понедељак, 26. април 2010.

MAČKA *



P. je sada jedno kao gačac crno mesto. Bolje rečeno, slika ptice smešnog kljuna je sve što joj je ostalo od grada sa uglačanom kaldrmom umesto ulica i prelepih bašta sa ružičnjacima koje su jednog kasnog, pozlaćenog popodneva preorali i potabali obesni momci sa krinkama i puškama.
*
Poslednji put hitro gazi ulicom svog detinjstva i mladosti. Utiskuje slike u sećanja, žurno, u panici, da neku uspomenu ne ostavi u ovom, za nju već mrtvom gradu. Zastaje, zatečena. Nasred druma vidi jedno tigrasto mače, obezglavljeno. Žrtvu verovatno nekog vojnika. Da – na ulicama njenog grada jedino su oni bili vidljivi. Ostali su se kretali strogo držeći senki. Nedaleko odatle još jedna debela, crna mačka, gleda. Malo u nju, malo šara okolo. Kad joj se približila, brzo je šmugnula. Nakon pola sata ponovo je prošla tim krvavim mestom i zamisli: ona debela se vratila, sedi. Ali ovoga puta ne mrda sa mesta. Šta li radi tu? Da li žali ili samo čeka? Čeka malu, tigrastu da se podigne?
*
Naišla je na hrpu tuđih slika. Rasule se iz rascepane, ugažene i blatnjave kartonske kutije za cipele, bestidno se rasprostrle po kaldrmi, otkrivajući nežnu golotinju nepoznatog života. Tuđe fotografije. Nečije uspomene. Uzima jednu u ruke. Okreće je mahinalno. Na poleđini je urednim, pomalo kitnjastim rukopisom zapisano: Makarska, leto 1987. Na slici zagrljene dve devojke, osmehnute. I tamo uz ivicu staze koja se završava negde duboko u morskom horizontu, jedna mrtva mačka. Bože, govori sebi, misli su mi u rastrojstvu, stalnom lomatanju, ili prestrojavanju, pa nije čudo da otkrivaju samo strahote. One što lome. I teraju na povlačenje.
*
Povlače se ka severu, u Srbiju. Stoji na bregu iznad grada, propušta kolonu nevoljnika, poslednji put krade suncu pogled na sokak. Njena kuća gori. Čudna svetlost ispituje svaki prozor, vrata, krovne grede, memorišući sve iako se svaka cigla, poput razigrane ciganke, izvija u pepeo i dim. Ako ništa, vatra je topla, grejaće joj kasnija sećanja. A sada, sada razdvaja hladne vode na dnu njenog oka. Nebom se podiže lomača što sve njene gorčine stisnute između četiri gola zida raspršuje u avetinjsku prašinu. Mrak.
*
Naravno, mrak će uvek postojati, ali je njoj sada jasno da u njemu i nešto obitava. Ponekad liči na mačku, pantera lakog hoda ili tigra sa prugama boje pepela. Ponekad je to slika rođene. Njene majke.
*
Ne razume zašto je do tada nije sanjala, kada su dnevne fiksacije bile jake, skoro da je rukom mogla dotaći slike. I uvek je, u dnevnim slikama, majka bila ta koja joj je pružala ruku. Ili je sedela kraj prozora, zabrađena, ćutljivo posmatrajući mesto gde noć pečati suton, strpljiva kao mačka. Viđala ju je između redova i slova, posmatrala je kao sopstvenu avet u ogledalu, kao senku ispred sadašnjeg, privremenog doma. U san je nisu dozvali ni poznati mirisi kuhinje ni nostalgični obrisi nekog dragog, zagubljenog pa opet pronađenog predmeta. Dozvala ju je pesma. Čula ju je slučajno, na lokalnoj radio-stanici, u autobusu koji ju je uspavljujuće truckao, vraćao novom domu, nakon posete ruševinama starog, za poslednje Zadušnice. Otada noćima isti san sanja. Uz njenu postelju sedi majka i peva joj pred spavanje. No, ni njena pesma čiji nežni zvuci pokušavaju da je uspavaju, ne pomaže. Glavobolja je muči danima.
*
Bol je jak i nikako ne popušta. Mislila je da će se šetnjom pomoći. Uzela je samo novčanik i par računa koje je trebalo platiti. Rezak, hladan vazduh je ošinuo. Poslednje čega se seća, bila je senka velike, debele mačke što se lenjo ispred nje protezala. Pa se izvijala, u velikom luku, grbava i naježena.




