понедељак, 17. јануар 2011.

BATO, BATO, BATO



(prvi deo)
Iz sna me prenulo kucanje na vratima. To i nije bio san u pravom smislu reči. Više je ličilo na nemo bunilo jer sam se, već obnevideo od dvadesetočasovnog putovanja autobusom bez sna ili barem lakog dremeža, samo bacio na krevet moleći u sebi Svevišnjeg da mi, koliko odmah, podari okrepljujući san. U Š. sam stigao potpuno iscrpljen ali me je radovalo to što sam relativno brzo pronašao rezervisan hotel. Muke je bilo samo oko sporazumevanja sa recepcionarkom hotela, ali mislim da je moj poslovičan šarm južnjaka učinio svoje, te je već nakon pola sata nemuštog natezanja, digla ruke od mene pa sam mogao da odahnem. I konačno ispružim utrnule udove. Kucanje sam, sad već potpuno budan, pokušao da ignorišem, ali nije prestajalo. Iza vrata sam čuo tiho, obazrivo kašljucanje i, nije bilo druge - ustao sam i besno, bez reči, otvorio vrata. Ispred je stajao portir hotela, držeći šapku u ruci. Premeštajući se s noge na nogu, javi se na mom, čistom maternjem jeziku.
Doduše, preterujem, nije bio sasvim čist, jer sam i tako bunovan i isceđen mogao da osetim da se radi o jednom, široko rasprosrtanjenom dijalektu iz Srbije.
„Batko - reče uz široki osmeh – ne zameri, budim te jer mi je ova dole na recepciju rekla da moraš ispuniti formulare. Završava nam smena, i njojzi i meni, i to je to, jebaliga...“
Ovakvu prisnost, ma koliko mi jezik godio, nisam primio sa uživanjem i odobravanjem, što je on očigledno i primetio po mom mrkom izrazu lica.
„Ne uzbuđavaj se, sinko! Pa ja sam tu i ćemo završimo o’ma! Nego, uzuvaj se, izilazimo smesta!“
Lice recepcionarke je bilo osmehnuto dok smo popunjavali papire, a sa njim se nešto, uz šale i njegova dobacivanja, došaptavala i kikotala.
„Trza! – okrete se meni - Ali ne savetujem, ima zver od muža. Trenira boks“
Kad smo završili, reče mi da ga sačekam i izgubi se iza pulta. Uskoro se vratio, preobučen u civilno odelo. Tek sada sam video koliko je naočit čovek, lepih crta lica, sa gustim, negovanim brcima ala Niče. Otprilike kasnih četrdesetih godina, dobrog držanja i hitrih pokreta. Izašli smo iz hotela i ne pitajući ga ništa, klimao sam za njim.

Već posle desetak minuta brzog hoda, ušli smo u zgradu u kojoj je stanovao. Čekala ga, sa spremljenim doručkom, žena, zabrađena maramom živih boja, ćutljiva i namrštena. Razlikovali su se kao Bog i šeširdžija, barem na prvi pogled. Bez reči je i meni prinela tanjir, kada sam se na njegov znak spustio na kuhinjsku stolicu. Nehotice sam joj se zagledao u ruke. Bile su to ruke starice, barem dvadeset godina starije od osobe koja je ćutke služila bogat doručak. Primetila je da ih posmatram, i završivši posao oko nas, uvukla ih je u džepove besprekorno bele, uštirkane kecelje.

Bata Mirko, koga sam upoznao tog, mog prvog jutra dvogodišnjeg boravka u Š. je od tada pa do kraja ostao moj lični anđeo čuvar. Već nakon dva dana našao mi je stan. Kod „naših“, razume se. I blizu njegovog. Da mi se nađe, naravno. Nije vredelo što sam odbijao ponudu želeći da, dok mi ne dođu žena i deca, za prvih šest meseci koliko sam imao obavezu da učim jezik, boravim u studentskom domu, tik uz Institut. A, ne! On je našao dobar dvosobni stan koga sam plaćao kao sobu dok ne stignu moji. Hteo sam da se što više družim sa ostalima iz grupe sa kursa, ali je osim retkih, ukradenih trenutaka nakon časova, to jednostavno bilo nemoguće. Bata me je čekao, uglavnom u vreme kada su nam se smene poklapale i vukao me kući svojoj ćutljivoj Nati. Nedelje su bile rezervisane za susrete sa ostalim gastarbajterima koji su se okupljali u maloj pravoslavnoj crkvici na periferiji Š. Nije bila reč o nekim bogzna kakvim vernicima. Jednostavno, to je bilo jedino mesto i vreme kada su se mogli okupljati i razmenjivati vesti iz grada u kome su i novosti iz domovine iz koje su. To je odlično funkionisalo. Sveštenik koji je vodio crkvu je bio više nego zadovoljan njihovom posvećenošću crkvi i Bogu, ali ne i prilozima koja su nerado i tek nakon više upozorenja, ipak ostavljali, pred Božić ili Uskrs.

