понедељак, 26. април 2010.

CITAT



Svojim najvećim uspehom u toku srednjoškolskog školovanja smatrala sam članstvo u literarnoj sekciji. Ući u nju nije bilo nimalo lako. Škola puna đaka i konkurencija velika. Grupa je brojala, na izričit zahtev profesora koji je vodio sekciju, samo 10 članova. Nas desetak zaljubljenika u lepu reč sastajali smo se dva puta mesečno kod profesora u kabinetu. Kad sam primljena u sekciju , bila sam gotovo na početku prve godine. Tako sam ozvaničila status najmlađeg člana. Ali, ne i inferiornog! Neprekidnom aktivnošću i angažovanošću, a posebno glasnim diskusijama, uskoro sam se nametnula za vođu grupe. Volela sam da učestvujem u diskusijama i raspravama, a s gotovo jednakim žarom sam se otimala o pesme koje je trebalo recitovati na školskim priredbama. Posle zimskog raspusta te školske godine grupi se priključila nova učenica, tajanstvena devojka krupnih, tužnih očiju, koju nam je profesor doveo jednog sumornog zimskog popodneva. Milena, predstavio je. Milena je stigla iz velikog grada. Šuškalo se, da je nakon nejasne porodične situacije ili nesreće, došla kod bake i dede da završi školovanje. Roditelji su joj bili poznati: otac pisac u usponu, majka glumica. Milena je bila povučena devojka, retko se oglašavala i odgovarala je samo ako bi joj se neko direktno obraćao. A kada bi govorila o nekoj svojoj pesmi, njen glas, do tada tih i nerazgovetan, dobijao je neku novu dimenziju, jačinu i boju. Nakon samo dva sastanka, Milena je postala autoritet grupe. Svojom elokventnošću i načitanošću, ali i nenametljivom, kulturnom pojavom imponovala je. Neprimetno, ali sigurno, oduzela mi je primat. Ali, kako se nije družila ni sa jednim članom grupe, to smo znale samo ona i ja.
Kad sam posle jedne žive diskusije na sastanku sekcije, još ustreptala i zajapurena od uzbuđenja, a ubeđena u svoju nadmoć nad ostalim učesnicima, krenula kući, Milena mi se pridružila. Prvi smo put nas dve ostale nasamo. Prijalo mi je. Kao da je ta zajednička šetnja dokazivala moj pobednički zanos i moje visoko mišljenje o sebi. Pitala me šta čitam. Pažljivo je slušala moja nabrajanja. Odjednom, ona je stala, pogledala me u oči i rekla mirnim glasom:
– Moram ti nešto reći. Istinu. Onaj citat kojim se ponosiš nisi tačno navela. Gete to nikad tako ne bi rekao.
Postidela sam se i zarumenela od glave do pete. Znala sam da je u pravu, jer sam citat pred grupom improvizovala. Zaboravila sam ga. Inače, činilo se da ni prevod nije bio srećno urađen. Poželela sam da se zemlja otvori i ja nestanem. Pogledala sam je. U njenom mirnom izrazu lica i krupnim, setnim očima nije se dalo naslutiti ni traga od sažaljenja ili nadmoćnosti ili zluradosti. I Milena mi tada ponovi taj zlosrećni citat u ispravnom obliku. A posle u originalu, na nemačkom jeziku.

3 коментара:

  1. Dobro poznat osećaj stida.
    Desilo mi se par puta kada sam zaista pomislio da sam u nečemu superioran.
    Gadno je kada se dogodi u nekim ozbiljnijim situacijama u životu.
    Sjajna priča, Emo, vrlo poučna.

    ОдговориИзбриши
  2. To je baš bio drugarski gest sa Milenine strane. Da si danas u tim godinama, mislim da bi mogla da doživiš da te neko ispljuje pred svima, na žalost. I kao što Kajzer reče, vrlo, vrlo poučna priča.

    ОдговориИзбриши
  3. Hvala, dragi prijatelji:) Moram vam priznati da je ovo potpuno izmišljena priča, ali isto i to, da bih volela da sam tako nešto lično doživela. Barem u situacijama koje su bile nalik ovoj. Drago mi je što smo istomišljenici.

    ОдговориИзбриши