уторак, 15. јун 2010.

LANE *



Lane je malopre zvao. Dobrodošao glas. Čudno je, kako to ide, to naše druženje. Nije se javljao mesecima, a sad, eto, iz čista mira on zove, uz to prvi put otkako se odselio. Kaže, hoće da mi čuje glas. Pažljivo sam ga slušao, pokušavajući u njegovom dalekom glasu da prepoznam tragove davnašnjih strahova, njegovog ludila, nekadašnjih buncanja. Ništa od toga. Zvučao je nenamešteno, prirodno, veselo. Delovala je sasvim normalna ta njegova radost što se čujemo. S osmehom priznajem: i ja sam se njemu obradovao. Pričao je, ne zaustavljajući se, već gotovo sat vremena, o tome kako se njegov otac promenio, kako se on promenio (naglašavajući svako slovo ove reči), kako grade neku fabriku, pogon, novu kuću. Nisam ga posve razumeo, ali sam se radovao. Mama je već nekoliko puta ulazila u sobu, vrteći glavom i kolutajući očima. Trebao joj je telefon. Pokrio sam slušalicu rukom i poluglasno joj, više gestikulirajući, objasnio o kome je reč. Slegla je ramenima i nezadovoljna izašla iz sobe. Za to vreme, Lane je cvrkutao, puneći mi uši svim i svačim. Bože, pomislih, dobro je! Dobro je da je i njemu krenulo! Ispružen na krevetu, čvrsto stežući slušalicu telefona, slušao sam daleki, sada već strani glas mog druga, dragi glas koji se lako kao dim dizao zasvođenim plafonom. Izvukao se, rekoh sebi uz osmeh.



Te školske godine razred nam se gotovo udvostručio po broju učenika. Zbunjeno smo se, prvog školskog časa, zagledali mi, stari đaci, i novopridošlice. Zvali smo ih izbeglice. Laneta sam zapazio među prvima. Za glavu je bio viši od ostalih, a ne samo stasom no i glasom je bio ispred svih. Seo je u moju klupu, ne pitajući imam li druga. Prvo što sam kod njega video, bile su njegove oči. Krupne, plave, nasmejane.
„Kao lane“ – rekao sam tiho, a on razumeo, nasmejao se i rekao:
„Zovu me Lane! Po prezimenu Lanatović. A ime mi je Aleksandar, skraćeno Aco!“
To dugo, toplo leto neću nikad zaboraviti. Prvi put, otkako znam za sebe, za vreme školskog raspusta nismo se maknuli iz Beograda. Teška kriza drmala je celu zemlju, našu porodicu, gotovo sve. Kraj školske godine smo dočekali smrknuti, ubeđeni da će to biti jedan užasno dugačak i dosadan raspust. Po prvi put sam sa čežnjom mislio na školu i obaveze. Bavljenje sportom je bilo jedino rešenje za to dugo leto i mi smo u dvorištu stambenog bloka ubrzo napravili pravi mali sportski poligon. Ispod stubova zgrade, da bi se obezbedili od iznenadnih letnjih pljuskova, postavili smo sto za stoni tenis. Zapravo, Lane se dosetio da iz komšijinog podruma, uz njegovu dozvolu, izvuče stari, već pohabani sto za stoni tenis. Rekete smo jedni drugima pozajmljivali. Ja sam Lanetu posudio bratovljev par Joola reketa, Nitaku loptice je već morao sam nabavljati. Lane se prvi dobro snašao. Nismo se ni okrenuli, a on se nametnuo kao vođa tima stonotenisera iz našeg bloka N. Igrali smo tenis do kasnih sati, neumorno, predano: ekipa iz bloka N protiv ekipe iz bloka M, pa sa ekipom L...i tako do pobeda ili poraza. Slavili smo žučno i bučno: i pobede i poraze... Posle nekoliko dana, dok smo (neminovno, zbog zasićenja...) jedan po jedan napuštali njegov tim, željni novih igara i izazova, Lane je od igre napravio posao. Po dvorištu je izlepio papire sa porukama i pozivima na turnir u stonom tenisu. Držao je časove tenisa i naplaćivao po satu. Kako je igrača bivalo sve više i takmičenja su postajala sve zanimljivija, tako da se vreme naših igara produžavalo do duboko u noć. A i Lanetov novčanik je bio sve deblji. Ja sam morao tačno u određeno vreme uveče da se vratim kući, Lane ne. Dešavalo se da posle tih utakmica i ne ode kući. Govorio mi je da ga je strogi otac uvek preslišavao kada kasni, da ga je tukao često i bez nekog posebnog razloga. Čudio sam se njihovom odnosu, ali nisam ništa komentarisao. Šuškalo se da Lane sve ređe odlazi kući. Posle zajedničkih igara u dvorištu nestajao bi sa dečacima sa kojima se ja nisam družio. To su bili dečaci skloni tučama i ispadima, i već uveliko su imali dosijea u policiji. Znali smo ih kao ponavljače u školi. Nije prošao ni prvi mesec raspusta, a Lane je postao vođa jedne grupe. Nije više dolazio na igre u dvorištu, pa ni na takmičenja u stonom tenisu. Skoro da ga i nisam viđao. Vreme je ubrzavalo svoj korak a ja nisam ništa učinio da obeležim njegov hod. Juče je izgledalo kao da je kraj juna, a nekako već danas sam se nalazio na početku septembra. Počela je škola, a Lane se i dalje nije pojavljivao. Čuo sam da se o njemu priča šapatom, kao dileru i narkomanu.
Jedne je večeri pozvonio na vrata našeg stana. Bio je potpuno drugačiji nego što sam ga znao do tada. Naslonjen na ragastov, osmehnut, blistavih očiju pričao je, pričao... Uveo sam ga u svoju sobu, plašeći se da moji ukućani ne vidi u kakvom je stanju. Mama je nedugo posle njegovog dolaska unela u moju sobu večeru. Zastala je na vratima, pružila pladanj i ne rekavši ništa, donela još hrane. Lane se sasvim raznežio, rekao bih, raspilavio. I ponovo raspričao. Mama i ja smo ga ćuteći slušali. Tada sam ga prvi put čuo da pominje svoju majku. Gotovo ridajući, pričao je da ga se majka odrekla. Da je ostala u mestu iz koga se on doselio. Da ga je otac, razočaran u nju, njihov brak, ratne strahote i gubitak posla i imanja, skoro bez ikakvih stvari, povukao u Beograd. Da su živeli od pomoći kao ratne izbeglice. Da se otac dovijao i da je danima u potrazi za bilo kakvim poslom. Da je strog i da ga je tukao i za najmanju sitnicu. Da mu majka ne odgovara na pozive. Da ga je otac juče isterao iz kuće i da nema gde da prespava. Moja mama je ustala i rekla mu.
„Ostani kod nas do sutra. Prespavaj, a onda zovi oca i peglaj to sa njim“
Ostao je pet dana i potom netragom nestao. Bio sam siguran da nije ništa ispeglao.
*
Danas je Lanetov rođendan. I petogodišnjica smrti. Prošao sam, stiskajući sveću u ruci, ispod stuba na kome je još uvek njegovom rukom nevešto ispisana reklama za časove stonog tenisa. Svaki pogled na taj stub dirne me u najdalji i najtamniji ugao svesti, tamo gde još čuvam uspomenu na njegov nesrećni, prerano prekinut život. Grob mu je daleko i ne znam da li ću ga ikada posetiti. Idem u crkvu da upalim sveću i oživim sećanja na njega.



