петак, 13. новембар 2009.

K'O NA VAŠARU


(sećanja)
Tog dana svi u Gradu polude. Malo, uspavano mesto tada ustaje rano: još u cik zore nesvakidašnja živost i žamor slivaju se niz glavnu ulicu – žilu kucavicu Grada.

U novim haljinama, sa besprekorno belim keceljama, žene iz okolnih sela žurno hitaju na pijac, da brže-bolje pozavršavaju uobičajene poslove.

Tog dana seljanke povezuju nove marame.
Tog dana, pored korpi punih zrelog voća i povrća, pored kantica i činija sa sirom i kajmakom, u žuljavim rukama svaka stiska još po jednu kesu. Kesu, u kojoj je ugurano celo njeno bogatstvo.
Tu je, pre svega, maleno ogledalo, ono vojničko, sa metalnom drškom-stalkom, kako bi se, po potrebi moglo nakačiti na granu ili nasloniti na sims. I obavezno sa slikom raskošne lepotice pozadi (Rita Hayworth ili Judy Garland napr.).
Tu je plastični češalj da se, kad je neophodno, ukroti nestašni pramen ako proviri ispod nove marame.
Tu je, već prema ukusu i mogućnostima, flašica od sirupa za kašalj, sa mirisom „Ružine vodice„ ili „Pokošenog sena„ , mirisa kupljenih „na meru“ još na predhodnom vašaru.

A kao posebna relikvija, tu su skoro ganc nove, gradske cipele, kojim će, čim se ukaže zgodna prilika, hitro zameniti prašnjave, gumene curule, proizvodnja „Tigar„ iz Pirota. To su cipele koje se nose samo za kućnu slavu ili kad se (ne-daj-bože) ide kod lekara. I, naravno, na vašar! One nove, tvrde i neudobne cipele koje ne znaju za modne hirove i sezone! Zbog kojih se danima posle previjaju obloge i maže po ispucalim, bolnim žuljevima domaća, ručno pravljena, univerzalna mast od nevena.

A posle će, ako imaju sreće u brzoj pijačnoj prodaji, užurbane hitati u tek otvorene kolonijal-radnje, da deo pazara pretope u kućne potrepštine: šećer i kafu, ulje i so. I, vidno srećne i zadovoljne svojim delanjem, otići će, jer je vreme, u posetu gradskoj rodbini. Da se pitaju za zdravlje, popiju kafu uz ratluk ili slatko od šljiva. I da, na kraju, domaćici pruže činijicu „nisi-morala„ kajmaka ili „što-si-donosila“ kriški „onog-mog„ sira. A ako se, kojom zgodom, probude deca, one će im, onako u prolazu, bunovnoj i krmeljivoj, ćušnuti u šake, uz „al’ su porasli“ komentar pun divljenja , par oraha ili veliku, sočnu krušku.

Osvežene kafom i ćaskanjem, spustivši korpe u najdalje ćoškove da ne smetaju domaćinima, krenuće dalje.

Na vašar.
Da se vide i da vide.
I da danima posle pričaju svojima u kući slikovite, sjajne priče iz zbirke „k’o na vašaru„.

(posvećeno mojoj dragoj strini Bosiljki)

***

Vašar je bio kruna naših letnjih raspusta. Uzbudljiva završnica dugih, žarkih leta. Krešendo naših nestašluka i pustolovina. Količina nestrpljivosti u iščekivanju tog dana mogla se meriti samo količinom tuge što raspustu vidimo kraj.

Dečaci iz donjeg dela Grada su brzinom svetlosti puštali glas o dolasku cirkusa na vašar. Iako se kolona cirkuskih šatri sa pretrpanim teretnim kolima još nije ni videla na horizontu, Gradom je već kružio stari automobil oblepljen reklamama za cirkus iz koga su dopirali neprijatno kreštavi pozivi na popodnevne i večernje predstave. Ista trupa je dolazila godinama i repertoar smo znali napamet: Zid smrti sa ludim motociklistom koji je izvodio po život opasne akrobacije; Tunel straha sa čudnim, zastrašujućim lutkama koje su skakale na nas iza svakog ćoška, puštajući neprijatne zvuke; Poni konjići za jahanje; Žena – patuljak koja je negovala dugu, dugu bradu i Mađioničar u crnom plaštu i sa velikim, kartonskim cilindrom na kome su bile nacrtane srebrne zvezde i mlad mesec. Tačke programa smo prošli nebrojeno puta i svaki put smo želeli još, ali iz limitirajućih faktora kao što su debljine tatinih novčanika i naši skromni džeparci, pažnju smo usmeravali na najbolju moguću zabavu: ringišpil.

Mlađa deca su se vozila na malom, a starija i odrasli – velikom, šarenom ringišpilu sa drvenim sedištima - korpama i lancima kao branicima od ispadanja. Trenutak kad smo sa malih prešli na veliki ringišpil bio je čas koji je obznanjivao da smo, ozbiljni i ponosni, ušli u svet odraslih. Iako, kao i u životu, nismo svi u isto vreme smeli ili umeli da sednemo na sedišta velikog ringišpila. Pa da nas onda neko pored nas, uhvati za lanac. Zanjiše i zaljulja. Zadrži, pa onda jako, jako gurne. A ti se onda otisneš u visine: visoko, visoko do prvog oblaka! Do kasnih večernjih sati, neumorno i neustrašivo smo uskakali u korpe i vrteli se, vrteli.

