среда, 04. август 2010.

ZVATI SE ERNESTO, I deo

I deo




Tog leta je mama odlučila da nas vodi na more u stari letnjikovac njenog ujaka, kitnjastu vilu građenu i ukrašenu bogatim kamenim ornamentima u stilu secesije, u seocetu na samoj obali zaliva malenog poluostrva. O tom delu mamine familije slabo smo šta znali te smo brat i ja sa nestrpljenjem čekali na taj put. Do seoceta smo došli brodićem, koji je dva puta dnevno saobraćao. Vila je bila smeštena na imanju, koje se iz moje perspektive desetogodišnje devojčice, činilo nepregledno velikim. Od prašnjavog puta do kuće vodila je staza kroz gustu borovu šumu. Kuća je bila po sredini imanja, sa jedne strane zaklonjena borovom šumom, a sa druge maslinjakom. Iz maslinjaka je vodila stazica do drugog, većeg mesta na poluostrvu, utonulog u zelenilo, kuda smo znali šetati u predvečerja jer je mama volela da uživa u zalascima sunca. Do najbliže plaže smo morali poduže da tapkamo prašnjavim uskim putevima, tako da sam nerado jutrima odlazila na kupanje, i to tek kada bi me mama strogo, uz pretnje prutem pratila do kraja imanja, a ona se vraćala u kuću, da se “nađe” svojoj bolesnoj tetki Jani. Nisam znala od čega baka Jana boluje. Meni je delovala sasvim zdravo, iako me pomalo plašila njena debljina. Bogami, ponekad je znala i da se opasno izdrlji svojim krupnim, plavim očima na nas decu, dok smo jurili kroz kuću ili oko nje, pokušavajući da je obujmimo rukama, držeći se čvrsto jedno za drugo vrhovima prstiju. Volela sam tu nepoznatu kuću. Bila je tako tajnovita! Prvo što je bilo čudno – nije imala struju i mama je kuvala na plinskom šporetu. A svetlo sveća nije moglo dopreti do svih ćoškova, tako da su pojedine sobe kako danju tako i noću izgledale kao sobe velikih, srednjevekovnih zamkova! Danju zato što baka Jana nije dozvoljavala da se otvaraju škure. Još veću tajnu krio je betonski bunker na samom ulazu na imanje. Uvlačili smo se u njega i pored strogih tatinih zabrana i maminih prutića kojima nas nakon tih avantura “šickala” po golim tabanima. U bunkeru, zaostalom iz II svetskog rata, osim buva i ostalih sitnih, gmizećih vragova nismo ništa pronašli, ali nas je svakako svojom tajnom privlačio upravo zato što nam je branjeno da se u njega uvlačimo.
Kuća je imala suteren koji je takođe bio zabranjena zona. A nismo ni mogli ući u njega, jer su ulazna vrata bila gotovo neprekidno zabravljena katancem i debelim lancem. A onda sam jednog dana, kada sam lažnim bolovima u stomaku izdejstvovala da ostanem kod kuće i osmehom ispratila ostale na mrsku plažu, našla vrata suterena otvorena. Naravno, ušla sam u zabranjen prostor koji se sastojao od dve velike sobe. U prvoj je bio jedan ležaj, kako ga mi zovemo otoman, bez ikakvih naslona, zatim metalni paravan sa belim platnom i dva staklena ormana. U ormanima su stajale neke nepoznate alatke, bočice, vata…kao kod lekara i pomislih: ovo je neka bolnica! U drugoj prostoriji, na sredini sobe stajala je čudna stolica, sa još čudnijim naslonima. Kasnije sam saznala - bila je to ginekološka stolica.
Mama me je zatekla kako rovarim po sobama i uz grdnju me isterala napolje. Ali nije videla kako ispod majice iznosim jednu fasciklu. Danima sam, pošto smo se vratili kući, krišom, čitala sadržinu fascikle. Danima, mesecima i godinama me je sadržaj proganjao. To su bili kratki zapisi, svaki na posebnom listu, ispisani kitnjastim, prelepim rukopisom, na pojedinim mestima i nečitkim, jer su slova bila izbrisana ili izbledela kao da su papiri kvašeni, umrljani kapima vode (sklona sam verovanju da su u pitanju bile nečije suze). Bila je to istorija jednog ili, pre, više nesrećnih života stanovnika ove tajnovite vile. Neke strogo sakrivane porodične tajne bile su mi kao na dlanu, čekajući da budu obelodanjene. Neke zapise sam uspela hronološki da sredim, neki su iskakali iz poredka. Ali se iskreno nadam, da ćete, kao i ja, uhvatiti nit.

