субота, 12. децембар 2009.

KIŠNI DAN



Ušla je u stan, žustro otresajući mokri kišobran. Ispod oka je, da se ne oseti radoznalost, bacala brze poglede levo-desno. Pri utisak je bio poražavajući: vonjalo je na ustajalost. Opori mirisi starosti i trajne zapuštenosti u talasima su joj dražili nosnice. Zidovi su bili bez i trunke sjaja: goli, musavi, sa lepljivim tragovima rastrganih postera ili verovatnije, kalendara iz novina. Na podu je prljava ružičasta lešina izigravala tepih, prostirući se bestidno u svoj svojoj zgužvanoj nagosti od kraja do kraja zida. Jedini pristojan deo prostorije prepoznala je u velikom radnom stolu, izrađenom u Biedermeier stilu, savršeno očuvanom, sa predivnom floralnom intarzijom - malenim ružama koje su obavijale nogare stola. Slatko, pomislila je, i vrlo vredno. Stolom je dominirao veliki monitor od računara. Musav, nije uspela da oceni koja mu je bila praboja, iz davnih dana kada je kupljen. S desne strane od monitora se kaćiperila stara pisaća mašina, čini se i ona raritet. Opet vredna stvar, coknula je sočno jezikom! On se lagano okrenuo. Licem mu je grcala modra senka. Pa, pomislila je, zajedno s tobom umetniče, ovo je prava, pravcata arheološka rupčaga. Ni blizu muzeju, kako bi to ti voleo. Zažalila je što je uopšte ulazila u njegov stan, taj mali brlog, vampirov čmar, koji se uzgred, gotovo nepodnošljivo osećao na neko žestoko, jeftino piće. Kajala se što se nije dogovorila da razgovor obave na neutralnom terenu, u nekom klubu ili čak bistrou preko puta njegove zgrade.
- Sedite - nehajno joj je pokazao na jednu jedinu slobodnu stolicu pored radnog stola. Preostale dve su bile zatrpane što papirima što njegovim odelima, džemperima, rubljem. Aljkavo, aljkavo – mislila je, mršteći se i hvatajući vazduh, odbacujući u jednom trzaju, poslednje znake otpora stanju u kom se zatekla. Predajem se, rekla je sebi, i okrenuvši se prema njemu, sa osmehom zagugutala:
- Pa, da počnemo, Maestro?
- Naravno! Jeste li za neko osveženje?- okrenuo se u njenom pravcu. Bila je apsolutno uverena da je, dok joj se obraćao, jezikom palacnuo ispred svog nosa.
Blaga jeza joj je prošla telom. Zajedno sa njenim podrhtavanjem, u sobu se uvlačio suton. Kiša je stala i napolju je vladao čudan muk, osim povremenog, udaljenog psećeg laveža. Svetlost se kroz spuštene šalone, kao kroz izmaglicu, brzo pretvarala u senku, pa u treperavi blagi zvuk, i konačno, tišinu. Osetio je da joj je neprijatno te se odlučno ispravio u stolici, naglim trzajem desne ruke sklanjajući gusti pramen kose sa čela. Reče joj:
- Počinjemo! Evo, pitaj! – sa smeškom je primetila da joj više ne persira.
- Uobičajeno je da koristimo diktafon, znate? Sada ću ga uključiti. Ako ne zamerate, predomislila sam se! Mogu li dobiti čašu obične vode? Ovde je vazduh suv i ne prija mojim glasnim žicama.
- Odmah! - ustao je, za njegove godine neuobičajeno lako i brzo. Dok se iz kuhinje čuo zvuk sa česme, iskoristila je priliku da osmotri preostale delove prostorije u kojoj su se nalazili. Ovde nedostaje dobra ženska ruka! – mislila je s tugom. Kao da joj je čitao misli, dok je ulazio sa čašom vode, mrmljao je:
- Oprosti na neurednosti, kućna pomoćnica ima smrtni slučaj u familiji, pa je otputovala u unutrašnjost, kod svojih. Trebalo bi ovih dana da se vrati. Nadam se – dodao je spuštajući glas, očigledno ni sam ne verujući u to.
- Da, razumem - rekla je – a u sebi pomislila: Sigurno su joj je pomrli svi iz rodbine, jedno za drugim, pa žali godinama!
Počeli su razgovor. Pitanja koja mu je po redakcijskom kuriru poslala pre neki dan, nisu joj sada trebala. Znala ih je napamet, jer ih je sama sastavljala pripremajući se za intervju gotovo mesec dana, čitajući o njemu sve što joj je dospelo pod ruke. Počelo je nategnuto. Još uvek se u vazduhu i među njima osećala napetost, ali i laka netrpeljivost. U jednom trenutku, činilo se da će netrpeljivost preći u neku vrstu sukoba, jer se on opirao da odgovori na jedno, za nju odveć važno pitanje. Neosetno, kako je vreme odmicalo, kako je noć osvajala, i njihov razgovor je postajao opušteniji, lagodniji. On je odavno sa neudobne stolice prešao na trosed koji je zauzimao veliki deo sobe. U jednom trenutku, videći je kako se vrpolji na neudobnoj stolici, mahnuo joj je, pozivajući je da mu se pridruži. Malo je razmišljala, ali mu se ubrzo priključila, već potpuno odomaćena, opuštena, rasterećena. Ustao je i otišao u kuhinju, ubrzo se vraćajući sa dve čaše u ruci i bocom pića.
- Prijaće, za opuštanje – osmehnuo joj se – Voliš li led?
- Da, hvala – odgovara mu.
Nisu više razgovarali. Ona je čvrsto stezala čašu, grickajući i kotrljajući po ustima kockice leda. Ustao je i pustio muziku. Upalio je lampu na stolu i soba je sada dobila neku novu boju i dimenziju. Osvrtala se oko sebe, dok su je zvuci leda i muzike blago šibali u čelo. Kao veliki morski talasi, zvuci pesme „Kišni dan“ u ritmu rumbe su je plavili, dizali, spuštali. Pometeni pogled joj se zaustavio na njegovim šakama. I prikovao se tu, opčinjen. Šake su mu bile bez i jednog znaka starosti: jake, široke, obrasle gustom tamnom dlakom, a prsti dugački, dugački, sa jakim, istaknutim zglobovima, bez staračkih fleka, bora ili deformacija. Te ruke su stvarala čuda, pomislila je i poželela da ih dodirne. Kao da ju je razumeo, okrenuo se prema njoj, zagledajući je otvoreno i pomalo drsko. Uhvatio ju je za ruku i podigao sa kauča. Zanjihali su se u sporom ritmu rumbe. Bila je iznenađena njegovim kretanjem, kako oseća muziku, kako je vodi, zapravo nosi kroz sobu. Razlika u njihovim godinama je nestala. Činilo joj se da se njiše u rukama mladića dok se njegova glava polako spuštala na njen vrat i rame. Usnama joj je okrznuo vrh brade. Kao žeravicom oprljena, trgla se. Blagi stisak njegove ruke ju je umirio. Gledao ju je pravo u oči, otvoreno, ne govoreći ništa. Sve je bilo savršeno jasno. Zavesu stida je pomerila u stranu, trepereći uz zvuke rumbe „Kišni dan“

