среда, 02. децембар 2009.

DEVETA


(minijatura)

Toga smo proleća bili jako tihi. I fini. Mi, mali ljudi sa periferije velikog, prestrašenog Grada. Grada u muku, grču i mraku.

Iako je zbog viška obaveza imao manjak vremena, On koji se nije obrijao gotovo dve decenije, redovno se svakog dana brijao. Redovno, kada bi sirene najavljivale novi napad. Obično, sa izbrijavanjem obraza do fine glatkoće. Obraza koji bi potom sijao poput meke, dečje guze. Tako bi On voleo reći, mada se znao buniti kao ljubomorni dečkić kada bi moj poljubac lako i nečujno skliznuo sa njegovog glatkog obraza.

Ja sam uvela red da se za vreme zajedničkih obeda (najčešće su to bile večere uz oubičajene zvuke sirena pred napad) u trenucima kada smo uspevali da se sakupimo oko trpezarijskog stola svo četvoro, presvlačimo u svečana odela. Momcima su nedostajale samo kravate. Tu sam morala da popustim, na navaljivanje mlađeg Sina. Skidali smo trenerke ili svakodnevna radna i oblačili svoja najlepša svečana odela.

Na stolu je uvek bila vaza sa svežim cvećem. Sveće su se podrazumevale. Bile su, već zbog stalnih prekida struje, redovan rekvizit. Atmosferi prisnosti i svečanosti davale su poseban ton, pa makar su bile , zbog nestašica, i one voštane, žute, one koje se pale samo po grobljima. Ja sam im, da bi im zabašurila namenu, redovno urezivala nožićem za ljuštenje krompira, razne šare, oblike i mini-poruke (one male, slatke poruke koji hrabre duh i vesele dušu).

Iako u konstantnim problemima do guše, Sinovi su bili izuzetno učtivi: ustajali su starijima u gradskom prevozu, u retkim trenucima kada su odlazili do Grada u neke jadne matine provode i druženja. Uglavnom su se vrzmali po Bloku. A tu su vodili računa da ne ostavljaju smeće, opuške (stariji Sin je tada propušio) i ambalažu posle ispijenih sokova ili piva. Znali su po džepovima da nose iz dvorišta do kućne kante smeće koje bi zaboravili da spuste u najbliži ulični kontejner. Tih dana Sinove sam češće zaticala sa knjigom u šaci. Stariji je čak, mogu tako reći, besomučno čitao i po tri knjige uporedo.

Tog proleća sam ceo svoj telefonski imenik pretresla, od korica do korica. Svim brojevima sam dodala lica. Svim licima sam se javila. Da znaju da sam tu. Da znam da su tu. Neki nisu bili tu. Skliznuli su na druga neka, bolja mesta sa kojih nisu mogli da čuju sirene ni zlokobne zvuke aviona sa teškim, mrskim teretom.

Toplota našeg Doma je isijavala iz tih malih sitnica. Nju nisu mogle ugasiti nikakve bombe, avioni, sirene niti politika. Mi smo istrajavali, nalik plamičku žute, voštane sveće sa našeg trpezarijskog stola.

8 коментара:

  1. Kao da sam videla naš sto svečan, i cveće na njemu, i sve isto... Pisala sam dnevnik tih 78 dana. Samo jednom, pre pet-šest godina uzela sam i čitala ga. I jedva to preživela. Od tada, taj dnevnik stoji među knjigama na polici kao "zabranjena knjiga". Nemam snage da ga otvorim, niti mislim da ću uskoro. Samo po tome, znam koliko je sve to bilo bolno i strašno. Po tom neprisećanju. Sada, nenadano, mada sam odnekud ( ne znam kako) već po naslovu osetila da je o tome reč, vratila si me u te dane. Samo jedna ilustracija: imala sam psa, velikog opasnog belgijskog ovčara koji je bio beba kad je bilo bombardovanje. Kasnije, svih godina svoga života, kako bi avion preleteo visoko na nebu, lajao bi i zavijao dugo, jedva bih uspevala da ga umirim. A o paljenju petardi i vatrometa za Novu godinu nije moglo da bude reči, mislim da bi to ubilo njegovo pseće srce...
    Hoću da kažem - preživeli smo TO, i to vrlo dostojanstveno i ljudski, ali koliko je to traga u nama ostavilo...

