понедељак, 09. новембар 2009.

ŠETNJA



Bila sam jako umorna i besna. Čitav ovaj užasno naporan, puzeći i nikad duži dan, razgovarala sam sa gadurom iz podsvesti, koja me neprekidno nagovarala da izađem na vazduh, napustim stan i potražim društvo. U protivnom ću poludeti i skočiti sa prozora šestog sprata. Napolju me dočekala ledenost novembra i klizavi, krvožedni led. Okovana jesenjim studom, ulica je ličila na pokislu, promrzlu kokoš i izazivala duboko sažaljenje. Doklizala sam se do ugla zgrade i uhvatila za klimavi, metalni oluk. Samo što sam se bezbedno ukopala u tanki led debelim, reckavim đonovima cokula , neki tip sa dugom, masnom kosom, beskrajno ružan i besprizorno aljkav, sa dvostrukim vrećicama podočnjaka ispod ispranog pogleda svelog različka, iskoči i raširi umašćeni balon-mantil ispred mog lica. Ne vadeći ruke iz džepova mantila, promrsi :
“Gde si krenula?”
“Šta tebe, koji moj, briga za to?”- odbrusih, osmatrajući pažljivo razmak između nas, odnosno da li će biti bezbedno po mene da ga jednim odmerenim, preciznim šutom u prepone svojom desnom martinkom pomazim a da pri tom ostanem u uspravnom stanju, glede skliskosti mi trenutnog položaja. Zanemeh kad videh kako je Masni desnom rukom krenuo ka stražnjem džepu farmerki. Uh, ustuknuh koliko mi je trenutni položaj dozvolio, pripremajući se za odbranu od hladnog, moleći se Bogu i svim svecima da u pitanju nije vatreno oružje.
Masni je razumeo moju pometenost jer je brzo odreagovao, spuštajući i dižući ruke gore-dole, pokazujući njima da se smirim.
“Sve je u redu, gospođo ili ste još gospođica?” – začkilji očima u blagi krevelj i poturi mi ispred nosa policajsku značku.
“Vadi ličnu!”- pređe sa zvaničnog na ulični govor.
“Dakle, nismo više gospođe, a? Više si ne persiramo gospooo/đice…” – nisam odolela da ga ne čačnem, tek da vidim dokle smem.
“Ne blesavi se, daj ovamo ličnu kartu!”
“Nemam, nisam ponela! Vidiš da sam krenula u šetnju!”
Eto, pomislih, šta se zgodi kad slušam svoju gaduru: idi u šetnju, idi u šetnju…
“Može li zdravstvena?”- pitam, kreveljeći se.
“Ne može, nema slike!” – odvrati. “Kako to da si ponela zdravstvenu, a ne nosiš ličnu?” – pita.
“Nikad se ne zna po ovakvom vremenu u kojoj zdravstvenoj ustanovi možeš da završiš” – pravim se pametnom.
“Je l’?” – kezi se. “Znam ja gde ćeš ti da završiš!” - opet kez.
Već mi muka od njegovog bajatog osmeha i zadaha teške, masne hrane koji osećam jer mi se sve više unosi u facu kako razgovor odmiče.
“Slušaj, robokape! Ili radi svoj posao kako treba ili me puštaj na miru!”- nervozno mu krunim u lice.
“Sama si to htela” – sleže ramenima, hvata za zglobove obe šake i grubo me povuče ka sebi. I namesti lisice. Začudo, više mi nije bilo klizavo: poslušno kao đače klizuckam za njim i proklinjem gaduru…
“Nešto si ‘tela?”- smeje se.
“’tela, ‘tela…” – kažem rezignirano. Stižemo do automobila parkiranog iza ugla susedne zgrade. U njemu kolega mu u uniformi, priča toki-vokijem. I ne gleda u nas. Naučio na svakakvo zverinje, kontam. O.K. dečki, mislim se, ovo postaje zanimljivo.
“Dobro, Kape, reci ti meni što me hapsiš? Imam prava na jedan telefonski” – cerim se.
“Mnogo vremena provodiš gledajući loše holivudske filmove. Savetujem ti da pređeš na ruske. Poučni su, a i mnogo zanimljiviji” – reče Masni.
Hm, mislim se, imam posla sa još jednim zaostalim rusofilom.
“Hej, šta radiš to sa tim detetom?” – viče onaj sa toki-vokijem. “ Juri kamenjarke, budalo, ostavi derište na miru.”
“Koje, bre, derište, jurnula mi cokulu u j…” – bezočno laže Masni.
“Dobro, de, kolega! Vidim da si u redu, gubiš vreme sa klinkama, a ovamo… Eto, sad su mi javili …”- ne dovrši. Kolima su, gotovo trčeći, prilazili neki ljudi, žustro gestikulirajući. Jedan je u ruci držao kameru, ali nije snimao. Najglasniji iz gomile doviknu mojim cajcima:
“Alo, bre, mrdnite malo…Potrošili smo sate i sate, a vi se mlatite sa nekom dečurlijom. I uopšte se ne držite priče. Ništa ovo ne valja.” – bes mu puši iz nosa, zajedno sa parom. O! mislim se, pa ja sam bila nanišanjena za neku TV storiju, jbte! Kakav sam baksuz, ni to nisam mogla da “odradim” kako valja. Kako sad da pričam društvu da zamalo nisam bila glavni lik “Skrivene kamere”? Ko će mi verovati? Baš maler!