Poslednji susret sa njim neću nikad zaboraviti.
Vraćao sam se kasno iz posete. Javni prevoz nije radio i hodao sam polako, nogu pred nogu. Mislio sam na Laneta. Tog dana me je zvao više puta, a ja gledajući u identifikaciju na mobilnom telefonu, odlučio da mu ne odgovaram. Nisam znao šta bi mogli više i da pričamo. Pozajmio sam mu pre nedelju dana 30 maraka. Gotovo ceo svoj mesečni džeparac sam otpisao, sve se premišljajući da li da mu uopšte i pozajmljujem. Znao sam zašta je tražio, šta mu je na umu. I zašto da mu pomažem oko droge? On je znao šta mislim o tome. Sigurno me zove da mu još pozajmim. A dobro zna da nemam. I da sam od tog pozajmljenog novca planirao kupiti nove patike. Iz razmišljanja me trže galama koja je dopirala iz lokala kome sam se približavao. Neka velika gužva, tuča, gomila koja se giba opasno preteći da se pretvori u ozbiljan incident. Sevaju pesnice i noževi... Najmanje što mi je trebalo je da u te kasne sate budem uvučen u tuču između mangupa, pomislih i spremih se da pređem na drugu stranu ulice. Tada ugledah Laneta. On je bio uzrok galame i akter tuče. Izbacivali su ga iz lokala. Pajtos koji je bio s njim zamakao je poput senke u ulaz susedne zgrade. Na trenutak sam pomislio da skliznem i ja na drugu stranu. I nestanem. Ali, lice koje sam ugledao...ne mogu opisati. Slika mog nesrećnog druga me je uzdrmala. I ostala utisnuta zauvek. Ne, ja nisam mogao da ga ostavim takvog na sred ulice. Prišao sam. Podigao ga. Nije me poznao. Možda i jeste, ali nije reagovao. Odveo sam ga svojoj kući. Moji su spavali i niko nije video kada sam ga uneo u stan.
Sutradan je bio radni dan, moji na poslu. Lane se tek oko podneva probudio. Ustao je i gotovo bez reči otišao. Samo se zahvalio. Ni traga njegovoj pričljivosti.
Otada ga nisam video. Nikada više.
Čuo sam od drugih da je nedugo nakon te čudne noći sa ocem otputovao iz Beograda. Vratio se u rodno mesto. Dan pre nego su otputovali, njegov otac me je pozvao da se vidimo. Rekao mi je da sve zna i vratio mi novac. Zahvalio se u svoje i Acino ime.
Laneta sam samo još jednom čuo. Taj dugi telefonski razgovor je uneo radost u moje srce. Skinuo se. Radi. Ide mu. Doći će. Uželeo se Beograda. Hoće mene da vidi.