Slinavim pločnicima
Mršavi psi halapljivo
Kao žeđ peska oluke ližu
Izgubljeni u tami
Razmazanih ulica
Uz uzdahe i reči
Što kaplju uporno
U strahu
Da ne iscure umorno
Niz pukotine sećanja
Kroz pupak
Zrelog svemira
Gde se svetlost
Kroz vlažnu izmaglicu
Pretvara u senku
Pa u zvuk
I konačno
Tišinu

20 коментара:

  1. Opisi ambijenta i umutrašnjih osećanja sjajni, kao i dijalozi. Samo jedno u ovoj priči nedostaje da bi zaista bila odlična: njen motiv da mu popusti. U svom njenom gnušanju od svega viđenog u startu morala je da bude ber jedna jedina sitničica kod njega koja bi joj se svidela - njegov hod, osmeh, sedi pramen masne kose, brk, šta-god, ali je moralo da bude nešto što joj se svidelo, da bi to opravdalo preokret u njihovom odnosu na kraju. Izvini na iskrenosti. Sve drugo je sjajno, kao što rekoh!

    ОдговориИзбриши
  2. Todora, odsad si moje "Sokolovo oko"! U pravu si, nedostaje, a to je jedan mali pasus koji je premestanjem pesme iz proznog korpusa na kraj price "izbrisao" par recenica, greskom.Vracam ih, ako ce te to zadovoljiti? Hvala na dobronamernoj kritici. nadam se da cu biti odsada pazljivija. Hvala na citanju i pomoci, draga Todora!

    ОдговориИзбриши
  3. Ma. ne mene zadovoljiti, draga, ja sam umela da izmaštam te lepe propuštene muške ruke, nego druge čitaoce da "zadovoljiš". A najvažnije od svega je da tvoja junakinja ima opravdanje za ples, za podatnost, za predaju. Da nije tog pogleda na njegove lepe ruke, ispalo bi da mu se ona podaje samo zbog muzike, noći i...ko zna čega. Delovala bi jeftino. Ovako, nije. Uprkos ružnom prvom utisku koji je u njoj izazivao uglavnom gađenje, taj pogled na njegove šake koji je uzbuđuje, opravdava sva kasnija zbivanja. Eto tako, uspeli smo da spasimo čast naše novinarke koja u suton odlazi na intervju jednom prevejanom starom liscu. I završava u njegovom zagrljaju. Veeeliki pozdrav od "Oka sokolovog"!

    ОдговориИзбриши
  4. Kao da sam posmatrala ambijent, kroz oči novinarke.
    Slike su tako stvarne. I moram da se usprotivim prethodno rečenom, da li baš svaka emocija,svako delanje, mora da bude opravdano, u životu ili delu! Komplimenti s moje strane.

