среда, 08. септембар 2010.

STRAST




Sa nevericom je gledala u prazan krevet. Na noćnom stoćiću je stajao njegov mobilni telefon. Ugašen. Upitno je pogledala u suseda, koji je sedeo poguren na ivici svog kreveta i odsutnim, nemim odmahivanjem glave joj uzvratio, glasno odlamajući veliko parče jabuke.
“Pa gde je? – nestrpljivo ga je upitala, a on je, boreći se sa parčetom jabuke među zubima, hvatajući vazduh, glavom mahnuo ka hodniku. Na drugom krevetu je, okrenut zidu, glasno prijavljivao svoje prisustvo, hrkajući cimer, dok je poslednji krevet bio prazan. Nestrpljivo se okrenula i uputila niz hodnik do toaleta. Mogla je ući nesmetano, jer je isti bio i za ženske i za muške pacijente. Gurnula je laktom poluodškrinuta vrata, pazeći da ne dodirne kvaku.
“Tata!” – pozvala je glasno, možda i neprimereno mestu u koji je zakoračila. Osim glasnog uzdaha sa kraja toaleta, drugog odgovora nije bilo.
Besno je izašla i uputila se sobi.
“Izašao je”- preduhitri joj bes mršavi sused. Sad praznih usta mahnu rukom ka prozoru.
“Hvala” – reče i okrete se izlazu iz bolnice.
Nije znala na koju stranu da pođe. Mrak je padao, a sitna kiša dosadno rominjala natapajući joj kosu i odeću.
Nasumice je krenula ka prvoj kockarnici. U okolini bolnice ih je na dnevnom svetlu, još prvoga dana kada su ga smestili, izbrojala pet.
Pa sutra ga operišu, skoro je glasno jauknula. Kako je uspeo da se izvuče, prođe mimo obezbeđenja? Nije ni vredelo njih pitati. Znala je, samo bi napravila nepotrebnu uzbunu i pometnju… Najbolje sama da krene.
U prvoj ju je dočekao totalni mrak na ulazu. Gotovo da se spotakla o stalak za kišobrane i zagrcnula od pušačkog dima koji joj je zamutio pogled. U svakoj narednoj ista slika. Par tamnih, pogurenih senki za kockarskim mašinama. Ćutljivi, povlače ručke uz zvuke čegrtanja i zvonca. I poluglasni šapat onih što su osveženje našli uz šank, ćaskajući sa barmenom.
Izgubila je već svaku nadu da će ga pronaći kada ga na vratima poslednje i najudaljenije pećine ugleda. Izlazio je, dižući kragnu laganog bolničkog mantila, ispod koga se videla prugasta pidžama, nogavica uvučenih u čarape. Zastao je pokušavajući da od platnene maramice napravi štit protiv kiše, onu smešnu kapicu sa četiri kraja koja strče kao upleteni čvorovi, kapicu koju je viđala na glavama zidara, molera ili hauzmajstora… Nije je opazio, dok je ražalošćena slikom stajala duboko uvučena u senku drveta, zaklonjena i nesrećna. Njegovo je lice bilo gotovo sablasno belo, sa velikim podočnjacima i stanjenim, potpuno modrim usnama.
Kada je već dobro odmakao od vrata kladionice, prišla je. Gledao ju je, nerazumevajućim pogledom , ne shvatajući odakle ona, baš sada, tu. Ćutke ga je uhvatila pod ruku. On je zastao i gurajući ruke u džepove mantila, pokušavao mucajući da objasni.
“Išao sam… da kupim … dopunsku karticu za mobilni telefon… da mogu sutra …da vas zovem… posle … nisam imao više…pa gde je sad?”
Koliko god bila besna pre susreta, sada je osećala samo nemoć pred tim detinjastim izgovorom, pred njegovom sitnom laži, pred činjenicom da je, možda, svoje poslednje časove proveo na tom jadnom, mračnom i kužnom mestu i da mu sada, i upravo sada, treba sva ljubav njenog srca, skočanjenog od straha i studeni.