Za njegovu smrt sam čuo slučajno. Slavio je sa društvom svoj 25-ti rođendan. Pozvao je majku. Kažu, odbila je da razgovara sa njim. Napustio je društvo, vidno uzrujan, i uputio se u polje izvan grada. Aktivirao ručnu bombu.
Ostao isti do kraja.

21 коментар:

  1. Hvala, Alex! Priča je istinita...dodaću fotografije - ostale na drugom računaru, trenutno nedostupne...

    ОдговориИзбриши
  2. Emo, ovo je tako bolno, potresno, kao događaj, kao nečiji život, pošto vidim da je istinito. Predivna naracija, kao i uvek.

    ОдговориИзбриши
  3. Amarilis, dugo nosim ovo u sebi. Odavno sam i napisala, ali nikako nisam mogla da objavim (kao da bih time povredila taj fini odnos...neko poverenje...prijateljstvo između nesrećnog dečaka i moje porodice). Ali, prolazim svakodnevno pored tih stubova koje pominjem u priči, i rana se svaki put nanovo otvori. Nisam zadovoljna pričom. Možda će mi biti lakše da je doterujem sada, kada sam je, ipak, objavila...Hvala na lepim rečima!

    ОдговориИзбриши
  4. Чини ми се да сам дааавно гледао неки филм чија ме радња подсећа на Вашу причу. Врло је интересантна!Са уживањем сам је прочитао :) А то што је истинита, тек то даје један посебан угођај. Хвала!

    ОдговориИзбриши
  5. Sve životne priče su mali filmovi čiji smo mi glavni junaci, Stefane. Volela bih da pogledam taj film o kome pišeš. Hvala na lepim rečima :)

    ОдговориИзбриши
  6. Прича је јака, истинитост јој даје на тежини. Некако док сам је читао, предосећао сам како се могла завршити. Никада не знамо шта ће се збити и прекинути устаљени ток. Ваљда је у томе оно од живота што нас тера да дан за даном покушавамо да проживимо најбоље што умемо.
    Верујем да Вам није било лако да је поделите с нама. И не брините, нико не треба остати заборављен, а овиме сте, чини ми се, још више ојачали ту успомену.

    ОдговориИзбриши
  7. Tomcaa: hvala za komentar, iskrenost i razumevanje. Iz razumljivih razloga, ime osobe o kojoj je reč je promenjeno.

    ОдговориИзбриши
  8. Naježila sam se.
    Svaki drugi komentar nedostojan je ovakve priče.
    Svaka čast na uverljivo i poučno prenetoj priči,zaista.

    ОдговориИзбриши
  9. Hvala na razumevanju, emotivna. Drago mi je da ti se dopala priča.

    ОдговориИзбриши
  10. Odlično napisana i opisana jedna ljudska tragedija.

    ОдговориИзбриши
  11. Hvala na lepim rečima za ovu priču, Retka zverko!

    ОдговориИзбриши
  12. Namerno sam ostavio ovu tvoju priču za kraj dok sam čitao blogove i nikako da stignem da jepročitam.Sjajna je.Poznavao sam jednog Laneta.I on se ubio i to zbog droge.Nismo nikada bili bliski,ali me je njegova smrt iz nekog nepoznatog razloga dugo pratila. Zato me je ova priča posebno pogodila.Serpice, sjajna kao i uvek. kad će više ta knjiga?

    ОдговориИзбриши
  13. Hvala, Kajzer na divnim rečima razumevanja :)
    Ne znam za knjigu. Izgubila sam volju...gotovo sve je spremno, ali...previše je to naporno za mene. Ja sam bloger, pre svega, i raduje me što moje priče čitaju dragi prijatelji-blogeri i što tako lepo prime priče. Negde tu se zaustavljaju moje ambicije. Ostavljam mlađima prostor za objavljivanje...i sve što ide uz to. Lepo je i hvala što se interesuješ! Možda sam prenaglila sa nekim obećanjima i sl...Pozdrav :)

    ОдговориИзбриши
  14. Serpice, u potpunosti te razumem.
    Drago mi je da imam privilegiju da čitam tvoje priče.

    ОдговориИзбриши
  15. Nažalost ima previše takvih istinitih priča. Vrlo dirljivo.

    ОдговориИзбриши
  16. Turobna vremena, iz kojih još (nažalost) nismo izašli. Pozdravljam te i želim dobrodošlicu na blog, krvoločna barbiko :)

    ОдговориИзбриши
  17. gde i tvoj "forum":) maknula je da nešto doradim i okačim integralni tekst, ali nisam završila... biće ...

    ОдговориИзбриши
  18. A i ja sam video na vreme, nema šta ... :)

    ОдговориИзбриши