понедељак, 11. јануар 2010.

KONYHA *




Ući u njenu odaju, a ne čuti se, bilo je čudo. Vrata njene konyha*-e uvek su neprijatno cvilela. Masivni, drveni kerber revnosno se oglašavao svaki put kada bi smo se, kradom ili regularno uputili njoj ili njenom carstvu. Njime je gazdovalo ogromno metalno monstrum - korito. Imali smo mi kupatilo, i prostranu terasu, i veliko dvorište i sve ostalo što bi na dostojan način moglo ugostiti ovog monstruma, ali je ona volela da joj je ono uvek tu, pri ruci. Jer, moja baka Eržika ruke nije vadila iz korita. Ili testa. U ostale prostorije naše velike, prizemne kuće je zalazila samo kad mora.

Vodila me je, čvrsto stežući za ruku. Bila sam zbunjena, pometena njenim iznenađujuće brzim hodom. Ušli smo u kuhinju i posadila me je za sto.
„Čekaj! Sad ću ja!“ Iz fioke kredenca izvuče kartonsku kutijicu. Nikad je pre toga nisam primetila.
„Evo, nadam se da će odgovarati, kedves**!“
Bila sam poćašćena: njene velike zlatne minđuše koje je sama nasledila meni je poklanjala. Tu porodičnu relikviju nije predala svojoj kćerki, mojoj tetki, što je bilo za očekivati. Pa i moju majku, svoju snahu je preskočila.
„Sada si punoletna, nadam se i pametnija! – reče. Barem malo više no sam bila ja!“


Tih petnaestak kvadrata mi se, dok sam bila dete, činilo izuzetno velikim. I sve jednostavne stvari koje su ga ispunjavale bile su velike. Veliki rasušeni drveni kredenac, koji je skupa sa bakom stigao iz Miškolca, nasuprot vrata, zauzimajući dobar deo prostorije imao je dva, nejednaka po dubini, dela. Donji, sa trbušastim fiokama i drvenim vratašcima iza kojih se skrivao bakin ponos: servis za 12 osoba, sa pozlatom po rubovima i roze-zelenim leptirićima. Herendi, rekla bi ponosno za vreme slava i svetkovina za koje bi se servis prao, brisao i postavljao ispred najvažnijih gostiju. Tada bi pažljivo okretala tanjirić i pokazivala žig, nikad ne prežalivši što sam jedan takav ispustila, nepažljivo ga slažući nakon pranja. Povremeno bi kredenac, jako škripući i gordo se tresući isturio desni deo vilice. Tada bi na svetlost dana izašlo poslednje što je ostalo od kumovog poklona za njeno venčanje – raspareni posrebrni escajg, koga smo tetka i ja danima glačale do nestvarnog sjaja. Gornji deo kredenca imao je deo koji bi se svojim debelim staklićima, kao neki štreber sa naočalima velike dioptrije, zapiljio u svakog ko uđe u kuhinju. Iza mutnih stakala baka je držala čaše za vodu i vino i porculanski bokal koji bi leti bio obavezan deo stola. Veliki, trbušasti, oznojeni bokal bi moj stariji brat imao za obavezu da puni svežom vodom iz našeg bunara s kraja dvorišta. I sto je u našoj kuhinji bio veliki. Doduše, za njim je moglo stati u jednom hipu osmoro ljudi. Mi smo uvek obedovali u dva turnusa.

Ispratismo goste, najzad. Ostale smo same, baka i ja. Sedele smo za kuhinjskim stolom i svaka u svojim mislima premotavale sopstveni film. U kuhinju se uvlačio polumrak i gusta, lepljiva zimska noć preteći se dovlačila do nas. Ćutale smo i samo se ponekad moj pogled zadržavao nešto duže na dugačkoj tacni sa kolačima. Baka je držala ruke u krilu, čvornate, artritične zglobove jedne ruke bi ponekad protrljala drugom šakom, sve vreme ćuteći. Ni radio nije svirao, primetih. Osmehnula se, videh u polumraku, doturajući mi dve preživele vanilice.
„ E, pa, kaže - obavili smo veliki posao!“
„Koji?“- okrenuh se njoj.
„ Pojeli smo sve vanilice“

U uglu veliki šporet na drva. Iza šporeta je baka redovno, jedan put nedeljno, menjala zidne kuvarice. Besprekorno bele, vesele, njenom rukom vezene poruke uvek su bile jako uštirkane i dubile su na zidu. Iznad šporeta su na, dedinom veštom rukom urađenim, posebnim kukama visili tučani tiganji, mesingane vangle i vanglice i velike šerpe u kojima je baka spremala slatko, džemove i ajvar. Samo je radio koji se, po izričitoj naredbi bakinoj nikad nije gasio, bio sićušan. Mali, plastični, crno - beli radio na kome je pisalo „Šumadija“ našao je mesta na ploči kredenca odakle se oglašavao pištanjem i zavijanjem, ponekad nalik gladnim psima u magli. Ali baka nam nije davala da ga isključimo u tim zastrašujućim momentima ili da možda promenimo stanicu. Nisam mogla proveriti, ali sam ubeđena da se druge stanice i nisu mogle birati. Ispod radija je dubila heklana šustikla. I ona jako, jako uštirkana. Hladno, beskrvno ukrućena.

Stric se vratio, teatralno „dojahavši“ u Grad velikim, sportskim automobilom, razmećući se dolarima, i osmesima. Baka je samo ćutala, i posmatrala ga svojim bledo-zelenim pogledom. Tih je dana bila neprepoznatljivo tiha. Vrata konyha su bila gotovo stalno zatvorena. Ona nedostupna. Samrtnički bleda. Onako beloputa, nežna, ličila je na pedesetdva kilograma grudve. Dok je stric pajao kafane, bircuze i kockarske stanove, ona je, zatvorena u kuhinji, neprekidno punila i praznila veliko korito, dovlačivši jednu za drugom gomilom i prljavog i čistog rublja. Dvorištem se vijorio naš veš i njena tuga. Deda je bežao u radnju, da je ne gleda. Tata je u par navrata pokušao sa stricem da razgovara, kao stariji brat. Nije vredelo. Trajalo je danima, sve dok je jednog jutra stric, vraćajući se iz bančenja nije zatekao na podu kuhinje, potpuno hladnu i beživotnu. Izbezumljen od straha, razbarušen kao veliki, plavokosi praziluk, na rukama ju je odneo u bolnicu. Smirio se tek kada su je povratili i kada je ona njemu obećala da će se promeniti! On nije ništa obećao.

Baka nije gotovo nikuda i nikada izlazila izvan sopstvenog dvorišta. Jedine vesti, ne računajući radio, donosila je komšinica Ksenija, koju smo svi zvali Kena. Baka je volela da se našali, ali retko, zovući je u strogo biranom, kućnom okruženju Kenjom. Mislim da je taj nadimak stekla zasluženo, obzirom da je volela svuda da zabada svoj dugačak nos i da onda prepričava, glumata, ili što bi deka voleo da kaže – mnogo kenja. Baka je i pored toga volela Kenu. Bile su kao sestre. Kena je živela sama i otkako pamtim, znam je takvu. Imala je neke dalje rođake u inostranstvu. I, naravno, veliku ljubav, čoveka koji zbog nje nije živeo u Gradu.

Kena se polako okrenu prema Eržiki. Krevet bolno zacvili.
„Došla si?“
„Naravno“ – umorno uzvrati ona. „Obećanje sam dala i ne može se povući“
Podignu salvetu sa tanjira na stolu.
„ Pa ti si nešto spremila! Ne mogu da verujem, tako slaba!“
„To je za tebe, kedves! Da se ne mučiš posle i spremaš posluženje!“
Eržika glasno uzdahnu.
„Dobro, Keno! Ti reci kada budeš spremna!“
„Pisala sam Predragu. Ipak. Pismo je u spavaćoj sobi, naći ćeš ga. Molim te, podaj mu. Znam ja da će on doći, kad-tad“
„Šta ako mene ne bude? Tad?“
„Daćeš ga J. Neka mu ga ona preda. Znam da ti je najmilija od svih unuka, imaš poverenja u nju“
„Dobro, Keno. Kako ti kažeš“
Ćutale su dugo. Najzad, Kena polagano ustade. Bila je obučena u svoj najsvečaniji komplet.
„Idemo, Erži. Hvala ti za sve“.
Ispred kade oljuštena, plava hoklica. Eržika pomože prijateljici da se popenje. Ostalo završiše u tišini, samo se na kratko začu klecanje staračkih kolena.


Još uvek držim to pismo, neotvoreno. Kao kamen pritiska, a ne bih da bacim.

