недеља, 31. јануар 2010.

STOLE I JA *



(drugi deo)


-->
Majka mi je opet poslala pismo. Ostaviću ga tamo gde i ostala.
Napisala je :
"Drago dete,
ljubav ne nalazi mesto samo u srcu ili ispod kape. Kada je potrebno, može da se nastani i u noktu srednjeg prsta leve ruke. Evo, uveri se.
Tvoja mama'"
U koverti sam našao nokat.
Prolupala je.

Policajci nas nisu dirali. Bilo je, mogu čak reći, neke blage naklonosti u njihovim pogledima i ponašanju. Ponekad sam osećao sažaljenje ali nikad mržnju ili netrpeljivost. Kada su dani bili ledeni ili je grad bio domaćin nekom uvaženom gostu, smeštali su nas u gradski zatvor. To i nije bila loša varijanta za preživeti par dana na suvom i toplom. Čak su nam i pivo kupovali za svoj novac. Jednom su nam policajci život spasili. Tog proleća sam se čudno osećao. Ne, nisam bio bolestan, ni tremens me nije tresao, ali se neka prekrivena, titrava hladnoća oko srca uvukla. Nemam blagog pojma zašto je to tako bilo i ne mogu da zamislim šta se desilo da bi sve ovo što sam osećao izbilo na površinu. Jedne se večeri šapatom pronela vest da je velika grupa naoružanih skinhedovaca krenula u čišćenje grada. Skupljali su otpad sa ulica, a za sobom ostavljali haos. Nas smo dvojica tog dana naprosilii neuobičajeno veliku količinu novca, a i Stole je pronašao u kontejneru jedan novčanik. Ručali smo kao carevi, a bogme i napili se.
Stole je u nekom od džepova krio nož skakavac. Kada su stigli do nas, bes ih je već uglavnom prošao. Sporadično bi se samo oglasio poneki ćelavac sa po par besnih udaraca palicom po bubrezima ili šutom u cevanice. I sve bi prošlo bez nekog velikog stresa da se Stole ludak čim ih je ugledao nije odmah mašio džepa i izvadio nož. Jedva je stajao na nogama, klatio se, balio, pričao gluposti. Cerio se na njih i mlatarao nožem po vazduhu. Prišao mu je ogroman momak u besprekorno beloj majici i maskirnim pantalonama. Složio ga je prvim udarcem. Onda su na nas skočili ostali. Stole je popio takve batine, da se mesecima nakon toga nije oporavio. Rezultat njegovog kurčenja su bili: naprsla butna kost i tri rebra, izbijena četiri zuba i sečivom unakaženo lice. Ja sam nešto bolje prošao: sa modricama, podlivima i krvavim nosem. Ko zna kakav bi rezultat bio na kraju da nisu stigla kola sa policajcima. Rasturili su grupu, pohvatali par neveštih koji im nisu umakli, a nas ispratili do bolnice. Boravak u bolnici je Stoleta koštao mnogo. Na ulici je izgubio par zuba, u bolnici svoju slobodu. Barem sam ja tako gledao na stvar. A stvar se zvala Natalija, čistačica sa Traumatološkog odelenja. Od svih sam se samo ja osećao istraumiranim kada mi je Stole svečano, držeći Natu za ruku, objavio da se ženi. Iz bolnice je otišao pravo u Natin stan, nije se ni pozdravio sa mnom. Osećao sam to kao njegovu izdaju i nedelju dana se nisam treznio. Moja žalost za Stoletom je trajala sve dok me nisu obavestili da su ga videli kako se mota oko vagona na železničkoj stanici. Nije imao muda da se pojavi na našem starom mestu. Potražio sam ga.

Gledam je kako silazi niz stepenice doma. Liči na velikog puža koji klizi niz brdo dok za njim teče potok njegovih belih bala. Ovako ostareloj, drhtavoj i slinavoj, trebao bih da oprostim. Majka mi je, njenim sam se sokovima napajao, iz njene sam pećine izašao. Ne mogu. Oprosti mi, Bože, za svaku grešnu misao koju sam za nju vezao!