    ОдговориИзбриши
  2. Draga Todora,i ja ne volim da se sećam tih dana.Ja nisam pisala dnevnik,nažalost!Tada nisam uopšte ništa pisala.Da budem iskrena, nije mi ni padalo na pamet.Sada se kajem i pitam:kako se toga nisam setila!No, mnogi su dani duboko urezani u moju svest.Nažalost, neki i blede.Nekako, namerno puštam da sve što treba da izbledi, neka izbledi.Ostaće samo najači utisci.A ja ću ih polako, poput ovog današnjeg posta,pretočiti u zapise.Imam već par skica. Pisaću samo kad osetim poriv. Ništa na silu. Mada se, iz ove perspektive gledano,veoma plašim da neki zapis ne sklizne u patetiku.To ne bi bilo dobro, jer je ne volim.Danas sam se,gledajući neke fotografije moje porodice za stolom, setila tih dana i naših preoblačenja. To je bio čist prkos.Kao da sam htela pokazati da mi nismo divljaci, da mi znamo da budemo normalni i fini, da ne zaslužujemo to po svojim glavama, da smo ljudi kao i svi oni koji su se prema nama tako ružno poneli. Ne ulazim u pitanje politike.

    ОдговориИзбриши
  3. У то време био сам превише млад да бих писао озбиљне ствари... Сећам се да сам са тих непуних 9 година написао пар родољубивих песмица којима сам, ето, приказао и свој неки пркос и солидарисао се са својом земљом.
    Не знам како је неким мојим вршњацима то било лепо време; не желим да икада сазнам ни како су неки моји вршњаци који су остајали без својих најближих, старијих или млађих, то преживели. И ја се трудим да заборавим, али ето, страх од експлозија је остао и у мени...

    ОдговориИзбриши
  4. Tomcaa:Dobro je što si, tada tako mlad, kroz pesme iskazao svoj prkos i nezadovoljstvo. Nije dobro što se, kao i mi stariji od tebe, boriš još uvek, sa tim strahom. To je, nažalost, trajni žig koji vezuje naše različite generacije.
    Hvala na čitanju i divnom komentaru mog posta!

    ОдговориИзбриши
  5. Koliko god bilo užasno to prokleto bombardovanje, koliko god da nas je ekonomski unazadilo (sećam se da smo se tada taman nekako odlepili od one najstrašnije ekonomske krize), nekako imam utisak da nas je sve to zbližilo u okviru naših porodica. I ja još uvek vučem traume iz tih dana, ali nosim i milion divnih uspomena na početak nečeg lepog, koje možda i ne bi bilo takvo da nije bombardovanja.

    Ne mislim da zbog toga treba da budem zahvalna na toj grozoti koja nam se svima deslia, već sam zahvalna što smo mi takvi da u svemu možemo da nađemo nešto lepo.

    ОдговориИзбриши
  6. Људи су били некако сложнији. Иако сада то чување мостова, митинзи, пароле итд. можда изгледају смешно, тада се ипак осећало неко заједништво и било је заиста нечег лепог у томе... Срећа што нисам био старији па и нисам знао колико је опасно.

    ОдговориИзбриши
  7. merkat: koliko god potiskivali, secanja na to vreme postoje. Vecini su to bili najgori dani u zivotu. Nekome su doneli neka nova iskustva u kome su, mozda, testirali svoje nerve, stalozenost i razboritost, a nekome su, zbog bliskosti medju ljudima koja se radjala u teskim trenucima, bili lepi i doneli nova poznanstva ili ljubavi.Hvala na citanju!

    ОдговориИзбриши
  8. Stefan: U pravu si! U odsudnim trenucima ljudi se okrecu jedni drugima i duh zajednistva, sloznost i postovanje jednih prema drugima dolazi do punog izrazaja. Dobro je sto si tada bio jako mlad, tako da ce posledice traumaticnog bombardovanja biti neznatne i tog ces se vremena secati kao kroz maglu. Hvala na lepom komentaru i poseti!

    ОдговориИзбриши