*
Posmatram je već neko vreme, dok krajičkom marame povremeno, hitrim i uigranim pokretom briše uglove usana. Jedan ružan, čini se nesvesan a nadasve primitivan pokret, kojim nedvosmisleno pokazuje svoje prostačko poreklo. Sve što je od porodice nasledila bilo je takvo, prosto, dok priroda nije škrtarila: obdarila ju je belim, gotovo prozračnim licem sa sitnim, jasnim i plavim venama na slepoočnicama kao u gospodične, šakama mekim a prstima dugačkim i finim. Telo joj je bilo gipko, neprestano u pokretu, poput koza sa kojim se verala dok su one brstile nisko rastinje uz ivice imanja. I koje je krila u mom bunkeru. Ostalo se nije dalo videti u nje. Samo sam naslućivao. Sve dok je nisam, vrelu od stida i crvenu kao bulku u licu, popeo na stolicu u suterenu. I dodirnuo je.
*
Probudili me udarci kamičaka o prozor. Trgao sam se i odmah skočio na vrata. Znao sam da oni ne vole da dugo čekaju. Zbogom mirni dani, pomislih sa gorčinom. Da, kada jednom uđeš u kolo s đavolom, nema izlaska! Ovog su puta bila dvojica, drugovi Dugi i Kratki. Mrki pogledi, neprestano okretanje glave na sve strane kao da traže nešto ili nekog, ćutljivi i mračni. Vragovi jedni, mislim a ćutim, što ne sačekaste dan, no usred najslađeg sna? Uzdahnuh i bez ikakvog nepotrebnog a uzaludnog pitanja navukoh toplu odeću i duboke čizme. Lekarsku torbu mi je onaj manji, što ga nazvah Kratki dodao ćutke, iskrivivši uglove usana u blagi cerekajući osmeh.
„Požuri, doture, čekaju te.“
Uzjahao sam konja lako i već sviknut na ono što me čeka uz put, ogrnuo se grubom bilicom. Noć se već na horizontu belasala praskozorjem, i prvi petlovi sa periferije ćutljivog i zaspalog Grada javljali su se, dok je ova naša crna trojka na konjima zamicala rubnim, krivudavim linijama mesta iz kojih se neprimetno utapala u obrise mračnih i hladnih šuma i brda okovanih snegom. Uskoro nam se pridružila nova grupica, isto takvih smrknutih i naoružanih boraca. Oni su bili na pročelju i začelju kolone, izvidnica i odbrana grupe. Mora da je neko važan u pitanju, kada mi je dodeljena ovakva pratnja, pomislih. Ćutke smo grabili uz visove. Čulo se samo frktanje konja i poneko uzdržano kašljucanje vojnika. U logor smo stigli kada je dan već uveliko osvojio i škrto se sunce samo povremeno udostojilo izviriti iza sivih oblaka. Mirisalo je na sneg i nisam bio obradovan time, jer će to, sigurno, produžiti moj neplanirani boravak među ratnicima. Ispred provizorne bolnice, jednog povećeg šatora, čekao me je Komesar. Stari znalac. Uz široki osmeh pružio mi ruku, a onda je hitro prislonio uz titovku. „Doture, dobrodošli! Izvinite za naglo buđenje, ali ste mi neophodni! Sestra Cvitana je sve pripremila. Ovoga puta imate tri operacije. Molim Vas, budite pažljivi, radi se o važnim ličnostima. Posle ću Vam sve objasniti.“
*
Jana je opet lošeg raspoloženja. Pun mesec, i ovoga puta, utiče na njeno gotovo dečje, jogunasto ponašanje. Uzela je štafelaj i boje, nadao sam se da će odlazak u maslinjak biti delotvoran. Opet se jutros izvikala na moju mlekaricu. Oseća ona, oseća... čekam samo kobni dan kada će se okomiti na nju ili je udariti i kada će i ova, poput ostalih, nestati iz mog života. Moja mila... Osećaj blaženstva preli se kroz mene, uz snažnu navalu toplog talasa u glavu, no beše kratkog daha. Iz maslinjaka sam čuo Janin glas. Bože! Ona peva...peva!