    ОдговориИзбриши
  5. Amarilis.online, slazem se da svako ponasanje ne mora imati opravdanje. Sta bi sve u zivotu bivalo i kako, da ih ima! No, moja je prijateljica naslutila da tu, u prici, treba da ima jos nesto. I bilo je...da ne objasnjavam dalje. Drago mi je da se ovaj moj pokusaj da napravim "ljubic" nekome dopada. Hvala na citanju, razumevanju i divnom komentaru!

    ОдговориИзбриши
  6. Kao i uvek tvoje priče otrgnute iz života,plene...

    ОдговориИзбриши
  7. Hvala, anam! Dobro dosla na moj blog sa pricicama! Radujem ti se...

    ОдговориИзбриши
  8. Ako mi dozvolis jos malo prostora, ja bih da se dopunim. Todora je profesionalac, kako vidim a ja sam citalac, konzument. Tako da sam ja u tom smislu citaoca zelela da kazem sledece - obozavam citanja u kojima me pisac uvede u neku prostoriju, tako realno da mogu da osetim atmosferu, omirisem vazduh, da budem jednostavno prisutna. Asocijacija mi je Ugrinov, on ima takvu vrstu opisa, bar za mene, ipak je svako citanje licna impresija.
    Dakle, usla sam u tu sobu, ponela me atmosfera, pa je moje citanje bilo, da ni meni ni junakinji nije potrebno nista dodatno za delanje. To je to. Nadam se da sam bila jasnija, hvala za prostor i jos jednom, postujem misljenja strucnjaka.

    ОдговориИзбриши
  9. Naravno, amarilis.online, veoma me raduje što si opet navraćala!Možda ću biti malo opširnija u daljem komentaru, jer ne želim da me neko pogrešno shvati.Ja nisam profesionalni pisac,a bloger sam odskoro. Otada datira i moj poriv i želja za pisanjem.Svesna sam da mnogo treba da naučim, savladam...Ali, bez neke lažne skromnosti, mislim i da su neke od mojih priča ,reklo bi se, prave priče (zaokružene, "punokrvne", potpune...),nekima nedostaje početak, nekima kraj, a neke su promašaj.Teši me, što se to dešava i "pravim" piscima! Umem ponekad, kao o poslednjoj priči, da više prostora posvetim opisima, možda i emocijama, pa pogubim konce...Znači, na njima treba još raditi.Postavljam ih takve kakve izađu, "ispod čekića", da bih videla reakcije čitalaca te tako znam gde grešim i šta treba da uradim. Todora, moja draga blog-prijateljica, kao vrsni, školovani stručnjak, a pre svega kao prijatelj, upravo to i radi. Nisam sujetna i svaka kritika mi je dobrodošla.Tvoj komentar (prešle smo na "per tu", zar ne?)mi je stoga izuzetno važan, dragocen. On ukazuje da su opisi u priči dobri, da je atmosfera verno dočarana i sl. Hvala, puno mi to znači!
    Jednom rečju: ja se učim, igram i UŽIVAM! Pisanje je moj hobi i zadovoljstvo, a da li će prerasti u nešto više, o-tom-potom! Hvala, još jednom, draga amarilis, na trudu i komentaru!

    ОдговориИзбриши
  10. Sorry, nisam ni primetila - per tu. To samo dokazuje koliko me je ponela borba za emociju, atmosferu, uopšte koliko me je ponela priča. A ja nisam baš lak čitalac, moja bibliotekarka to može da potvrdi, :) .
    Sjajno je imati profesionalca, stručnjaka, prijatelja, nadam se da Todora neće zameriti, jednostavno dopada mi se priča.
    Pozdrav

    ОдговориИзбриши
  11. Hvala još jednom i čitamo se! Pozdrav, draga amarilis.

    ОдговориИзбриши
  12. "Sigurno su joj je pomrli svi iz rodbine, jedno za drugim, pa žali godinama!"- :))))) Поред твоје духовитости свиђа ми се и то што тако лако преносиш неке детаље из живота у причу- на пример, оно котрљање коцкица леда по устима- мислио сам да ја једини то радим ;)

    ОдговориИзбриши
  13. Fantastično opisano, jako zanimljivo i simpatično. Kao da je ceo tekst samo ispao iz rukava,svaka reč je na svom mestu,a opet, ni malo izveštačeno.

    ОдговориИзбриши
  14. Hvala, kajzer soze, na lepim rečima!I, dobrodošao na moj blog sa pričicama. Već smo se upoznali, pa mislim da je red da predjemo na per tu (ja sam starija pa ćeš dozvoliti tu moju slobodu!)

    ОдговориИзбриши
  15. Slažem se, drago mi je da sam ovde, ima tu dosta zanimljivih stvari, neću moći odmah sve da pročitam, ali potrudiću se, jer mi se ovo do sada jako dopada.

    ОдговориИзбриши