недеља, 14. новембар 2010.

Bildungsroman: POSETA





Jako se radujem što te vidim, Lazo! Retko mi navraćaju bivši učenici, a još ređe kolege iz škole. Kad odeš u penziju, zaborave te. Ne, ne …neću da se žalim, imam čime da se zabavim. Eto, do skora sam išla na kurs računara. Šta se smeuljiš? Da, da, ja već sasvim solidno njim baratam. Dobila sam ga još prošle godine na poklon od bratića. On kupovao novi, i setio me se – svoj stari nije bacio. Čekala sam ga skoro šest meseci da me uputi u rad, i na kraju sam otišla na taj kurs.

Raskomoti se, evo ovde ostavi torbu.

Nešto si mi doneo? Hvala za knjigu, raduje me da si mislio na mene. Ovu nemam…

Povremeno listam stare radne sveske. Znam da nisam smela da ih donosim kući, jer su sve one deo školske arhive… ali kako bih se, inače, podsećala školskih dana i svojih dragih đaka!?

Ne, ne… naravno da nisam kući donela sve radove svih svojih đaka u dugom nizu od 38 najlepših godina svoga života! Ovde, pored srca su najdraži pismeni zadaci! Zapravo, leže u velikom putnom, mornarskom sanduku moga brata. To je jedini preostali deo njegovog ličnog prtljaga koga je ostavio meni u amanet nakon isplovljavanja iz našeg zajedničkog stana i momačkog života. Taj stan nam je ostao na zajedničko plodouživanje nakon smrti roditelja i tetke usedelice. I, naravno, njegovog uplovljavanja u bračnu zajednicu, sa trajno bačenim sidrom u ulici Lipa, kućni broj 15. Tako sam ostala u ovom stanu sama, ja, nastavnica Emilija Ružić, zvana Mima, matora usedelica čudnih manira. Da.

Da se vratimo sveskama…

Između tih sveski, već požutelih korica, pronašla sam tvoj pismeni zadatak iz prvog polugodišta V razreda. Posle tog pismenog zadatka, ja sam obratila posebnu pozornost na tebe. Do tada si za mene bio običan dečkić koji se nije isticao ničim posebnim. To bi mi odrasli umeli reći, ako mi oprostiš na izrazu: nit’ smrdi, nit’ miriše. Isuviše bledunjav za moj ukus. Sad mogu da priznam, ova seda glava se izborila za to: volela sam one koji su strčali; bilo u dobrom bilo u lošem pogledu. Onima koji su se isticali dobrim – nisam posebno trebala, mogli su i sami. One koji su bili mali, pogani nestašci – pa, njih sam gurala. Poseban izazov za mene su bili baš oni. Snagu generacije sam upravo po njima merila. A uspeh po broju “preobraćenih”. Tvoja je generacija bila opaka, naprasno izdžigljala iz tek završenog građanskog rata, puna bolnih ožiljaka. I novopridošlica. Mali, zabezeknuti, utučeni i zatečeni dečaci i devojčice koje ste s različitim osećanjima, vi domoroci, primali i prihvatali.
Taj pismeni zadatak je trebao da bude dobrodošlica za njih. Odnosno, uzvratni pozdrav malih izbeglica vama, starosedeocima. Radovi su bili više-manje isti. Samo je tvoj bio poseban. Mislim da se nijedan student ne bi postideo tog rada.

Sećaš li se svog pismenog zadatka?

Pročitaćemo ga zajedno.

Posle njega, znala sam da u tom razredu sedi, u drugoj klupi do prozora, budući pisac.

Od tvoje mame sam čula da nećeš na fakultet. Rekla ti je da smo se nedavno srele? Priznala mi je da nije oduševljena tvojim izborom zanimanja. Molim te da još jednom razmisliš, pre nego konačno prelomiš! Tvoja nastavnica Mima zna odavno šta ti je činiti.

Jednom si me pitao, ne verujem da se sećaš, zašto ja ne pišem. Pa, vidiš, ja spadam u grupu onih koji dosta čitaju, koji razumeju i vole pisanu reč, koji čak znaju da je dobro prenesu drugima, ali sami ne umeju da se iskažu na taj način. Ne umem da ispljunem ili barem iskašljem onaj gusti sloj katrana koji je nataložen u meni, i pored osećanja oduševljenja i ljubavi prema pisanoj reči. Iako mnogi kažu da je i to običan zanat, mislim da je u pitanju dar i da se neko rodi, a neko ne sa njim. Nije da nisam pokušala, ali…Samo ću još nešto da ti kažem: ja savršeno dobro znam da od mene pisac nikada biti neće, ali poznajem nekog ko hoće.

