четвртак, 28. јануар 2010.

STOLE I JA *



(prvi deo)

Mrak i samo mrak oko nas. I konji što lete ka nebu. Ni pristojnog dnevnog svetla, ni svetlosti zvezda, pa čak ni baterijske lampice da pripomogne – jednostavno, mrak. I nije čudo što je Stole u tom crnilu, otvorenih usta gledajući u zid naspram, opet nabasao na konje gde onako potkovani lete u nebo.
Stole i ja volimo ulicu. Ljubimo trotoare, ližemo ivičnjake i močimo grlo u njenu čast. Mahniti plašimo svoje senke. Ne damo im da nam priđu. Ni da nam se cere. U noćima, kad Stoletu dodju konji ili mrmoti u goste, ja ga obično tešim pesmom. Ne bilo kojom. Tada mi kroz kičmu laze gadni žmarci. Sve ovo vreme sam mislio da su moja ludovanja, i naše pijanke, i bludničenja, ubili te moje panične napade straha. Jasno je da nisam bio u pravu. Ja sam to samo potisnuo na neko drugo mesto. Stomak mi se tada preokreće. I samo vrištanje bi bilo dovoljno da strah likvidira, ali pomisao da sam nekoga i uplašio unosi u mene nemir, što celu tu stvar jako pogoršava.
Stole slini za ženom. Ne svojom, razume se. Nekom, koju je nekad sreo, negde. Ne ume da objasni ni gde ni kada. Ne ume da objasni svoje čežnje, a pijančenjem oplakuje mrtvi plod svoje ljubavi. U svakom cigančetu koje se vrzma oko nas vidi dečji lik, odraz svog nerođenog deteta. Kapci mu onda oteknu, oči izblede, saginje se, ljubi svako to musavo derište, ne da mu da se smeje i maše rukom meni “davaj, davaj!”. Žmureći uzima flašu i nateže. Nateže i smeje se kao da rže. Tada pokušavam da ga osokolim pesmom, onom čergarskom “Ciganje ljubljat konji, a konji ne prastije”…Obično ne mogu da se setim melodije. Ni reči.
I ove mi noći sve izmiče. Makar da su konji bliži, da ih za grivu povučem, da rukom niz vrat krenem…

Uzeo sam šolju s čajem i vrteći je u rukama, prišao prozoru. Kašičicom sam lagano mešao sadržaj, pazeći da se čaj ne rasipa. Srknuo sam lagano i prijatna toplina mi se rasula sve do stomaka. Prislonio sam nos uz zamagljeno staklo. Šta sam video kroz prozor? Osmospratnicu preko puta, identičnu ovoj. Stabla drveća čiji je polen izazivao prolećne alergijske kijavice i sluđivao me. Prozor tuđe kuhinje. Tamo je stojao dečak sa šoljom u ruci, nosem priljubljen na staklo. Gledao me.
Sutradan smo se, u školskom dvorištu, prepoznali.
- Zdravo, ja sam Stojan!
- Ja sam Jovan, zdravo!


Nabasali smo u sumrak na Ljubicu. Bila je pometena, čupava i zarozana. Obično nije takva. Voleo sam njeno neverovatno telo, dok mi se podavala za kutiju “Drine” bez filtera, tiho dahćući iza ograde napuštenog gradilišta ili memljivih, zapišanih ulaza oronulih dvospratnica oko autobuske stanice. Pušila je kao Turčin, izbacujući dim poput dimnjaka čeličane, sa dahom i mirisima beskućnice, zažagrenih očiju boje netom procvalih ljubičica. Nije me iznenadilo što je moj zagrcnut predlog da se uvučemo u napušteni železnički vagon odmah prihvatila, nemo klimnuši glavom dva puta. Stole se vukao iza nas, mrmljajući nešto sebi u bradu, saginjujući se da podigne opuške koji su još bili upotrebljivi. Uvukli smo se u prljavi vagon bez stakala, bez vrata i sedišta.
Onda je došao opet taj strah. Srce je počelo da mi snažno lupa. Jebi ga, jebi ga. Lupao sam se u glavu, vikao, pa bogoradio…očajnički pokušavajući da odgmižem iz vagona. Dockan, nisam mogao ništa da učinim više. Odvratan smrad ispunjavao mi nozdrve, sa njim je nastupio novi prizor koji mi je ispunio vidik, iznova ga obojio, ali čime? I kojim četkama? Kojom bojom? I otkuda opet taj smrad? I, dođavola, otkuda ja sve to znam, sad dok padam i nestajem…

Velika ulazna vrata naše kuće za odmor imala su stakleni deo sastavljen od vitraža – raznobojnih staklića u obliku pahuljica. Voleo sam da posmatram spoljni svet kroz te stakliće. Najviše mi se dopadao svet kroz ljubičastu pahuljicu: ljubičasti ružin grm, ljubičasta ograda, ljubičasto nebo. Nameštao sam se tako, da svaki put neki drugi objekat vidim kroz taj čarobni staklić, potajno se nadajući da će i moj unutrašnji svet postati ljubičast: moja mama, moja baka. I moj mačak.


Iznad mene se čupava Stoletova glava njihala u nepoznatom ritmu. Gledam, prljavom rukom sa puno krasti i modrica, vadi komad drveta iz mojih zapenjenih čeljusti. Do njega Ljubica, gleda me blago, čupava i zarozana. Dakle, vratio sam se. Dišem ujednačeno i duboko. Sklapam oči i pokušavam da zaboravim svoju mračnu istinu. Tada pomislim na majku. Obećam je sebi. Zareknem, da ću je sutradan, obavezno sutradan i to rano ujutro, potražiti. Jednom sam otišao.
Kao dva ludaka ubeđujemo jedan drugog da smo živi. Ja njemu da imam majku, on meni priča o svojoj bludnici. Zapenjeni, svako gladi svoju stranu.
- Kakva kolena, Stojane? Ludače, ne poznaješ ti nijednu takvu.
Koji beli vrat, manijače? Gde rupica? Na bradi! Ne sanjaj, Stole, takva nije za tebe rođena!
- Slab sam na bludne žene, Jovaneeee…

Gotovo svake se noći Stole bludnici svojoj davao, ubijao, vešao i trovao zbog nje, a ja ludaku noge uvijao u krpe da ne udrvene od noćne studeni.

Ponekad su mami dolazili muškarci. Obično nedeljom. Baka je vikendima odlazila sestri u selo gde smo imali kuću za odmor i ostajala do ponedeljka. Mama bi rekla:
- Jovane, idi se igraj napolju.
I ja sam se igrao do uveče. Poneo bih veliki komad hleba sa džemom. I mačka bih poneo. Kada bih se vratio, zatekao bih je zavaljenu u fotelji, blago pijanu, malaksalu. Ustala bi nevoljno i spremala večeru, ćuteći i držeći cigaru među zubima. Ništa više nisam mrzeo nego pepeo koga je nemarno rasipala po stolu, sebi, celoj kuhinji. Uz večeru mi je davala da iz njene čaše srknem vino ili pivo. Prvi sam se put uradio kad sam napunio dvanaest godina. Društvo mi je pravila mama.


Počeli bi da pijemo od ranog jutra, kupujući “na recke” u trafici, na autobuskoj stanici. Prvo, klekovača u malim bočicama. Lekići smo ih zvali. Tada bi, uz kleku, pojeli po pola hleba uz ostatke pečene piletine iz obližnjeg grila. Tu je povremeno, kao ispomoć, radila Ljubica, a gazda Mile nam je bio naklonjen. Zatim bi se nekako dovukli do Terazija, gde bi u parku ispod česme pokupili prazne flaše, dali ih u otkup i nastavili sa pivom. Ispružili bi se i ispavali na klupama, posle došli do najbliže crkve ispred koje smo do predvečerja prosili. Uglavnom je bilo dovoljno za litarsku bocu vinjaka.
I onda bi se propisno uradili.




20 коментара:

  1. Opisi sjajni, neverovatno lako, a verno oslikan život "na marginama ljudskog" u svakom smislu. Ipak, čini mi se kao da je ovo isečak iz nečega što bi moglo da bude roman, ili bar velika, zaokružena priča. Način na koji je pisana, tečan, pitak, ne zaslužuje da ovo ostane samo crtica. U jednoj reči: odlično!

    ОдговориИзбриши
  2. Da, da, vama čitaocima deluje lako ;) Hvala, Todora! Ovo je prvi deo priče, drugi nije kompletiran. Naravno, objavljujem, kada završim. Ma, isuviše je krupan zalogaj pisati roman. Nisam ja za to. Ipak, zahvaljujem ti što veruješ u mene :)

    ОдговориИзбриши
  3. Čitala sam sa velikim zadovoljstvom i ... želim nastavak! Divno!

    ОдговориИзбриши
  4. Да, да, сјајна прича. Надам се да наставак следи.

    ОдговориИзбриши
  5. Odlično oslikavanje 'taloga'. Dira duboko, gađa visoko. Nastavi ovako, a znam da nije lako. :-)

    ОдговориИзбриши
  6. Emić, rečenica tvoja: "Ne ume da objasni svoje čežnje, a pijančenjem oplakuje mrtvi plod svoje ljubavi" - je ona koja se meni okačila u memoriju. :-)

    ОдговориИзбриши
  7. Retka zverko: drago mi da si našla nešto u mene da okačiš. S vremena na vreme proluftiraj :)

    ОдговориИзбриши
  8. Jako je moćno, dopada mi se kad pišeš u muškom rodu, leži ti. Jedva čekam drugi deo.

    ОдговориИзбриши
  9. Hvala, kajzeru. Stvarno tako misliš? Obradovao si me. Mada, lično mislim da nedostaje malo "žestine" glavnom liku. Možda za kasnije(štampu) dodam nešto "mačo" elemenata.

    ОдговориИзбриши
  10. Чекао сам прави тренутак да седнем и прочитам ово. И још једном сам остао запањен.
    Резултат: жељно ишчекујем наставак.

    ОдговориИзбриши
  11. ToMCaa, takve izjave tvoje i nekih predhodnika obavezuju...Sada se pomalo i plašim :( kako ćete prihvatiti II deo, joj... No, Hvala na komentaru!

    ОдговориИзбриши
  12. Stvarno mislim, Serpice, ne nedostaje mu ništa, bar kako se meni čini. Dobro je da malo prostora ostane čitaocu da sam zamisli glavnog lika.

    ОдговориИзбриши
  13. Хммм... Када сам размишљао где ћу студирати, увек ми је Нови Сад био ближи од Београда (не само географски него и срцу) јер је много мирнији. Београд је прави џин и плашим га се. После овог поста још више... :)

    ОдговориИзбриши
  14. Da, u pravu si, kajzer. Ne treba uvek sve reći, odnosno treba ostaviti prostora da čitalac i sam kreira, prema svojim osećanjima i nahodjenjima, tj. da sam dogradjuje i modelira junaka priče. Ja sam uvek omiljenim junacima romana ili priči sama ponešto dodavala ili oduzimala, u svakom slučaju, učestvovala u kompletiranju lika i osobina junaka. Ponekima nisam ništa dodala, nego ih jednostavno, obožavanjem, uvela u svoj život. Napr. omiljen mi je bio lik Andreja Bolkonskog (kao šiparici, naravno) te sam se onda zarekla ako budem imala sina, zvaće se tako!I održala sam obećanje dato sebi ;) Nema možda veze sa našim komentarom, ali pokazuje koliko se čitalac može vezati za neki lik priče.

    ОдговориИзбриши
  15. Ne znam, Stefane, da li si baš sasvim u pravu. Nažalost, teško je sada bilo gde živeti, a moja priča je potpuno bezazlena u odnosu na pravi život, tu oko nas. Ja potičem iz malog mesta u unutrašnjosti i veruje mi, kada ponekad odem tamo, naježim se kad vidim koliko tek tamo nije jednostavno živeti. Jeste mirniji gradić (manje buke, saobraćaja, uličnih dešavanja...) ali kakvih sve tamo ima priči! Koliko je mladih po ulicama, kafanama, bez posla, očajnih i ojadjenih, odatih drogi i alkoholu itd...Čak, sigurna sam, procentualno mnogo više no u većem gradu. No, ovde nije mesto takvim pričama.
    Želim ti da uživaš u prelepom Novom Sadu:) Kad dodješ u njega da živiš i radiš, prvo ga dobro upoznaj, a posle iskoristi sve prednosti koje jedan veliki grad može da ti pruži: idi na izložbe, u pozorišta, na koncerte i sve ostalo što te interesuje, a što ne možeš da vidiš u svom rodnom mestu. Pozdrav i zahvaljujem se na komentaru!

    ОдговориИзбриши
  16. Upravo tako, Serpice. Super je Marjanova priča o Šerloku Holmsu, govori o tome koliko su svi - kako interperetatori,tako i karikaturista uticali na stvaranje lika poznatog detektiva, svako nekim svojim detaljem. Meni je omiljeni lik bio Grof Monte Kristo, a tu sam tek imao materijala za maštarije :-).

    ОдговориИзбриши
  17. Moram da ti priznam, kajzere, da Marjanovu priču još nisam pročitala :) Sramota me, ali sam se štimovala za vikend, kad je više vremena, to da uradim. Hvala na preporuci! Meni je u detinjstvu omiljen lik bio Petar Pan ;) Uglavnom, uvek sam volela muške likove, nekako se s njima poistovećivala...Ma, dobro si ti "nanjušio" da mi leže muški likovi: ja sam trebala da budem muškarac zapravo ;)hahahahhh

    ОдговориИзбриши