недеља, 20. децембар 2009.

SENKE



O, gle, g. Grozni liči na žabu, malu zelenu kreketušu! O, neeee! Vidi sad, to nije više moja mala žabica, to je sada neka ovcaaaa, aaaaa...
Njegove spodobice i danas me progone. Mislim da su nastajale usled manjka svetlosti, jer je mama pre odlaska namerno odvrnula par sijalica sa lustera. Svetlost dvanaest sijalica sa lustera ga je nervirala. Jednom ga je papučom gađao i samo je sreća spasila taj viseći slap od totalnog uništenja. Ma koliko bio pijan, lampu sa noćnog stola je majstorski znao da namesti tako da je bio u stanju da pravi i baca senke na zid iza bračnog kreveta. Dakle, te spodobice oblikovane u polumraku, njegovim golim rukama, izgledale su sposobne da opstanu na tom mestu, tik uz njega, mada su sve odreda bile promenljive, kao i njegovo raspoloženje. Čudesan, mali nemi bestijarij, koji se nije bunio što ga on tako brzo i lako menja, i koji je pokušavao da nam otkrije tajne života, tajne dostupne samo oku mašte. A mašte nam u tim hladnim, mračnim danima nije nedostajalo. Maštom smo punili gladna usta. Maštom se grejali, jer nije bilo njega da iscepka drva i podloži peć. Maštom smo popravljali razlupane stvari po kući koje je on, u žestokim nastupima agresije i delirijuma sve odreda uništavao: pesnicama, nogama, metlom ili bilo čime što se našlo u vidikrugu njegovog okrvavljenog, besom ispunjenog pogleda.
Da, jedna ovčica što bleeeji, uh, pa evo i konja! O, gle! Mila, vidi Nešo, koliki je ovo konj, mogli bi da ga zajašete...upsss, evo sada ću ja njega....oooo....čekajjjj, pa to je mišić, beli mišić. Ej, g. Grozni, nemoj to da mi radiš!
Ja sam veoma ozbiljno gledala na ovo njegovo blesavo ponašanje. Brat kao mlađi, neviniji i neukiji, smatrao je sve to šalom, njegovim trenutnim hirom i lakrdijom. Mene je plašilo to, što je tako uporno, svakodnevno, pokušavao da ovo mesto, njihovu hladnu spavaću sobu, pretvori u nešto što ona nije nikad mogla biti: naše igralište, a njegova pozornica. Jer, bez obzira koliko spodoba projektovao na zid i ma koliko one velike i stvarne izgledale, ipak su sve odreda, kako bi se on nakon tih par minuta u kojima je pokušavao da začara brata i mene, skljokao, u odelu, obuven i prljav, pretvarale u tamu. Nestajale su sa zida, te sablasti mog detinjstva, a iza njihove razigranosti ostajao je samo težak miris prljavštine i kaljuge, uz mirise ljudskih kreatura s kojima se družio, izopačenih osoba koje sam kao i njega počela da mrzim.
A onda se mama jednog hladnog februarskog jutra vratila. Tata je pozvao taksi i otišao na kliniku po nju. I ja sam odahnula, jer sam znala da će se njenim dolaskom sve promeniti. Imala sam neodoljivu potrebu da joj sve kažem. Nisam ni jednog trenutka pomislila da mi ona neće poverovati ako joj odmah počnem priču o tatinim životinjama i njegovim promenljivim senkama, o besu i strahu, o smradu, o samoći. No, videći je, onako trošnu, lomnu i neveselu, progutala sam reči. Gledajući je pravo u oči, shvatila sam: ona sve zna.

10 коментара:

  1. Senke prošlosti nikada ne "blede".Priča koja se više puta čita i uvek ostavlja osećaj teskobe i potajnog straha.
    Lepo i dirljivo - kao i uvek

    ОдговориИзбриши
  2. Strahovi, gađenja i odbojnosti koji se ponesu iz detinjstva dugo nas oblikuju i usmeravaju u životu. Ovo je jedna vrlo snažna skica, preneta verno da i čitalac može da oseti jezu od igre senki na hladnom zidu sobe... Lako je pisati o lepom, a ti si ovde pokazala da umeš itekako da opišeš mučne scene. Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  3. Остао сам без текста.
    Свака част!!!!!!

    ОдговориИзбриши
  4. Jako slikovita i snažna priča o detinjstvu, prelepa i pretužna, a jako moćna. Izuzetno mi se dopada opis senki iz dečije perspektive, osetio sam se kao da sam bio tamo za trenutak. Bravo.

    ОдговориИзбриши
  5. kajzer soze, hvala na lepom komentaru! Drago mi je da ti se priča dopala i da si osetio trenutak koji sam pokušala pričom da dočaram. To mi mnogo znači, pokazuje mi da sam priču u dobrom pravcu vodila.

    ОдговориИзбриши