уторак, 05. октобар 2010.

ZELDINE OČI



Stajao sam pored prozora odmeravajući gustinu magle nad Rekom, osećajući kako se niz nju lenjo razvlače aveti mojih izgubljenih iluzija. Nad glavom su mi se klatili nanizani bokori osušenih travki koje smo voleli brati od ranog proleća do duboke jeseni hodajući satima uz i niz Brdo, Zelda i ja. Mirisi trava pitome nane, majčine dušice, sporiša, kamilice, kantariona ...dodirivali su mi nosnice, dražili i budili sećanja na Zeldu. Na njene nemirne, kratkovidne oči podsećala su me žmirkava svetla sa šlepa koji je zajedno sa krpama magle klizio niz Reku.

Uvek mi je pravila društvo u dugim šetnjama, rado se odazivajući pozivu ili sama inicirajući napornu maršrutu ka šumskoj kući, gde smo rado navraćali, pomalo znatiželjni da li ćemo, barem jednom, za sve godine lutanja, zateći nekog namernika. Bilo koga... Ali, osim Sime šumara u zelenoj, besprekornoj uniformi lovočuvara, obično nikoga nije bilo. Sa Simom bih malo posedeo. Podelili bi kafu iz termosa, koja se i pored dobra dva sata pešačenja još uvek pušila i grejala nam ruke. Sa pričom o kafi bi započinjali razgovor. Zelda bi nas diskretno, zagrejane kafom i pričom, znala napustiti i sesti na nisku klupu od grubih dasaka ispred ulaza u kuću. Zapalila bi cigaretu i sa uživanjem uvlačila dim za dimom, užurbano, kao da se žurila da nadomesti propušteno vreme. Niko joj nije branio, naravno, mogla je zapaliti cigaretu na bilo kom mestu u bilo koje vreme, ali se ona uvek od te pomisli i od sebe same branila rečenicom: „Bilo bi to pravo skrnavljenje lepote.“

Osećao sam da ona nije znala šta se tada zbivalo sa njenim telom. Da li je imalo veze sa cigaretom koju je pušila, da li je ona imala neko posebno dejstvo, ili je posredi bilo sunce koje joj je iskosa kroz granje drveća bilo u lice. Ali se odjednom osećala bolje nego što se nedeljama osećala. Video sam to na njenom licu. Tada sam mogao da rastumačim svaki i najmanji mig ili grč na njenom licu.

Sedeći na klupi Zelda bi, zamišljena i namrštena od sunčevih zraka, dubokim, planinarskim gojzericama gurala na jednu gomilu lišće opalo sa javora što je natkrilio šumsku kuću, suvo granje, poneki zalutali opušak ili papirić. Onda bi gomilicu natrpala u najlon kesu koju bi izvadila iz ruksaka i blago se klateći u hodu, odnela je iza kuće, istresajući je na već formiranu, nešto veću gomilu u dubokoj jami koju je Sima spremio da zapali, brižljivo birajući dan bez vetra za šumsku lomaču. Uradila bi, ćutljiva i rasejana, još poneku stvar za Simu, neku pažnje vrednu sitnicu, samo ženskom oku i ruci znanu.

Dok sam sa Simom raspredao o šumskim novostima i seoskim zanimljivostima, o kojima je kao uniformisano i oružjem zaduženo lice, po dužnosti, sve znao, natežući s vremena na vreme dobru lozovaču koju je Sima usrdno nutkao, Zelda je žmurila na suncu. Pitao sam je, jednom, o čemu razmišlja. Bila je začuđena, ali mi je posle kratkog razmišljanja rekla: „Pevam“. Pomislio sam da je pogrešnu reč upotrebila, jer je to znalo da joj se desi kad je uznemirena i potištena. Njeno nepoznavanje mog maternjeg jezika mi je ponekad navlačilo osmeh na lice, a kod nje izazivalo bes. Sada sam, potrešen i zatečen, osećao njenu usamljenost koja je uvirala do samog dna mogućnosti humanog saobraćaja. Ona se, polako i sigurno, udaljavala od mene. Ali je zato počela da te unutrašnje slogove po kojima je „pevala“ zapisuje. Od tada je Zelda počela da piše pesme. Bio sam prijatno iznenađen i hrabrio sam je. U početku stidljivo, a kasnije sve hrabrije, Zelda je svoj talenat dobrog pisca razvijala sa istinskom radošću stvaranja.

A onda bi zevnula, ravnodušno i nemarno namestivši stršavi pramen kose iza uveta i pozvala me. Nisam čekao da to uradi još jednom. Zeldin poziv za pokret bio je za mene zakon. Kretali bi natrag pričljiviji nego u dolasku, preskačući obazrivo krtičnjake i zaobilazeći rupe u koje bi pred nama hitro zamicali repovi sivih guštera. Tada smo brali te lekovite trave koje je ona kasnije pretvarala u sjajne, osvežavajuće čajeve ili začine, usput zobajući divlje šumske jagode ili maline, radujući ogladnela nepca sitnim, slatkim i mirisnim plodovima. Znala mi je uzgred, razdraganim i svečanim glasom seoske učiteljice, bez prekida pričati o lekovitim svojstvima trava koje smo brali, navodeći njihova latinska imena, svojstva i dejstva. Zeldine oči su tada bile dve male svetiljčice.

