Verovatno sam pogrešila što sam kreme menjala bez saveta sa lekarom. Tešim se, biće sve u redu.

Utorak, 04.12.2007.
Miloš se sutra vraća u Dansku. Sinoć smo se čuli sa Lenom. Izgleda srećno, cvrkuće.

Subota, 08.12.2007.
Draganu je danas loše, ima jaku temperaturu. On ne sme da ima visoku temperaturu, on ne sme da ima grip ili prehladu. Baš se brinem. Nebojša mi je danas pomagao oko nabavke. Toliko sam iscrpljena od nespavanja i brige zbog Dragana, da sam se juče onesvestila u autobusu, u povratku sa posla. Nemam snage.

Sreda, 12.12.2007.
Ne mogu da slušam mamine dosadne žalopojke: ne valja joj ovo, ne valja joj ono. Ni jedna joj medicinska sestra nije po volji. Baš me je umorilao njeno kvocanje i zvocanje. Nijednom me nije pitala kako se ja osećam. Draganu je bolje, ali ja ipak ne spavam dobro. Svaki trenutak koristim za pisanje. Piskaram kao sumanuta, kuckam po tastaturi kao hronični bolesnik. Uglavnom drhtim. Drhtim neprekidno iako noći nisu hladne. Ona tamna mrlja je postala čudna. Zakazala sam pregled.

Subota, 22.12.2007.
Miloš i Lena javljaju da putuju iz Danske u London za Novu Godinu. Znači, neće dolaziti. Nebojša sa Milom putuje u Madrid. Dragan ide da obiđe brata, u bolnici je. Pošto je na godišnjem odmoru, ostaće u Leskovcu do Božića. Mamu neću izvoditi iz doma, ovih dana je potpuno izgubljena. Svi prijatelji su negde otputovali. Zbrisali. Ostajem sama. Prija mi. Praznike ću provesti pišući. Knjigu privodim kraju.

Četvrtak, 24.01.2008.
Na ivici one ružne fleke sam videla neki mali plik, kao da je zagnojeno. Svašta. Ovih dana ne mogu kod lekara, toliko obaveza na poslu, toliko briga oko mame, toliko mnogo posla oko knjige. Biće to u redu, samo da se izvučem iz ovog usranog januara.

Utorak, 05.02.2008.
Danas sam srećna. Nebojši su javili iz Francuske da je dobio stipendiju. Odlazi u septembru. Iz rane neprekidno curka gnoj. Ponekad i krv.

Sreda, 21.05.2008.
Fleka se proširila, sada je veličine jabuke. Oseća se neprijatan miris. Ne mogu ga sakriti parfemom. To se ja raspadam. Bože!

Petak, 22.08.2008.
Nebojša je otputovao. Mila ide sledećeg meseca. Mama je potpuno izgubljena, zvao me direktor doma sutra na razgovor. Loše se osećam jer sam juče zaboravila da čestitam rođendan Milici. Kaže da je još uvek moja najbolja prijateljica, kaže da se ne ljuti. Knjiga neće izaći do oktobra. Nije me briga.

Utorak, 30.09.2008.
Gledam neke fotografije. Uopšte se ne sećam čije su. Bože, ja gledam tuđe slike. Posmatram tuđe živote. I ne samo fotografije. Tu je i ovaj dnevnik. Mislila sam da sam unela samo par zapisa, a sveska ispunjena. Ali ja se ničega ne sećam. Da li je ovo moj rukopis?

Petak, 24.10.2008.
Nebojša je došao na par dana. Zašto su mu oči tako zatamnjene? Da li sam luda? Moje dete ima svetle, svetlo-plave oči. Šta su mu uradili? To nije on. Ne može biti.

Nedelja, 30.11.2008.
Sa vrata mi se smeše Lena i Miloš. Noćas ću spavati. Neću uzeti trodon, osećam kako se neka toplina kroz mene širi, rasipa. Lepo mi je.



Utorak, 02.12.2008.
Uhvatila sam Lenin pogled. Šta se to sa mnom dešava, verovatno je htela da pita, ali nije pitala. A onda, možda opet nisam u pravu, možda sve to nije ni zapazila. Ili ako jeste, možda joj nije bilo ni važno.Spustila sam pogled.U ovom trenutku primećujem svoje ruke. Izgledaju kao da su se otopile, kao da su od plastike, pa stavljene u vrelo ulje. Ali nisu od plastike. To su tanki udovi sa kožom razapetom preko njih. Ali koje su se zaista topile. Ne u ulju, već same od sebe.

Subota, 20.12.2008.
Nerviram se. Lekar kaže da se otrglo kontroli. Pa da, sada razumem. Jer, čim nešto napišem, ja sam to već zaboravila. Moram da se sećam. Moram da čitam. Moram da čitam. Moram da čitam. Hemo-terapija me iscrpljuje.

Nedelja, 21.12.2008.
Iz nekog razloga, ja sve više i više mislim na svoju mamu i njen promašeni život, koji ju je duboko izvređao, van njene kontrole, lomeći je iz godine u godinu uvek na potpuno isti način. Ja je, zapravo, nikada nisam dobro upoznala. Odbijala me ta njena neprekidna želja da priča, priča, priča. Njen pogled je uvek bio obrubljen izvesnom senkom, što je davalo grubost njenim lepim crtama lica. I premda je većinu vremena šaputala, potkada bi i glasno progovorila, a onda bi njen glas zabrujao blago i puno. Ona se nikad nije osećala baš dobro i na kraju, njene su reči postale mrzovoljne, njeno je nezadovoljstvo raslo, njene senka oko očiju bivala je sve dublja.