Sam vašar je bio priča za sebe.

Oko crkve, izvan porte, u širokom luku, po pravilnom, unapred određenom rasporedu, bile su postavljane šatre. Velike, bučne kafane radile su do u sitne, jutarnje sate. Mi, deca, mogli smo im prići samo u pratnji roditelja. I bili smo, ako kojim slučajem provirimo u njih, žestoko proganjani. Ako su se tu i videla deca, mogli su biti samo cigančići u prošnji, sa ili bez roditelja. Kafane su , nama deci, bile interesantne samo iz jednog, jedinog razloga: mogli smo gledati cirkusku predstavu, bolju i zabavniju nego li ona koju je izvodila putujuća trupa. I to besplatno.

Pre podne su pod šatre, gde je muzika treštala sve vreme, sa gramofona kod skromnijih ili uživo sa pevačima (najčešće pevaljkama kako su ih odrasli zvali) kod raskošnijih, dolazili uglavnom seljaci koji su, završivši svoje poslove u gradu, po prodavnicama, ili samo umoreni šetnjom među nepreglednim tezgama i uskim ulicama Grada, rešili da se okrepe. Dolazili su ili u grupama ili porodično. Jelo se pečenje sa ražnja, sečeno na panju. A pilo se svašta, i neumereno. Popodne su gosti šatri bili, uglavnom, stanovnici Grada. Dolazile su porodice na ručak i vesele družine, već smočene negde usput u hodu među tezgama. Neretko se mogao videti i poneki obeznanjeni, usamljeni jahač , uglavom gradski luzer i osvedočeni , svima znani lokalni pijanac. Svašta se tu moglo i čuti i videti, zaista.

K’o na vašaru.

12 коментара:

  1. Заиста предиван пост! Не памтим да сам овако нешто прочитао у скорије време. Лепа сећања на детињство. Ја свог детињства и не волим толико да се сећам јер увек осећам неку носталгију због тог некадашњег савршенства. Можда и није било савршено, али сада тако изгледа. Можда ћу једног дана моћи да га се присећам али без те носталгије која гуши. Хвала вам за овај пост!

    ОдговориИзбриши
  2. Kao da sam gledala film, dok sam čitala ovu tvoju priču... Onaj film, koji davno nisam videla, još od detinjstva, i koji se, mislim, i ne može nigde više uživo videti. Ne ovako kako si opisala, ne ovako živopisno kako smo mi u detinjstvu imali sreće da ga doživimo. Divno!

    ОдговориИзбриши
  3. Stefane: Mislim da se nama (barem većini!)čini da su detinjstva savršena. Treba ih se sećati i voleti ih, jer ta ljubav onda postaje zalog za budućnost, za ona vremena kad ulazimo krupnim koracima u ozbiljan svet odraslih. Drago mi je da ti se post dopao. Pozdrav :)

    ОдговориИзбриши
  4. Kristina: Kao novom čitaocu ovog bloga, posebno ti se zahvaljujem na komentaru. Veoma me čini srećnom što ti se prvi pročitani moj post dopao. Nadam se da će i ostali opravdati tvoje poverenje. Pozdrav :)

    ОдговориИзбриши
  5. Sećanja nas, draga Todora, nekad čine ranjivim. Ali, kada su lepa, onda im se treba često vraćati i uživati u njima. Barem onoliko koliko sam ja, čitajući ovaj tvoj predivni komentar. Pozdrav :)

    ОдговориИзбриши
  6. Možda bi vašar trebalo proglasiti za srpski brend?! - on je duša ovog naroda!

    ОдговориИзбриши
  7. Ja ne znam, Alex, da li bi vašar mogao da bude naš brend. Slažem se, kod nas ima isuviše lošeg dešavanja, pa ih često poistovećuju sa vašarima, vašarištima ili vašarskim atmosferama. Da budem iskrena, ja na vašare(iako sam odrasla u malom provincijskom gradu)takoreći nisam ni išla. Nisu išli moji roditelji, pa nije imao ko da me vodi. Ali su mi dopuštali, kao klinki, da sa društvom idem u zabavni park koji je bio obavezan pratilac vašarskih dogadjanja. Tako da vašare pamtim kao lepa dogadjanja, mislim da sam to ovim postom htela da naglasim. Posebno ih pamtim po obilascima drage rodbine sa sela , što sam dala u I delu priče. Naravno, ne može baš sve da bude lepo. Usput sam, htela to ili ne, "pokupila" mrve tih dogadjanja tj. atmosferu i ostala su neka sećanja koja sam pokušala da pretočim u lako štivo, pomalo nostalgično.Žao mi je ako ti se nije svidela moja priča, no ne moraju sve da budu svakome po ukusu. Popraviću utisak nekom drugom prilikom. Hvala na čitanju. Pozdrav :)

    ОдговориИзбриши
  8. без вашара би живот био безвриједно и тужно бивствовање...

    ОдговориИзбриши
  9. Lepi opisi, sviđa mi se :) Posetite me na www.ljubiteljidosade.blogspot.com

    ОдговориИзбриши