четвртак, 05. август 2010.

ZVATI SE ERNESTO, II deo

II deo




Sedeli smo za stolom u uglu Gradske kavane, Komesar i ja. Rat je protutnjao, revolucija uzela svoje i naše žrtve, prividni mir se uselio u naš Grad. Vreme čudno, plašilo me većma nego ratno. Komesar mi se do ovog susreta već par puta javljao, tražio usluge za sebe, svoju rodbinu, prijatelje, žene... Nisam nijednu molbu odbijao, ali nisam ništa ni očekivao od njega. Radio sam svoju privatnu lekarsku praksu i niko me nije dirao. Šuškalo se da po ostalim mestima moje kolege prekidaju praksu, zatvaraju ordinacije što milom što silom. Moj komesar je postao Zverka u našem kraju i svi su sa strahopoštovanjem govorili o njemu i njegovim delima iz vremena ratnih, a posebno poratnih. Mislim da mene nisu dirali jer me je on svojim autoritetom štitio. Poslao mi je poruku pre neki dan da želi da se sretnemo u Gradskoj. I evo, sedimo jedan naspram drugog, on gladi guste brkove a la Staljin, ja se povremeno češkam po glavi, očekujući šta je namerio reći mi.
„Dakle, Ernesto (prvi me i poslednji put nazvao imenom!) došlo je i to vreme da ispunim svoju reč! Ja nikada ne zaboravljam. Slušaj, doture, vremena su takva da niko nikome ne veruje. Ali, ti si meni verovao, a i ja sam imao poverenja u tebe i sada je čas da se plati. Od sledećeg meseca tvoja ordinacija neće više raditi. Ali, ja znam šta tebi znači rad. Znam i za tvoju Janu. Našao sam ti dobro imanje. Zabito selo na obali mora. Zaboravi ovu vukojebinu. Imanje je veliko i kuća je jako lepa, tu je bio smešten lokalni štab talijanske vojske. Bićeš seoski lekar, vodićeš ambulantu u selu. Državna služba nije loša stvar. Radio ne radio, platica stiže prvog... Imanje je dobro zbog Janinog zdravlja, a i odvojićeš je iz ove sredine. Uostalom, završila je licej, može se i ona zaposliti, selu treba učiteljica.“
Bez reči sam ga slušao, a i šta mu reći: on je sve sam odlučio.
„Dobro, rekoh, kada moram biti tamo? Moram preseliti stvari...spremiti Janu...Ima posla, Komesare!“
„Koliko sutra“. Reče odsečno.
„U redu“- ustadoh. „ Hvala“ rekoh i stisnuh mu šaku.
Samo je zamišljeno klimnuo glavom.
*
Gledam je kako mirno spava. Konačno je zaspala, napad je bio jedan od najjačih do sada.
Odavno lekovi ne deluju i moram je smestiti u bolnicu na terapiju i moguće, promenu lekova. Moramo se, Jano, ipak, rastaviti – šapućem joj iako znam da me ne čuje. Za to vreme ću ja preseliti ambulantu, srediti novu kuću u selu, prodati predhodno stan u Gradu...Ima posla. Spavaj, Jano.



