петак, 30. април 2010.

REFLEKSIJA



Jednom ćeš se u kasno popodne, pred sami pozlaćeni suton, vratiti didinom domu: kamenoj, dvospratnoj, četvorovekovnoj kući u samom centru grada. Ulica glavna, Božidara Adžije 1 nekad. Dočekaće te s radošću. Otvoriće naglo s treskom sve drvene škripave škure. Upaliće sve lampe i vatre tebi u čast. Veliko ogledalo u didinoj i noninoj spavaćoj sobi biće dodirnuto, u trenu, zrakom sunca na zalasku. Odbiće ga i smestiti, sigurno i meko, u tvoje oko. Tada ćeš preći rukom preko njega, kao da pozdravljaš jednim dodirom sve beskrajne odraze tvoje porodice. Setićeš se nonine priče kako je ogledalo ona, kao deo “kombinovane” spavaće sobe, donela u miraz nekih 20-tih godina prošlog veka.

Ogledalo se sastojalo od središnjeg velikog i dva manja bočna, uveličavajuća ogledala ispod kojih su bile nahtkastle za četke i kozmetiku. Ti si znala podešavati nagib bočnih malih ogledala tako da si u njima mogla videti svaku izdajicu bubuljicu ili crnu tačku na svom, problemima načetom, pubertetskom licu. S profila si mogla videti svoje teme s tapiranim žbunom retke kose koja je tim bolnim ritualom dobijala na veličini, gustini i važnosti. A ako bi ga namestila tako da se stranice odražavanjem preklapaju, onda bi dobila bezbroj svojih odraza, poput začaranog lika u sobi lokalnog cirkusa. I tu, negde duboko, utisnut didin lik, dok se u hodniku saginje da se uveri da njegove cipele besprekorno sjaje bez trunke prašine.“Za izić vanka”. Ako ga okreneš na suprotnu stranu, ugledala bi mamu i nonu u kuhinji. Kako uz osmehe i ćeretanje piju kafu “Franck” jutros rano samlevenu noninim hitrim okretanjem ručice drvene mašinice. Još ti u nozdrvama miris tek pržene kafe, malo pregorele kako mama voli. Osećaš još taj masni dim koga je nona jakim zamasima peškira terala kroz širom otvoreni prozor. A tebe ipak jedna mirisna grana pomilovala. I probudila. Ne moraš mnogo da se naprežeš da bi videla i svog mlađeg brata bosog, u kupaćim gaćama samo, s kolutom oko struka kako nestrpljivo trčka iz sobe u sobu. I njegov lik kako skakuće s jednog na drugu stranu noninog ogledala. Kao i svakog jutra, osmehuješ se bratu nestrpljivku, uvek spremnom za plažu i morske doživljaje. One za priču i pamćenje.

Vremenski zastor pokrio je tvoje ogledalo. Samo ponekad, neki zaostali, zlatni sunčev zrak, lješkajući se na ravnoj površini vode nekih drugih, stranih mora, vrati sve likove na svoje mesto.

7 коментара:

  1. Lepa priča koja odiše uspomenama. Dopada mi se prizvuk starinskog,a evocirala je i neka moja sećanja na babu i dedu i njihovu vikendicu na selu u kojoj sam proveo veliki deo detinjstva. Baš umeš da zabiberiš emocijama.

    ОдговориИзбриши
  2. Pa, Kajzerice...jesam li ili nisam Šerpica? Hvala!

    ОдговориИзбриши
  3. Predivno!!
    Ima nešto u tom kraju oko Kalenića, što budi nostalgiju i večno sećanje...

    ОдговориИзбриши
  4. Hvala, Alex:) Retka zverka :). Veoma sam srećna što vam se dopada ova priča.

    ОдговориИзбриши