Tog proleća se desilo puno sitnih i krupnih promena u našoj maloj zajednici. Ja sam zapao u ozbiljnu radnu i stvaralačku krizu. Bolovao sam od nedostatka inspiracije, pisao sam retko, s mukom i plitko orući brazde papira. Još uvek sam pisao kucajući na staroj Olimpiji, dok je Zelda vešto baratala računarom. Jednu izdašniju pesničku nagradu pretopila je u najnoviji lap-top, od koga se nije razdvajala. Zelda je blistala – slala je radove na mnoge konkurse, i na većini bi ili pobedila ili bila za mrvu ispod pobednika. Bila je neumorna, neprekidno je pisala... Gotovo da nije spavala. I hranu je zanemarivala, a broj opušaka koje sam zaticao u pepeljari nakon tih besanih, uzbudljivih i kreativnih noći bio je sve veći i merio se brojem stihova koje je ispisala. Više me nije čekala da se odlučim idem li ili ne sa njom na neko predstavljanje knjige, promociju ili događaj. Pred mojim se očima rascvetala. Bila je to čista pesnička situacija koja se mogla menjati samo u slučaju da mi na um padne jača ideja. A ideja je nedostajalo. Blokada mog stvaralačkog uma proizvela je blokadu i ostalih delova moga bića. Potištenost, ljubomora, sujeta...su vladali i sistematski me uništavali, gušeći moje dostojanstvo i mir. Zeldi je, naprotiv, sve išlo od ruke. Čak se i prolepšala! Nestali su njena stidljivost, i bojažljivost, i nesigurnost. Gusta, neukrotiva griva njene riđe kose dobila je na sjaju i mekoći. Oči su joj odjednom bile krupne i blistave. Ona je postala druga slika sebe, koju nisam hteo da upoznajem. Niti da volim.

Moja druženja sa čašom su bila sve duža, a njena uz mene sve kraća. Časovi i dani naše udaljenosti i nerazumevanja su postali sve češći i izvesniji kao neminovnost, a jedino su povremene, retke šetnje u Brda donekle mirile našu nepomirljivu stvarnost. Tada bi prestajala da bude daleka i strana, držala me za ruku i gledala direktno u mene, svojim žmirkavim, kratkovidim očima. Iz metalne pljoske koju sam sada držao isključivo uz sebe, naginjali smo zajedno, gotovo da je pratila moj ritam. Do Simine šumske kuće bi stigli zajapureni i teškog, alkoholisanog daha. Simu gotovo da nismo sretali, a i kada bi ga zatekli u kućici, odlazio je ubrzo po našem dolasku, žurno se pravdajući obavezama. Ostajali smo tu kratko, dovršavajući pljosku, ne otvorivši termos sa kafom, ne pričajući sa šumarom. A ni uzajamno. Naše su se male navike i ovde urušavale.

Poslednja zajednička šetnja, pred Zeldin konačan odlazak, pala je u sam špic letnjih vrućina. Zelda je bila ćutljiva, ja pijan. Nismo se držali za ruke. Penjanje je bilo sporo i mučno. Nismo se potrudili ni do Sime da stignemo, kada je Zelda sela na neko oboreno stablo, zapalila cigaretu i rekla mi da me napušta. Konačno sam odahnuo. Sutradan je, sa samo jednim koferom, otišla.

I tada i još uvek me neodoljivo drži utisak da je Zelda nikla i nabujala na mom đubrištu, da je bivala sve jača i uspešnija crpeći upravo moju snagu. Neosetno sam zapao u letargiju koja je, kao i ovog maglovitog dana, ličila na tihu promenadu u sumrak, šetnju moje umorne sive moždane mase, nogu pred nogu, u noć bez Zeldinih svetiljčica.

8 коментара:

  1. Zanimljuvu priču si napisala. Kako je malo potrebno da se ljudi udalje jedni od drugih.

    ОдговориИзбриши
  2. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.
    Nekim ljudima nije potreban saputnik, već neko inferioran da im se divi i klanja. Lepa priča o ljudima, Emo!

    ОдговориИзбриши
  3. Zelda, dopada mi se izbor imena. Kako ti je palo na pamet?
    Žene su valjda žilavije, veći borci, po prirodi?
    Neću ponovo da ti pišem zašto volim tvoje priče, bar ne ovog puta :-)

    ОдговориИзбриши
  4. Nije slučajan izbor, Amarilis :) Nedavno sam, ovog puta slučajno, "zakačila" deo neke radio drame (nisam čula naziv, nažalost!) o životu F.Skota Ficdžeralda i njegove žene Zelde, koja se, pored baleta i slikarstva, ogledala i u književnosti. Priča je njima i njihovim sukobima inspirisana :) Kako je u priči reč o strankinji, bilo je sasvim prirodno da ukradem njeno ime :)
    Hvala ti!

    ОдговориИзбриши