уторак, 24. август 2010.

PODSTANARI




Probudili me nejasni zvuci sa prozora. Šuškanje. Činilo se kao da neko, meko tarući prozorska okna, pokušava da uđe ili barem, nagovesti svoje prisustvo. Sunce se već uveliko diglo i nisam osećala neku naročitu žalost što sam probuđena pre uobičajenog vremena. Zapravo, ti rani jutarnji sati su mi najdraži deo dana. Sa obližnje kose, obrasle gustom, podivljalom šumom, gotovo usred betonskih, nakaradnih solitera (u jednom od njih živim već 27 godina) ranojutarnji zvuci znaju da stvaraju divan osećaj pripadanja prirodi. Često znam gotovo sat vremena provesti na terasi, udišući mirise i slušajući zvuke šume, prepuštena blagim, kosim zracima sunca...
Na prozorskom simsu, između plastičnog sandučića sa cvećem i krajnje ivice prozora, šćućurena, okrenuta jedno prema drugom, dva siva goluba. Pomičem oprezno zavesu, da ih ne uplašim. Gledam ih kako se na tom uskom prostoru vrpolje, okreću, guguću, prhnu pa se opet vrate. Na simsu par suvih travki, poneka grančica i suvi listić...A, ne! Mislim se: neće moći!
Pre nekoliko godina, jedan je par sličnih golubova, na istom mestu, svio gnezdo. Bili smo na godišnjem odmoru i komšije su nam povremeno obilazile stan, vetrile ga i zalivale cveće...Kad smo se vratili, bez naše saglasnosti, bili smo bogatiji za par golubova, podstanara.
Dečaci mi nisu dali da gnezdo uništim, mada sam se bunila jer golubovi prljaju prozore, a tu je bilo i moje omiljeno cveće...No, kada smo nakon par dana u gnezdu ugledali dva jaja, omekšala sam i popustila: ostaju! U jednoj od uobičajenih olujnih letnjih dana gnezdo je bilo gotovo uništeno. Oluja je od gnezda napravila gomilu bezlične, sive mase. Kada se nevremene smirilo i kada smo mogli da otvorimo prozor, ražalošćeni smo ugledali sumorni prizor: u gnezdu je nedostajalo jedno jaje, a jedan od golubova je očajnički obletao oko našeg prozora. Dečaci su se plačući sjurili niz stepenice, ni lift nisu mogli da dočekaju...Znala sam da je uzaludna njihova jurnjava sa šestog sprata. I zaista, brzo su se vratili sa kiselim izrazom na licu: od jaja ni traga ni glasa.
Sutradan su golubovi popravili gnezdo i nastavili da brinu o jedinom, preostalom jajetu. A brinuli smo i svi mi, ukućani. Obazrivo smo otvarali prozor, provirivali iza zavese, pažljivo i diskretno, da ne plašimo drage podstanare, ostavljali mrvice hleba… Uskoro je stigla i prinova. Mali goluždravac nam je oteo srca na prvi pogled. Rastao je, jačao i onda, jednog je dana zajedno sa brižnim roditeljima – nestao. Dugo su dečaci patili i morala sam im objašnjavati da je to prirodni proces, da su golubovi srećni roditelji jer su odgajili i osposobili za život novog člana, pobrinuli su se za narednu generaciju. Život se tako nastavljao. Nažalost, mi više nećemo biti akteri u njihovim životima, ali će mali goluždravac kada dođe vreme, i sam tako: napraviti gnezdo na nekoj terasi ili simsu nekog prozora i …Naravno, ako bude imao sreće da preživi mnoge zamke koje ga očekuju na tom putu.
Ali, ovog puta NE! Neću dozvoliti, definitivno. Pravite gnezdo na drugom mestu! Neću da se vezujem za vas. Neću da patim zbog vas! Jako dunuh i sve travke koje su dovukli na moj sims, odleteše. Prhnuše sa njima i golubovi, moji nesuđeni podstanari. A onda pomislih: nije li jedan od njih možda potomak naših davnih prijatelja? Jer, kako da su ovi jutrošnji gosti baš na istom mestu doneli materijal za gradnju, kada imamo dva prozora i četiri ćoška? Odgovore ne znam, ali znam da su mi, makar i na kratko, sećanja na davne podstanare ulepšala jutro.

Нема коментара:

Постави коментар