14 коментара:

  1. Prilično zanimljiv ugao iz koga se pripoveda. I, čini mi se, varan: i rezonima, i žargonom, i postupcima ( na ono u j..a, mislim...). I meni ostade žao što se "junakinji" nije dalo da se smesti u neku tv-storiju. Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  2. Organi reda uvek demonstriraju silu....samo nemoj po glavi druže plavi...
    Sjajna priča!

    ОдговориИзбриши
  3. Ha, Todora, malo iz ugla gradske mladezi ...ne znam da li sam "utrefila" njihov recnik i sl. Dobro bi bilo da se javi neki mladji citalac (naravno, time ne zelim reci da smo mi koji se druzimo i citamo sa ovih stranica, nesto "matori") Nisam samo razumela tvoju rec "varan". Da nije to stamparska greska? Mozda treba da bude "veran"? Hvala na citanju i komentaru.

    ОдговориИзбриши
  4. Eh, organi! Alex, dobar ti stih za drugove plave,xexe...Hvala za pohvale!

    ОдговориИзбриши
  5. Da, da "veran", tek sad vidim... Kad neću da nosim naočari dok sam nakompjuteru!

    ОдговориИзбриши
  6. Hvala, Todora na ispravci! Šta sve nećemo uraditi a zbog radi lepote, xexexe

    ОдговориИзбриши
  7. Ma, nije zbog lepote, nego mi rekli oni koji se kao nešto razumeju da ću vid duže sačuvati ako što manje nosim tu 0,75 dioptriju. Kao sporije će se povećavati ako se "mučim" nego ako nosim naočari. A kad ih ne stavim, onda i "nakompjuteru" ode . sastavljeno!

    ОдговориИзбриши
  8. hahahahhh, videla sam i to (ja nosim cvike!) ali ništa ne rekoh, da ne bude maliciozno...

    ОдговориИзбриши
  9. Одлично :) У књизи "Национални парк Србија: Полусмак полусвета" постоји занимљива прича о српској скривеној камери. Познатој глумици кажу да јој је умро отац, а онда она почне да хистерише и да плаче. Кад су јој рекли да је то скривена камера, она почиње да туче камермана. На крају, водитељ скривене камере закључује како позната глумица баш нема смисла за хумор!!

    Одлична ти је прича, а посебно ми се свиђа начин на који си пренела тај дијалог.

    ОдговориИзбриши
  10. Hvala, Stefane Janjiću! Ovaj mi komentar znači, jer je iz pera predstavnika mlađe generacije. Kako su dijalozi u priči veoma bitni, zahvaljujem se na pohvali upravo njih.

    ОдговориИзбриши
  11. Ево још једног представника млађе генерације! Почињем да пратим и овај блог...

    ОдговориИзбриши
  12. smilica, dobro mi došla! Posebno me raduje nov čitalac - predstavnik mlađe generacije, jer treba malo da se "izmešamo" e da bi se bolje razumeli i više poštovali.

    ОдговориИзбриши
  13. Hvala, Tanja. Prija mi tvoja pohvala! To mi daje elana da nastavim...

    ОдговориИзбриши