понедељак, 29. новембар 2010.

IZA ZAVESE *




Sve vreme sam mislio o njoj i njenom telu, zamišljajući te sitne, oble grudi sa kremastim svetlo-smeđim oreolima na vrhu koji okružuju čvrste ružičaste bradavice. Kada sklopim oči, video bih njene pune, meke usne koje ne skrivaju pravilne, malo isturene zube jer su uvek poluotvorene, u znaku pitanja ili uzvika.
Ako otvorim šaku, mogao bih da jagodicom kažiprsta dodirnem dugačke trepavice koje sakrivaju u pogledu davno izmešano nasleđe turskih, francuskih i nemačkih osvajača.
Stojim oslonjen na zidić školskog dvorišta i fokusiram svu čežnju, koju osećam kao nadolazeću plimu, u grane platana koji šašolji krov zgrade. Misli o njenoj putenosti struje mi telom i imam problem da ih sakrijem od drugih, naizgled nezainteresovanih prolaznika. No, znam, slika u mojoj glavi, bez obzira koliko je erotična, teško da je dovoljna. Moram joj se približiti, dodirnuti, omirisati je.
Čuje se zvono, i moja utrnulost popušta ustupajući mesto blagom drhtaju.
Izvlačim ruke iz džepova, otvaram šake i okrećem se školi.
Uskoro dolazi, ide sama, sa lakom torbom koju blago njiše u hodu. Prilazi mi.
Izlazim iz hlada platana i gledam pravo u njene oči. Ona ne obara pogled i ne osećam joj zbunjenost. Vidim varnicu francuske krvi. Krećem korakom ka njoj, podižem ruku u znak pozdrava. Uz širok osmeh, obraćam joj se.
„Mogu li sa tobom, da te ispratim?“
Odgovara kratkim klimanjem glave.
Prvo sam osetio miris, laki miris dečjeg sapuna koji mi je izazvao blagu vrtoglavicu. Nagnuo sam glavu niže prema njoj, skoro da sam joj dodirnuo grudi. Nije se izmakla, video sam samo kratki trzaj gornje usne. Pogrešan osmeh, pomislih.
Onda sam dodirnuo kožu, unutrašnju stranu podlaktice. Zapravo, njenog malog istetoviranog kineskog zmaja. Blago je spustila kapke, mislim da je njima htela da sakrije žar ugljevlja turskog kupatila.
Hodali smo jedno pored drugog ćutke. Pred ulazak u ulicu u kojoj je stanovala zastadosmo. Poluokrenuta, reče mi tiho:
“Dalje ne smeš“
I odskoči žustrim pokretom, na jednoj nozi, kao da se igra „školice“. Uspeo sam da joj, dok još nije odskakutala, gurnem u ruku cedulju. Pre nego mi je sasvim okrenula leđa, uhvatih mrki pogled švapskog narednika.

O, slatko moje dete, moja usamljena, neželjena devojčice! Kako ćeš ikad da shvatiš užasnu težinu življenja, tako smešno zapetljanog tolikim lažima o miru, lepoti i blaženstvu?! Pre nego krenem, pre mog velikog odlaska želim da ti dodelim najveći od svih poklona. Najčistiji. Poklon koji će nadvisiti sve. Koji će završiti sve poklone.
Poljubio sam je u obraze i glavu. Poslednji put gurnuo nos u kosu uživajući u mirisu njenog šampona. Ruke su mi lagano sa kose skliznule nadole. Stavio sam ih oko njenog vrata. Bože, ne mogu da se setim kojim su iskricama sevnule tada njene oči! Ali je zato lice pocrvenelo, iako su tanane ruke ostale stegnute oko mojih ručnih zglobova. Nije se opirala, kao što sam očekivao. Mali kineski zmaj bi, s vremena na vreme, kratko zadrhtao. Ona je verovatno shvatila šta sam radio. Bila je možda i zahvalna. Da, siguran sam: bila je zahvalna.
A onda su joj se oči zacaklile i odlutale na drugu stranu. Ruke su bile opuštene i mali se zmaj, sad blago naboran, ućutao. Tada se umokrila. Gledao sam kako niz njene butine klizi vrela mokraća, kako besprekorno bele sokne dobijaju žutu boju njene telesne tečnosti i kako se mlaz uvlači preko njih u isto tako besprekorno bele „starke“.
Onda sam nešto osetio. Nisam nikoga video ali sam osetio udarac u glavu. Ispustio sam njen tanki, modri vrat i poslednje što sam čuo bio je udarac tela o pod.

Draga moja devojčice, i pored svega, bila je to ljubav. Istina! Zbog toga se ne stidim. Jer, ja sam hteo da te zaštitim od bolova življenja, od bolova ljubavi. Uvek i samo zbog ljubavi.

Ponekad bi trčali zajedno, skriveni od drugih gustom šumom uglavnom samoniklih bagremova, tamo gde se retko ko usuđivao da prolazi. Smejala se mojim starim, de mode patikama. Zvonko i detinjasto je odjekivao taj smeh gluvom šumom.
Znao sam i zašto voli da trči. Uvek bi pri kraju našeg trčanja ona zastala i ukopala se u mestu. Njenim licem bi kliznuo osmeh, a ruke bi se nemoćno spustile niz telo. Osetio bih grč njenog zadovoljstva, jer bi jednom svojom rukom uvukla moju šaku u trenerku, stisnutih očiju, tiho jećeći. Drugom bi mene potražila. Onda bih je položio na stazu, bez žurbe skinuo, puštajući da joj se telo smiri i opusti. I čekao, ljubeći joj svaki centimetar kože, da me njen pogled pozove k sebi. Dugo bi ostajali u šumi.

Vrata kupatila su širom otvorena, čujem zvuk tuša. Krišom gledam kroz paru i tanku kupatilsku zavesu njenu nagu figuru. Dečačko, krhko telo. Tek napupele grudi, kao dva dugmeta za grombi kaput. Moja devojčica mi peva. Povremeno viri , proverava da li sam još tu. Svesna je mojih pogleda, da ne mogu da se pomaknem. Ključam, dok se upinjem da razumem šta mi moj tupavi brat govori. Bože, o kakvim vinogradima je reč?
Prvi put sam je video nagu kad se rodila. Njena majka, a moja snaha, teško ju je nosila, još teže pustila iz sebe. Na kraju tog mučnog dana nije je ni pogledala, sklopila je oči i predala je u ruke sudbini i meni. Da, meni, jer ja sam sve vreme bio uz nju, dok je moj brat, otac moje devojčice, u delirijumu od pića, oplakivao s crnim muzičarima svoju crnu sudbinu. I nerođenog, željenog sina.

Draga moja devojčice! Moja ženo! Ovo je poslednje pismo za tebe. Sutra odlazim, ali zaista. Znam da je tvoj otac u pravu što mi ne dozvoljava da priđem ni kući, a ni tebi. Kaže da je još i fer prema meni što me nije strpao u zatvor. Naša je tajna ostala samo naša, skrivena iza zavese našeg kupatila. Neka tamo i ostane. Zauvek tvoj.

2 коментара: