субота, 10. јул 2010.

HOKLICA *



Prilazi kući spuštajući se niz padinu, neveselo umirujući tricikl prepun kartona i stareži. Sasvim je ulaganio, sada gotovo klizi niz poslednju rutu do kućnog praga. Zapravo, danas se mnogo ranije vraća sa posla, jer su se gusti, crni oblaci nadvili nad selo. Žuri pre kiše. Zastaje pred kućom i okreće glavu na suprotnu stranu. Ne može više da gleda njen dugački, mršavi vrat koji kao da je za motku vezala. Tako je krut, ukočen, drvenast. I pogled joj takav, uprt u neku tačku, niz Reku, daleko od njega, daleko od ove čatrlje koju svojim uvelim telom uporno brani. I leti i zimi. Ne može više da sluša njenu tišinu. Nije progovorila već ravno sedam godina. I da je ogledalo, za svo ovo vreme nesreća i lomova sastavilo bi se samo. Ali ona ne. Ruke suve, izbrazdane, čvornovate drži u krilu suknje. Ista cicana suknja i leti i zimi. Da je drugo godišnje doba vidi se samo po marami koju joj vezuje: leti je bela, zimi crna. Plava, oguljena hoklica na kojoj sedi kao da je za nju srasla. U kuću je prenosi zajedno sa njom. Nije teška ta gomilica kostiju i kose, i hoklica za umiranje. Obgrli ga obema rukama mlako oko vrata, malo pognuvši glavu. Taman toliko da joj se gusta pletenica, smotana nehajno ispod marame, odveže i, lako poskočivši od zadovoljstva zbog slobode, izbaci bestidno i raskalašno van, udarajući ga blago i golicajući pritom, svakim korakom, po licu i vratu. Spušta je, laku i umornu, na krevet u uglu jedine sobe, tu gde jedu, spavaju, gde je pere, gde žive.
“Sine!” čuje njene oči – “ Uroše, čuvaj se!” Brzo pređe pogledom i dlanom niz njegovo lice. Kao da se stidi da ga dodirne.
“Hoću, majko”- mrzovoljno on odgovara.
I osvrće se po sobi. Uvela, kao i njeno lice. Pod zemljani. Preko trščanog zida debeo sloj blata. Poslednji sloj je pre mesec dana nabacao, još je svež i neprijatan miris ga guši. Prozor mali, drveni ram, bez zastora. Sto jednostavan, četvrtast. Pored plave hoklice, koja je uz njen krevet i čeka na nju strpljivo, još dve rasparene stolice. Na podu, dijagonalno od njenog kreveta bačen dušek na kome on spava. U sobi je još jedan, za braću kada se sete da navrate, ali ga on drži oslonjenog uz zid. Tako naslonjen, dušek mu služi kao garderoba: preko njega su nabacane njegove stvari. Majka svoje drži u koferu, neraspakovanom još od dana kada su izbegli iz rodnog sela. Iza ulaznih vrata, obešena na velikoj čeličnoj kuki, visi njena haljina za izlaz: skromna, crna haljina sa srebrnim dugmićima u koju se preoblači kad ide kod lekara ili za njegov rođendan. I marama za narednu sezonu. Nema šporeta. Greju se i kuvaju na bubnjari, Kraljici peći. Kad god Uroš čučne da naloži peć, izgovara istu rečenicu: “Eto, i mi nešto od kraljevske sorte imamo u kući!” Ona se uvek osmehne njegovoj šali. Voli njen osmeh i zato joj ovu rečenicu, sa bezbroj sitnih, blesavih varijacija, ponavlja, ponavlja…
**
Baca brzi pogled u pravcu njenog kreveta da se uveri da je utonula u san. Prilazi njenom koferu i oprezno ga otvara, prigušujući šakom zvuk zarđale bravice. Sklanja prvi red njenih stvari i zavlači ruku u zadžepak. Odatle vadi smotuljak, okrećući glavu u njenom pravcu. Majka diše ravnomerno i ne pokreće se. Seda na svoj dušek i razvezuje zavežljaj. Broji novčanice, bacajući uznemiren pogled na krevet. Neveseo je, iako je gomila povelika. Razmišlja o braći i da će im, ipak, tražiti da dodaju. Nedostaje upravo toliko novca koliko bi mu trebalo još ova dva letnja meseca teškog rada, uz sva odricanja i racionalno trošenje. Da, mogao bi Milutin, ima stalni posao na građevini, gazda ga redovno isplaćuje. Potražiće i Nemanju. Otišao je, reče, u nadnicu, a samac je. Mogao bi i on da odvoji nešto. Ne plaši se Uroš rada, svikao je. No, majka ostaje povazdan sama, a on dolazi kasno. Ali, kad bude kupio invalidska kolica, ehe-hej! Pa još kad namesti motor - obećao Milutin da će nabaviti od prijatelja! Kako će ona tek da „štrika“ oko kuće! Onda i neće biti bitno kada dolazi kući, razmišlja. Ona će moći do sela, pa i do Milutina čak! A onda: zbogom, hoklice! Ej, hoklice, koliko te mrzim! Kako si ružna! Uskoro ćeš postati hrana za našu Kraljicu, hahaha!