*
Već pet slika, velelepnih ulja na platnu, krasi zidove moje tajne ordinacije u suterenu seoske kuće. Janina dela. Posle povratka iz bolnice, ona neprekidno slika. Po ceo dan se šunja oko imanja - crta, slika... Nikad je nisam video srećniju. Novi lekovi deluju, nova joj sredina prija. Jedino se mršti kada meni dolaze tajni pacijenti. Nisam mogao odbiti seosku klijentelu i radije mi dolaze na kuću no u seosku ambulantu. Za sada ne vidim problem: dobro njima, dobro meni. Još uvek imam dovoljno sanitetskog materijala iz rezervi, i nešto lekova, uglavnom sedativa, ostalo mogu i preko ambulante prepisivati.
Jana naročito ne voli žene koje mi navraćaju. Uvek je podozriva kada se neka nova pojavi na vratima. Ide za njima, osluškuje naše razgovore, ljubomorna je ako se neka duže zadrži u suterenu. Eh, Jano, Jano! Kako bih ja mogao tebe ostaviti, draga sestrice!
*
Nepoznata je devojka ispred kuće. U jednoj ruci joj flaša s mlekom, u drugoj prut kojim dovodi u red svoje dve bele koze ispred moje kuće. Zastaje neodlučna na pragu. Jana je ispitivački gleda, a zatim odjuri, trapavo se gegajući, za kozama koje su se sa neskrivenim oduševljenjem bacile na njene leje sa puzavicama i cveće ispred kuće.
„Ti si dotur? – pita i ne sačekavši odgovor nastavlja. „Evo ti malo svežeg mleka. Mislim, to ti pripada, jer su moje koze brstile tvoju ogradu“- smeje se i pruža flašu.
Smejem se i ja i prihvatam flašu.
*
Gledam je kako usplahirena i zajapurena pokušava da dođe do daha i da mi, mucajući, nešto kaže. „Smiri se“ – kažem joj i hvatam je za ruke. „Šta se to tako strašno desilo?“
„Koza...koza...mojih... nema“ – pokušava da sklopi suvislu rečenicu. „Pa, gde su ti koze?“ „Uzeli...uzeli...nema...“ grca i muca. „Polako, ko ih je uzeo? I zašto?“- pitam, a već znam. Neko ju je prijavio, neko ko ne zna ili koga nije briga što ona njihovim mlekom hrani bolesnu majku i dva mlađa, nejaka brata.
Jana! - sinu mi, ali gurnuh misao u stranu.
A onda je videh kako izviruje iza kuće. Ipak je ona. Zločesta moja sestra Jana.
*
Od zajedničkih poznanika sam saznao: moj Komesar je nestao! Izgubio se iz Grada, a i šire, a za njim nastala opšta potera i pometnja. Kažu, šmugnuo u Sovjetski Savez, i to na vreme. Izbegao Otok. Strašne su se glasine tajno pronosile o njemu, a otok je bio tako blizu mojoj uvali i selu! Mogli smo se i posećivati? Od našeg razgovora u Gradskoj, nismo se videli. Povremeno bi mi poslao neku pacijentkinju, na doradu ...ali se nije oglašavao. Kažu, pao mu ugled. I moć, naravno. Sve ima svoje vreme, razmišljam gladeći bradu. Ah, da! Od onog razgovora sa njim, pustio sam brkove i bradu. Nije da se krijem, ali nešto sam razmišljao: nije na odmet malo promene. I još nešto, moja mlekarica voli kada joj bradom skliznem niz bele obraze. Ostane mali, crveni trag...
*
Ne mogu i neću da verujem. Moja rođena sestra, kojoj sam posvetio ceo svoj život. Zbog koje se odrekao svoga. Koja je bila centar mog sveta.
Dojavili su mi: noćas će doći da me vode. Noćne patrole su uvek bile najdelotvornije, najefikasnije. Priznajem. Kriv sam, priznajem.