Uglavnom su to bili građevinski radnici, onih najgrubljih poslova na najvećim i najkomplikovanijim građevinama. Poslodavci su se otimali o njihove usluge. Znalo se da ništa ne odbijaju, a prednost koju su stekli u odnosu na Italijane ili čak i Turke bila je u njihovoj posebnosti. Naime, odlikovala ih je univerzalnost i zato su bili na ceni. Jer jedan radnik nije bio samo, naprimer, tesar. Naš je čovek znao i bravarske poslove. I limarski su mu išli od ruke, a o onim finim zanatskim i da ne govorimo! Tako su svi bili zadovoljni: i gazde ali i radnici jer su pre svih ostalih dobijali dodatne poslove, što je značilo i više novca.

Grupa koja je sa mnom pohađala kurs je bila šarolika. Bilo ih je sa svih strana sveta. Posebnu pozornost na sebe je bacala jedna dugonoga crnkinja iz Njujorka. Spremala je doktorat iz filosofije. Plenila je lepotom i gracioznošću, ali i šarmom dobre drugarice. Nikada nije odbila da podelimo pivo posle kursa, vukući sa sobom i cimerku, jednu nosatu, crvenokosu engleskinju, beloputu i prozirnu poput porcelana. Bile su odličan crno-beli par. Posebno sam uživao u trenucima kada bi smo uspeli da šmugnemo sa časa nešto pre kraja i da odemo na pivo a da me Mirko pre toga ne uhvati i privede Nati na obrok. Nepravedan sam prema njemu, priznajem. Ali morate razumeti moju želju da, osim društva dragih skromnih zemljaka (uz to većina je bila starosnog doba mojih roditelja) budem uz vršnjake sličnih zanimanja i interesovanja.
Jednom smo, kao društvo sa kursa u širem sastavu, grupno posetili diskoteku, tada na glasu i veoma popularnu. To je bio jedan od onih finih trenutaka kada sam crnoj lepotici mogao prići sasvim blizu. Zbog buke u diskoteci nismo razgovarali i naše se sporazumevanje ograničilo na rad ruku i očiju. Uz puno piva, smeha i značajnih pogleda, napustili smo diskoteku kasno posle ponoći. Prateći je do studentskog doma, uz prozirnu crvenperku tik do nas, pričali smo o svemu i svačemu, koliko su, razume se, skromni fond reči i gramatika i njoj i meni, dozvoljavali. Piće nas je dobro uhvatilo i nije nam ni bilo važno da besprekornost bude jedino merilo konverzacije. U jednom trenutku, beloputi pratilac me upita odakle dolazim.
„Iz Beograda“- rekao sam.
Tog trena se moja crna gazela zaustavila, raširila ruke i noge i zauzela pozu, kao da drži mikrofon u ruci.

„Bato, bato, bato
Ti si moje zlato
Na ruci ti spavam
Ja te obožavam“....


začu se na čistom srpskom jeziku, i preda mnom zaigra garava Lepa Brena. Šta je sad pa to? pomislih iznenađen i zatečen...

Objašnjenje je brzo stiglo. Njena cimerka iz studentskih dana u Americi je bila naše gore list. Toliko je volela Lepu Brenu i ovu pesmu da je po celi bogovetni dan puštala traku i, reče, uz smeh
„Kako onda ne bih naučila pesmu?“
Mala priredba na sred ulice me je potpuno otreznila. Videh svu apsurdnost svog položaja. Pogledah crnu gazelu još jednom, sada malo pažljivije. I kao da mi je spala zavesa sa očiju. Video sam jedno potpuno strano, rekao bih i ružno lice sa velikom, opuštenom donjom usnom i širokim nosnicama iz kojih je izbijao vreli dah, kao u zmaja.
Nema čari, nestale bajke...
Pozdravih veseli crno-beli par naklonom i, okrenuvši se na petama za 180 stepeni, otkasah...u svoj usamljeni, hladni stančić.

2 коментара:

  1. Zanimljiv preokret pred kraj prvog dela. I naravno, iščekujem željno nastavak.

    Asocijacija koja nema (ili ima) veze sa ovom tvojom pričom je da je zaista moguće doživeti potuni "pad" kada neko ko ti se do tada činio privlačnim, odjednom prosvira kroz zube muzički žanr od koga te podilazi jeza.

    Da, i Mirko me već podseća na onog dobrog prijatelja za koga već počinješ da osećaš i da se pribojavaš da će ti možda (od silne predusretljivosti) iskočiti i iz ormana koji otvaraš.

    ОдговориИзбриши