**

Neki šumovi oko kuće su ga naterali da izađe na vazduh. Oštar bol. Dobio je par dobrih udaraca u glavu – sve je to izvedeno kao pri sporom snimanju, čak i dok je posrtao i padao. I ovo kao na usporenom snimku: dok su mu obrve bridele od bola, oko nateklo od udarca, nos razbijen, a krv teče, krv... Ustao je s mukom na noge, klizajući i valjajući se po svežim baricama kiše, koja mu je neprekidno zasipala lice i razređivala krv iz nosa i slomljene arkade. Škrgućući zubima i stiskajući pesnice uspeo je da se pridigne. Iz kuće su izletela dvojica, jedan je gurao u džep njegov smotuljak. Koliko je video kroz crvene potočiće na licu, grupa nije brojala više od četiri momka. Bili su sitni, samo se jedan isticao stasom. Taj je za glavu bio viši od ostalih, pa i od njega. Očigledno uvažavan kao vođa, mahao je i davao im nekakve signale.
Uroš je pobesneo. Postao je sav veliki gnev. Kao zver je okretao glavu levo, pa desno, vitlao i mlatarao rukama tamo-amo, tražeći nešto što leži pored kuće, nešto što je, samo u deliću sekunde, registrovao pri tom mahanju, kao praznu flašu od votke. Sagnuo se i hitro podigao bocu. Prsti su se vešto oko grlića savili i počeo je da trči za grupom, mašući bocom. Isprva zanoseći se, da bi svakim novim, taj korak postajao sigurniji i brži. Zamahnuo je ciljajući na vođu grupe. Staklo je samo očešalo glavu. Ipak je pao. Grupa je u neverici zastala, gledajući u vođu, koji je nepokretan ležao u blatu. A onda klisnula u noć. Vođa se brzo osvestio i pokušavao da se pridigne. Uroš mu nije dopustio, bacio se svom silinom na njega. Zajahao ga u besu, i pesnicu zario u lice. Udarao je, udarao obema šakama, menjajući mu svakim udarcem lični opis. U jednom trenutku je podigao glavu i zastao zabezeknut slikom: lice iza ugla kuće koje je izvirivalo i gledalo nemilu scenu je bilo tako poznato...lice drago... njegova usta i nos.... Nemanja, o Bože!

**

Odgurnuo je vreću na koju se istresao i naglo ustao. Potrčao je, ali je Nemanja nestao. Sada mu je bilo sve jasno. Brat ga je „tipovao“. Izdaja, izdaja...tutnjalo mu je u glavi. Bes i nemoć u sinkopi sa svakim damarom, u podrhtavanju samog vremena...
Odustao je od dalje potrage za lopovima. I Nemanjom. Kiša je punila rupe koje su u dvorištu ostale za telima koja su se do pre neki tren tu valjala. Podigao je glavu. Na pragu kuće stajala je majka. Nije se čak ni oslanjala na ragastov. Kiša se slivala niz nju, lepeći spavaćicu, ocrtavajući njeno mršavo, krhko telo starice.
„Uroše, ulazi u kuću!“- čuo se njen oštar, gotovo zapovednički glas.

6 коментара:

  1. Jao, ova verzija je moćnija od predhodne!
    Ti si, Šerpice, majstor za taj socijalni hard core. Video sam priču u glavi kao film, sjajno.

    ОдговориИзбриши
  2. hvala, kajzer, na lepom prijemu pričice :) iskreno, ja nisam zadovoljna... puno sam "materijala" odbacila, biće tu još rada, dodavanja, oduzimanja...

    ОдговориИзбриши
  3. Totalno si me pomela sa brisanjem posta, pa ponovnim postavljanjem, uopšte nisam registrovala na vreme. Svejedno, super je, potpuno saglasna sa Keizerom, majstor si za socijalni hard core!

    ОдговориИзбриши
  4. Hvala, Amarilis :) priča je, inače, mnogo duža, ali kao takva nije zgodna za blog. Dugi tekstovi se ne čitaju rado. Tako da je ovo verzija za blog, tj. priču sam prilagodila... Prvo sam mislila da objavim u delovima, ali sam se predomislila i objavila kraću, integralnu verziju...To je tražilo malo rada i vremena ...Izvinjavam se čitaocima ako sam napravila ovim "skidanjem" i "dodavanjem" pometnju :)

    ОдговориИзбриши