Sa ove distance od 6-7 godina, čini mi se da je ono posle čitanja tvog zadatka, javno na času, bilo presudno što sam te izdvojila kao posebno dragog, mezimca. Način na koji si čitao svoj rad…slika razreda koji je u tišini slušao…suze Marinove kad je shvatio da pišeš o njemu, o njegovom putu od rodne kuće dovde… opisi zbega i tužne povorke ljudi na traktorima...

Sećaš se? Naravno da je bilo bolno. Sad i više, jer smo tada bili još u šoku, neverici da li je moguća tolika količina bola i nesreće. Sad znamo i za veće.

U kontaktu si sa Marinom? Drago mi je čuti, dobar je to dečak.

U Torontu je?

Bože, gde si nas sve raspršio!

Ne, ne moraš objašnjavati! Savršeno znam kako si se osećao tada. I Marin, naravno. Nisam znala u trenutku šta da radim. Gledam u njegovo široko, rasplakano lice i odjednom postajem svesna da se još nešto dešava, jer mu u očima vidim strah. Prilazim mu i na njegovim pantalonama gledam kako se pojavljuje velika, mokra mrlja. Okrećem se i vidim tebe iza. Ti me odguruješ i izvodiš Marina iz učionice. Njom vlada potpuni muk. Uskoro se vraćaš samo u gaćicama, sa džemperom vezanim oko struka. Pitam gde je Marin. Ti pokazuješ na kapiju školskog dvorišta, uzimaš vaše torbe i odlaziš.

Kako nije ništa čudno?! Pa tada si imao samo 11 godina, Lazo!

Dobro, sada ćemo čitati ponovo taj zadatak. Posluži se keksom, hoćeš li sok ili nešto žestoko? Pa, sad si punoletan, maturu si završio, možeš nazdraviti sa svojom starom nastavnicom. Može orahovača? Ja sam je pravila, odlična je za mnoge tegobe.

Živeo, Lazo!

8 коментара:

  1. Blago Lazi, baš je imao divnu nastavnicu. Šteta što je u srednjoj naleteo na onu Godzilu. Potpuno ga je ubila u pojam... Možda je baš zbog nje i njenih otrovnih komentara odlučio da ne ide na fakultet? Stvarno mu treba malo podrške i da ga neko podseti koliko je ustvari dobar u tome što radi...

    ОдговориИзбриши
  2. Ako je Laza rešio da bude pisac, svakako je u tome ulogu imala i prva nastavnica srpskog. To je jako osećanje, poput prve ljubavi.

    Veca

    ОдговориИзбриши
  3. Ja verujem da u Lazi postoji želja da postane pisac. Možda je trenutno pod uticajima nekih osoba ili je splet takvih okolnosti da razmišlja o drugim opcijama... Zaslužuje da mu pomognemo.
    Radovaću se ako uspe, jer sam prva u njemu prepoznala talenat.

    Mima

    ОдговориИзбриши
  4. Poštovana Mima,

    Drago mi je da makar ovim putem imam prilike da upoznam Lazinu nastavnicu srpskog jezika iz osnovne škole. Ponešto se dalo naslutiti iz njegovog ponašanja, ali sada mi je potpuno jasno.

    Jelena the Godzila

    ОдговориИзбриши
  5. [Ne, ne, ovo je Godzila. Izvinite zbog zbrke bila sam odsutna dan i po, Jelena mi je ovo još preključe poslala. Danas će Laza napisati jedan poduži post...]

    ОдговориИзбриши
  6. Žao mi je što sam pogrešno protumačila, ali i to se dešava.

    Jelena

    ОдговориИзбриши
  7. E Emilija, drugo stara, ni ja nisam znala da smo povezane i preko mog Laze. Šta da ti kažem, svet je mali, nego da se vidimo, da se ispričamo. Naleti kod mene u biblioteku, imaš više vremena, ti si uhvarila penziju, imaš vremena , kako je počelo, ja izgleda neću ni doživeti, ajde dođe što pre.

    Mira

    ОдговориИзбриши
  8. Neverovatno, ali istinito: sad kada sam u penziji vremena sve manje ;) Hvala na pozivu, vidimo se.
    Pozdravi Lazu!

    Mima

    ОдговориИзбриши