*
Uz kratki trzaj ruke, odsečnim pozdravom, stisnutom pesnicom uz kačket sa crvenom petokrakom, dade mi znak da sednem na panj. Sede do mene, skide šapku i obrisa oznojeno čelo.
„Kako ste samo mirni, doture, zavidim Vam! Dakle, ovako! Vi znate da Vam sada ne možemo platiti, jel’? To je jasno. Doći će bolja vremena. Ali i tada Vam nećemo platiti. Nagodimo se, zato. Mi smo časni ljudi. A znamo da i Vi morate od nečega živeti, jel’? Obećavam Vam, svojom časnom oficirskom rečju da ćete biti namireni i sasvim zadovoljni. Za par meseci ćemo nas dvojica sedeti dole u Gradu, u Gradskoj kavani ili Vašoj ordinaciji i verujte, biće sve u redu.“
Šta sam mogao, no da klimam glavom.
„ U redu je, Komesare! Razumem ja Vas i verujem Vam. Odoh ja sada, dug je put!“
Dok sam se vraćao u Grad, za mnom je kaskao samo Kratki, bez velike pratnje smo napuštali logor. Noć je hvatala zalet i u daljini se nazirala prigušena svetla Grada pred snom. Ovoga puta, novi sneg nije padao i ja sam radostan zbog brzog povratka i pored umora, punim plućima udisao reski vazduh hladne, zimske noći u povoju.
*
Moja mlekarica stoji na vratima i gleda me upitno. Ništa ne govori, vrti krajem kecelje. Ona bi da se opet igra, Bože! Ustadoh i obuhvatih je oko struka. Lagana je kao perce, pomislih i nežno je spustih na krevet u ordinaciji.
*
Javili su mi se iz škole. Jana je opet dobila napad. Hitro sam iskočio iz ordinacije, pozvao po dečku iz prizemlja kočiju i uputio se liceju. Jana me je čekala u kancelariji upravnice ženskog liceja, mirna i samrtnički bleda. Njene krupne, plave oči odavale su strah i sram.
Ćutali smo do kuće. A kada smo ušli u stan, eksplodirala je. Napad besa i boli i stida...sve u jednom. Jedva sam je smirio uz duplu dozu sedativa. Zaspala je jecajući, dok joj se mlitavo, debelo telo svako-toliko trzalo uz tiho režanje i šrgutanje zubima. Usnula je tek uz moje obećanje da ću je, koliko sutra, ispisati iz liceja. Šta da radim sa njom? Opet sam pred dilemom da li da je šaljem u sanatorijum ili da uz moju (jeste lekarska, ali ne i stručna) pomoć nastavimo. Ostaviću to za sutra... Naći ću neko rešenje. Valjda. Za sebe i nju, moju malenu, bolesnu sestru.

4 коментара:

  1. Sve je super, dok nisam došla do oznake, kratka priča. Kako, kratka priča?

    Počelo je super, razvijaju se niti, nemoj da bude baš mnogo kratka priča.

    ОдговориИзбриши
  2. Nisi videla da piše I deo, Amarilis? "Kratka priča" može imati jednu ili pet strana, tako se zove zbog forme (valjda?) Ovo, svakako, neće moći biti roman, ali za sada ima dva nastavka odnosno, šest strana. Mislim da je za jednu priču dovoljno. Hvala na komentaru :)

    ОдговориИзбриши
  3. U, Baš si me uzainteresovala, idem odmahda pročitam i drugi :)

    ОдговориИзбриши