*
Koliko li je muka imala dok je dovde dospela? Pitam se, dok je posmatram kako uglom marame briše graške znoja sa nausnica. Gornjom stranom podlaktice briše čelo. Nervozna je. Toliki je put do Mesta prevalila, ona koja nikad nije atar našeg sela napustila! Znam, ustala je pre zore i prvih petlova. I satima pešačila do autobuske stanice. Među stranim, nepoznatim svetom stidljivo se nameštala na sedištu autobusa koji ju je prvi put vodio nekud, u nepoznato, u susret sa mnom, okorelim kriminalcem, što sam izdržavao zasluženu kaznu u Kotarskom zatvoru. Uzimam je za ruku i naređujem da sedne do mene. Priča mi o novostima iz sela. O Jani. O majci koja je pala u postelju. O braći koja moraju da idu čak u Bosnu, u seču šuma, u potragu za poslom. „A ti, kako si ti?“ – pitam je očima. Ćuti. Pa opet nastavlja o selu. O novom lekaru. „Ima li i on svoju mlekaricu?“ – zadirkujem je. Neveselo krivi usta, verovatno misli na svoje otete kozice.
Umorile me njene priče. Osećam kako mi polako, ali sigurno, postaje apsolutno svejedno sve o čemu satima ćereta. Osećam samo bol, duboko u unutrašnjosti, koja ključa, koja preti da iskulja na površinu. Počinjem da štucam. Tako uvek počinje, štucanjem. Onda ono prelazi u dugotrajan kašalj, suv i iritirajući. Prebiram po džepovima, nisam poneo pumpicu. Uskoro će mi biti neophodna, jer neću imati vazduha. Mašem rukama čuvaru. Ona naglo ustaje, u očima joj strah. Naravno, mila, da ti nisam rekao – mislim se. Dovoljno imaš svojih briga.
*
Javila mi je da je nabavila lek za mene. Uskoro se pojavila sa njim, ozarena. Mislim da je kasno. Kako znam? Pa, ja sam lekar, Jano! Ja bih trebao da znam. Bože, kako sam je podcenio! Ona sasvim dobro funkcioniše sama, bez mene. Posmatram je sa zanimanjem, dok neprekidno brblja. Zaposlila se u osnovnoj školi, predaje likovno obrazovanje. Sa kakvim oduševljenjem priča o svojim đacima! Zove ih pačićima - svašta! Smršala je. Doterana je. Ima probranu, finu garderobu. Ovo je neka druga Jana. Pitam je da li ima napade. Gleda me začuđeno, kao da je pitam o Marsu. Odgovara brzo, ali otresito: „Ne, Ernesto, ja napada nemam više. Ja sam zdrava. Potpuno!“ I opet o školi. Dobro, Jano, dobro je da si srećna! Osmehujem se na njena blebetanja, priče radi priča, sitna ogovaranja i prepričavanja malih, seoskih intriga. Uživam gledajući svoju veliku sestru. Ona živi punim plućima! A moja polako ali sigurno otkazuju poslušnost - tuberkuloza u poodmaklom stadijumu vodi me sigurnom kraju. Samo je stvar srca koliko mi preostaje. Ali, ono je ispunjeno. I srećno.
*
Mislim da je ovo poslednji zapis mog deda-ujaka. Mama mi je, mnogo, mnogo kasnije, na moje konstantno navaljivanje, ispričala nastavak storije o njemu i Jani. Umro je u zatvorskoj bolnici. Jana je ostala u selu, a mama i nona su retko odlazile kod nje, jer su je svi potajno optuživali za prerani, nesrećni ujakov kraj. Ona je doživela duboku starost, usamljena ali kočoperna do kraja. Mlekarica je nakon dedine smrti otišla za braćom, u Bosnu i tamo se udala za nekog drvoseču. Tog leta, kada sam upoznala baka Janu, mama je otišla, na nagovor svoje majke, Janine sestre a moje none, da je pokuša nagovoriti da poslednje dane provede u nekom staračkom domu, jer više nije mogla da živi sama. Umrla je u domu. Po izričitoj želji moje none, nije sahranjena u istom grobu gde i Ernesto.

10 коментара:

  1. Ovo je sjajno - definitvno treba da objaviš knjigu svojih priča....Veliki dar za pisanje poseduješ i šteta je skrivati ga!!

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala, Alex, na lepim rečima! Nadam se da si pročitala i I deo priče ;)

    ОдговориИзбриши
  3. Jao, odlično! Sjajan zaplet (i rasplet),jako mi se svidela priča.

    ОдговориИзбриши
  4. Priča je sjajna, zaplet super a ono što je još važnije i rasplet (negde sam pročitala, da nije veština napraviti zaplet, nego rasplet) a tebi je to sjajno pošlo za rukom.
    Ipak, mislim i dalje, da je ova građa zaslužila malo dužu formu,naravno ne baš roman, ali malo još razrade.

    To ne umanjuje tvoju veštinu i lepotu priče, draga Emo!

    ОдговориИзбриши
  5. Hvala, amarilis, na sjajnom komentaru i podršci :)
    Sada mi je ove priče dosta, radim na novoj i ne mogu se vraćati na Ernesta...U pravu si, ima u ovoj priči još dosta toga čega sam se dotakla a nisam razradila, tj. materijala i građe...Moguće je da joj se i vratim.

    ОдговориИзбриши
  6. Odusevljena sam, kao, uostalom, i drugim Vasim pricama. Slazem se da bi ih trebalo objaviti. Koliko god ova digitalna forma pruzala kreativne slobode, svaka prica dobija jos jednu dimenziju kad je na papiru.

    ОдговориИзбриши
  7. Hvala, Ana, na lepim recima. Veoma me raduje da Vam se prica dopada. Zahvaljujem i za sugestije ... Bice i toga, najlakse je spremiti par stotina jura i stampati knjigu. Mislim da ona mora da krene zivot na drugi nacin i, u pravu ste, ova forma kroz virtualni svet, blogove i, sto da ne? - fb, je idealna za jednu vrstu njene promocije. A posle stampe tek ide njen pravi zivot. Ja se za njega nisam jos pripremila. Nesigurna sam i pomalo me sve to plasi...Ovako, zasuskanoj iza ekrana, lakse mi je ;)

    ОдговориИзбриши