Sreda, 31.12.2008.
Ne mogu da se setim kada su zvali sa posla. Ne mogu da verujem da je kod svih njih pamćenje tako kratkog daha. Ne želim da verujem da sam zaboravljena. Tolike godine rada, lojalnost firmi, a sada... Da, to zaista nije tako jednostavno objasniti.

Ponedeljak, 02.02.2009.
Iznutra me je obuzela neverovatna samoća. Nikada ranije nisam osetila tako nešto. Gde da potražim sklonište, gde je utočište za ovu vrstu praznine?

Petak, 13.02.2009.
Spavam ispod kreveta, onda kada me ne vezuju. Ne mogu da podnesem dodir posteljine. Sve što odnosim dole to su šuštave stranice moje knjige, za koju se ne sećam kad je štampana. Još manje kada je pisana. Možda sam je negde pronašla? Ali, jasno vidim svoje ime i prezime, sa poslednje stranice smeši se moja slika od pre pet godina, to prognano lice izvan područja slike, izbrisano kao školska tabla. Jeste – uvek je i bilo Ja.

Četvrtak, 26.03.2009.
Moja se svest preliva neprestano preko svoje ivice. Spremam se da golim rukama razderem sopstvenu kožu, da svojim kandžama prodrem u svoju utrobu, počupam džigericu, napijem se sopstvene krvi. I onda to izbljujem. Pa počnem iznova.

Sreda, 01.04.2009.
Evo, na kraju krajeva i moje tame. Nema svetlosti, ni tračka, čak ni trunke nade da se probije kroz ovo bunilo. Snovi se pogoršavaju. Nema slika. Nema boja. Samo crnilo. I onda, na razdaljini bližeći se sve više i više, počinju zvuci, rika, glasovi – ponekad jedan ili dva, a onda mnogobrojni, prvo jedan po jedan, a onda svi, svi počinju da urlaju. I onda bol. Nesnosna. Lena je rekla da je trajalo tri minuta.

april 2009.
Ne mogu da pišem.

maj
Gledam kroz trepavic misle spav

Kak
su lepi


ne mog

14 коментара:

  1. Moj naklon, i poštovanje, i divljenje.A malo je i sve to da izrazi ono što osećam. Nešto snažnije ne sećam se kad sam pročitala. A o dnevniku kao formi nisam imala visoko mišljenje. Do danas, do ovog tvog. Ne znam odakle si ga iščupala, ali on - razbija. Svaka rečenica, svaki i u najkraćem opisan dan ili tren je slika koja se ne zaboravlja. I na kraju ove nevelike proze jadni čitalac jedva da može da ostane živ od bola zbog nekoliko jasno, kompletno, surovo i bolno ispisanih sudbina.
    Bravo, Jagoda!

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala, Todora na divnim recima! Radim neko vreme na Dnevniku, i nocas sam ga zavrsila. Mogu ti reci da sam se umorila. Tesko je pisati o teskim stvarima i trenucima. Mada, jos je teze o lepim.

    ОдговориИзбриши
  3. Na osnovu ovoga, slobodno ti kažem da je vredeo tvoj trud i muka. Još sam pod utiscima.

    ОдговориИзбриши
  4. Hvala, draga. Prijaju mi tvoja paznja i lepe reci.

    ОдговориИзбриши
  5. Pročitala sam... vratiću se ponovo.
    Jedva pronalazim reči.
    Potresno.
    Moja sestra je tako umirala... Imala je još snage da prisustvuje svadbi svog sina. Želela je da neko brine o njemu, da mu ugađa...
    Sav svoj život posvetila je porodici, na sebe je najmanje mislila.

    ОдговориИзбриши
  6. Zao mi je, anima.art ako sam ovom pricom pozledila stare rane :(
    Hvala na citanju.

    ОдговориИзбриши
  7. Čitanje dnevnika uvek natera na razmišljanje i preispitivanje, vraća u neke dane i nagoni na preispitivanje, da li je baš sve moralo tako da bude...

    ОдговориИзбриши
  8. Управо сам открио ваш блог и видим да ћу га често посећивати убудуће! Одличан је!

    Посетите и ви мој (ако се нађе времена)- biserijadrana.blogspot.com :)

    ОдговориИзбриши
  9. Dobrodošao na moj blog, Stefane! Biće mi drago da imam još jednog čitaoca, i da zajedno uživamo u pisanoj reči. Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  10. Ево, постављам адресу твог блога на свој sidebar. :)))

    ОдговориИзбриши
  11. Hvala, Stefane! Dobrodošao! Volela bih da ostaviš neki komentar kada nešto pročitaš.

    ОдговориИзбриши
  12. Ја јако волим да коментаришем... :) Договорено! :)

    ОдговориИзбриши
  13. O.K. Stefane Janjiću, da vidimo...ali mislim da više voliš da četuješ, xexexe :)

    ОдговориИзбриши