Ova je žena totalno pijana, mislim se, dok je posmatram kako se tetura, zatim zastaje i jednom, slobodnom rukom hvata za ivicu zgrade ispred koje obe sada stojimo. Ja je gledam, ona je pognula glavu. Ispušta tihe zvuke poput mačke koja se sprema za skok. Prilazim joj, hvatam slobodnu ruku, jer u drugoj grčevito steže novčanik i neke račune.
“Da li ste dobro?”- pitam je, zabrinuta.
Ne odgovara. Mumla. Hvata se za glavu.
Prinosim nos njenom licu, pokušavam da namirišem tragove alkoholisanosti. Ništa ne osećam, osim blagog mirisa njenog dezodoransa. Droga, razmišljam dalje. Sumrak je i ne vidim joj jasno zenice, ali nešto mi govori da nije to u pitanju. Njoj svakako treba pomoć. Osvrćem se, tražim očima nekoga da pomogne. Nema prolaznika. Same smo. Sada skoro celim telom leži oslonjena na mojim grudima. Gotovo da je nosim. Guramo se kroz prolaz između dve zgrade. Pokušavam da se domognem zidića na koga bih je bezbedno spustila. Ona me gura , maše rukama, ispada joj novčanik. Saginje se po njega i pada. U blatu je i njena bela zimska jakna već je sva umrljana. Pokušavam da je podignem, opet me gura i gotovo da sam i ja sa njom, dole u blatu i smeću, između ove dve zgradice. Obe su, zapravo, prodavnice: u jednoj se prodaje cveće, druga je trafika. Prodavačica iz cvećare izlazi na vrata, pali cigaretu i nezainteresovano nas posmatra. Ništa ne govori, ništa ne pita. Ćuti i uvlači prvi dim.
“Molim Vas - dozivam je – pomozite mi!”
Ona nemo gasi cigaretu, stiska je desnim stopalom i ulazi, zatvara vrata cvećare.
Ulazim u prenatrpanu trafiku, usplahireno se obraćam prodavačici.
“Da li bi mogli da pozovete Hitnu pomoć, molim Vas? Ženi ispred Vaših vrata je pozlilo! Izvinite, nemam “kredita”, ne mogu zvati sa svog mobilnog” – pravdam se, po hiljaditi put besna na sebe i svoju nemarnost. Ne dešava mi se prvi put da ne mogu pozvati upravo kada je važno. Što bi moja kćerka, s osmehom, prokomentarisala: A čemu li ti služi taj tvoj telefon, kada nikoga ne možeš da zoveš! Da, da, u pravu je.
Dok ljubazna prodavačica poziva, ja biram flašicu mineralne vode i dve čokoladice “Mars”.Razmišljam, možda ima problem i sa šećerom, Voda će joj svakako prijati, pa makar joj i samo blago osvežila usta i lice. Plaćam prodavačici koja me obaveštava da kola Hitne službe stižu za par minuta. Izlazimo obadve i hitamo u prljavi prolaz.
Žena u blatu nerazgovetno mrmlja, čini mi se da će joj oči iskočiti iz duplje. Tamni kolutovi oko njih. Na slepoočnicama kao olovka nabrekle vene. Izgleda zastrašujuće. Dižemo je i ja joj kvasim čelo i usta.
“Dobro je, biće dobro. Smiri se, diši duboko!”- govorim joj, ponavljam neprestano te dve nesuvisle rečenice, kao detetu. Vlažim čelo, stiskam ruku. Ona sada ćuti i čvrsto me drži za ruku. Gleda me širom otvorenih očiju, dok ja pokušavam da održim ravnotežu, sa njom u čvrstom klinču.
“Kako se zoveš?” – upita me jednog trenutka, potpuno mirnim glasom.
“D.”
“Ti nisi odavde” – reče.
“Iz Z. sam”
“Znala sam! Po naglasku. Još jedna izbeglica! Pa da, njušimo se na daljinu, kao mačke.” - reče mirnim glasom, zakoluta očima i… nestade. Za mene više nije bila prisutna. Sad već ni ja nisam imala snage. I sama sam se isključila. Potpuno iscrpljena, emotivno ispražnjena , mirno sam pored njenog zgužvanog tela sačekala da se pojave, konačno, kola sa lekarom.
“Pukla je, jadnica” – promrmlja prodavačica, a onda se hitro sagnu i vešto, jednom rukom, podiže crnu, debelu mačku i sa njom u naručju ušeta u trafiku.

5 коментара:

  1. Zanemeo sam.
    Opis na početku - savršen, ostavlja bez teksta, a onda hlađenje drugim delom priče. Moram da kažem - sjajno, iako bih tu reč najradije izbegao za ovo tematiku,ali ne mogu da nađem drugu, odgovarajuću.

    ОдговориИзбриши
  2. Pridružujem se svemu što je Kajzer rekao.
    Tematika je tako bolna, da je bilo koja upotreba reči za pohvalu problematična.
    S druge strane, kako si ti to dobro napisala!
    Bravo, Emo, majstore!

    ОдговориИзбриши
  3. I ja se pridružujem Kajzerovim rečima,sve je rekao baš kako treba i ako kažem još samo reč više,upropastiću.

    Svaka čast!

    ОдговориИзбриши
  4. Tako potresna priča koja te ostavlja sa pitanjem: "Da li je sve moglo biti drugačije?". Bravo!

    ОдговориИзбриши