*) konyha = kuhinja
**)kedves = draga

16 коментара:

  1. Bukvalno ostadoh bez daha. Sjajno i snažno! Ipak čini mi se da ima toliko toga ovde, da traži malo dužu formu.

    ОдговориИзбриши
  2. Ima dužu formu, ali nije sve sređeno, kompletirano... Ovo je kostur ili samo par odlomaka. Možda jednog dana objavim kao dužu priču.Hvala, amarilis :)

    ОдговориИзбриши
  3. Uživala sam čitajući.
    Divno pišete, "emo_serpica"!

    ОдговориИзбриши
  4. Draga gospođo, zaista vrhunski pripovedate! Iz svake vaše priče izbijaju duboka osećanja i snažna naracija. Verujem da će te jednakim žarom da unosite sebe u sve što tek treba da napišete, bilo to u proznoj ili poetskoj formi.

    Veliko mi je zadovoljstvo da čitam vaša dela. Srdačno vas pozdravljam. :-)

    ОдговориИзбриши
  5. retka zverka, hvala na lepim rečima :) dobrodošli u pričaonicu!

    ОдговориИзбриши
  6. Evo i mene da pohvalim! Sa zakašnjenjem, jer su već pre mene podelili komplimente, ali svejedno pohvala;ovom pričom se emo_serpica kao pripovedač izjednačila kvalitetom sa emo_serpicom, pesnikinjom, što se mene tiče! Sad mi se sviđate obe vrlo. Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  7. Draga Todora, zahvaljujem se na divnim rečima pohvale :) I nadam se da ću narednim pričama opravdati tvoje priznanje ;)

    ОдговориИзбриши
  8. Serpice, sjajna si! Nadam se da ćeš jednom sve ovo objaviti u formi neke zbirke i da ćeš mi napisati posvetu :-).

    ОдговориИзбриши
  9. Dragi kajzer.soze, i ja se nadam :) Radi se, radi (užurbano) na tome...ne mogu da ubrzavam i ostale saradnike (knjiga će biti ilustrovana)- pravo malo umetničko delo!E, pa naravno da će svi moji dragi virtualni prijatelji, pratioci, čitaoci... dobiti knjigu sa posvetom :)Hvala na lepim rečima!

    ОдговориИзбриши
  10. Прво да се захвалим на томе што сте мој блог поставили са стране у sidebar као и због ове предивне приче. Иначе сам слаб на старије људе, а ваша прича ме је заиста померила са места! Иако живим на самом северу Србије, не знам мађарски. Ипак, успео сам да разумем речи и без превода. Јупиии :))

    ОдговориИзбриши
  11. Molim, Stefane - tvoj blog to i zaslužuje :)
    Nisam znala da si sa severa Srbije, ali mislim da grešiš što ne učiš mađarski, naravno ukoliko imaš vremena! Jer svaki naučeni jezik je neprocenjivo bogatstvo. Ja se sada kajem što u detinjstvu, dok sam živela sa bakom i dekom nisam naučila italijanski(oni su između sebe isključivo na tom jeziku komunicirali). Baka je kriva, jer me nije podsticala, dok je moju mamu, svoju kćerku "terala" na učenje ital. No, nikad nije kasno;) Zarekla sam se kad odem u penziju - pravac kurs italijanskog! xexe...

    ОдговориИзбриши
  12. Заправо, живим у селу у коме се говори само српски и то је једно од ретких села у окружењу где је тако... Откад идем у средњу школу, живим у Дому ученика у Суботици али за ове четири године нисам успео да научим ни основе мађарског. Учили смо у школи да је мађарски један од најтежих језика за учење... :(

    ОдговориИзбриши
  13. Jeste, Stefane, jedan je od najteže savladivih svetskih jezika! No,ako imaš volje i vremena, nije zgoreg ga naučiti, barem osnove (obzirom da si u tom okruženju). Želim ti uspeha, ako se odlučiš!

    ОдговориИзбриши
  14. Emo, ova prica je tako magicna. Citala sam je nekoliko puta za redom. Ponovo i ponovo. Posebno me je dotakla atmosfera.
    Ja po mami imam dosta austrougarske krvi i poreklom sam iz Vojvodine.
    Prepoznala sam fantasticne opise.
    Herendi servis me je dotukao. Takav je imala i moja baka iz Novog Sada.
    Divna prica i podsecanje na detinjstvo.
    Hvalaaa Emo sto ste podelili to sa nama :)

    ОдговориИзбриши