Stole me je još samo jednom napustio. Tada mu je uspelo da se ne vrati.
Tog dana smo bili razdvojeni na kratko. Vraćao sam se na naše mesto za počinak gde smo se ušuškavali kartonima i krpama za spavanje. Nije bilo kasno. Osećao sam neku nelagodnost za vratom, nečije blisko prisustvo. Ubrzavao sam korak. Nisam trčao jer, natovaren svim svojim stvarima (ja sam sebi bio sopstveni orman) nisam mogao da budem neki laki sprinter. Osvrnuo sam se i eto njega, pijanca , brata po flaši, sa poklopcem od kante za đubre u jednoj ruci i palicom za bejzbol u drugoj. Podriguje, štuca, zanosi se, i onda nesigurnim korakom s podignutom palicom kreće ka meni. Zastajem ukopan. Shvatam, njegov plan nije bio komplikovan: njegova je namera bila da mi zabije onu palicu u glavu, po sred nosne kosti, i preseče nepca nadvoje, i zarije motku do samog korena velikog mozga, i razdvoji vratne pršljenove na pola, i tu neće stati. Odvaliće mi obe šake, i bedra, i izvaditi ključnu kost, i tu neće stati. Smrskaće mi sve prste na nogama, pa onda rukama, i izbiti mi sve preostale zube, i oči iskopati. Mislim sve to u deliću sekunde i pravim korak ka njemu. Dok se pokrećem, sve se menja. Pre nego što on učini sve što mi je mozak nabrojao, mogu iz nekog razloga, po prvi put da biram: da umesto toga ja ubijem njega. Moji su zubi i nokti jaki, i dugi, i oteću mu tu jebenu palicu iz ruku pre nego zamahne njome, i onda ću ja njega ščepati za gušu, izvaditi mu utrobu i iseckati je na rezance. Osećam, gledajući u njega, da se njegov strah širi i počinje panika, zenice mu kao dva mala desertna tanjira. Odjednom, on pada, jer neka senka iza njega bezdušno udara u njegov vrat, glavu, leđa. I dalje. Biva mi jasno da to nije obična senka. U svakom slučaju, iako je mrak, vidim: Stoletovo izobličeno lice. I onda, kad je završio, mirnim je pokretom, veoma pažljivo, krvavo sečivo obrisao o svoje pantalone. Pružio mi ruku, dok sam ja samo stajao, a svaki živac u meni se uspokojavao, dah mi se usporavao, vilice opuštale. Video sam jasno njegovo lice: bilo je spokojno i veličanstveno. Ljubičasto.
Ujutro su ga odveli i više ga nikad nisam video. Samo sam čuo da ga u zatvoru neka bagra pretukla na smrt i da je nedugo zatim umro od posledica.

Obećao sam, valjda ću izdržati! Nije Ljubica tako loša cura. Ima dobru dušu. I velike sise, u koje volim da zagnjurim nos. I njušim je.
Danas sam, posle mesec dana individualne terapije, prvi put ušao u grupu.
Terapeut je znao sve o meni i Stoletu. Bilo je smešno, ali morao sam na početku nešto da kažem. Rekao sam:
- Zdravo, ja sam Jovan! Ja sam alkoholičar!
Tog trenutka sam bio siguran da sam čuo njegov glas:
- Zdravo! Ja sam Stojan. Ja nisam više alkoholičar!




22 коментара:

  1. Одлична прича. Верни детаљи са улице, атмосфера, боје, узроци.

    ОдговориИзбриши
  2. Администратор блога је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  3. Hvala za komentar, Predraže! Uklonila sam tvoj drugi,potpuno isti komentar,greškom si ga poslao :)

    ОдговориИзбриши
  4. Super devojčice! Priča me je baš povukla da osetim mirise pijanog i prljavog asfalta. Oduševilo me je što si verodostojno prenela najsitnije detalje, mučnu atmosferu "bratskog" nasilja i uopšte uzev živote koji žive zavisnici od alkohola, kao i zašto žive takve živote.

    ОдговориИзбриши
  5. Šerpice, da ti nisi, slučajno bila beskućnik, pijanica u prošlom životu???
    Šalu na stranu, ostao sam bez teksta, progutao sam ovu priču!

    ОдговориИзбриши
  6. Ne sećam se,Kevine Spejsiju:)svog prošlog života Ali se sećam detinjstva.

    ОдговориИзбриши
  7. Не могу много да кажем. Везао сам се за ову причу, читаћу је још који пут сигурно. Хвала Вам што сте је поделили са својим читаоцима.

    ОдговориИзбриши
  8. Na kraju sam samo uspela da izustim ,,Uh!",koliko je post nabijen emocijama i profesionalno napisan.Svaka čast!

    ОдговориИзбриши
  9. Hvala, emotivna! Dobrodošla u čitaonicu priča! Nadam se da će ti se i ostale moje priče svideti :)

    ОдговориИзбриши
  10. hahahh...sećaš se mog komentara, strajkaut! da,da...orahovacha rules!!!

    ОдговориИзбриши
  11. Ovo je stvarno majstorski, svaka čast! Na momente surovost opisa i događaja prosto oduzima dah.

    ОдговориИзбриши
  12. Amarilis, mislim da nisam preterala sa time, čak šta više - imam i više, no sam "skratila". Hvala na čitanju i komentaru :)

    ОдговориИзбриши