понедељак, 21. март 2011.

KORACI




Moja kratka priča KORACI je objavljena u Zborniku kratkih priča "Najkraće priče 2010" u izdanju Izdavačke kuće ALMA, Beograd.
Kako je nisam objavljivala na ovom blogu, možemo je sada pročitati :)

Јагода Никачевић
КОРАЦИ
Без обзира на временске услове, на посао увек идем пешице: добро за кондицију, а и душу дало за сређивање мисли и утисака. Због влажног, опалог лишћа обазриво лупкам штиклицама. Поглед ми, углавном, упрт у шушкави тепих. И тако, пажљиво набадајући, пажњу ми привуче једна карта из играчког шпила, окренута на доле. На десет корака даље – иста карта. Замишљам дете које је из куће узело шпил, и играјући се, загубило пар карата. Али, на моје изненађење – наиђох на још једну, тачно десет корака даље. Ево још једне. И,наравно, још једне... На сваких десет корака, све окренуте лицем на доле. Хм... (сад већ ја као прави јунаk неке приче) помислих – то већ није случајно! И по цену озбиљног кашњења на посао(мислим) морам пронаћи куда карте воде! Оне су неки тајни знак: срећа ми се смеши. Ха!
Стигох до раскрснице, али авај! нова карта се не види ни лево, ни десно. Већ помало резигнирана, одустајем од даље потраге. Има, рекох себи, срећнијих од мене. Прелазим улицу, аутобус у даљини најављује наставак дана као регуларну свакодневицу. Бајки дошао крај. Али, гле! Са друге стране улице чека ме карта, тачно на истом месту где свакодневно газим. Следећа на истом размаку од десет корака ... Заборавих на аутобус и посао и све остало, рекох себи: идем даље означеним путем, па шта буде!
Зането осматрајући асфалт и тражећи погледом нову карту, не приметих аутобус који само што ме није оборио, улазећи на стајалиште. Тргох се. И вратих у стварност. Аутобус стаде, закорачих у њега. Последње што сам видела враћајући се себи, била је карта из познатог шпила, на пар корака од отворених врата аутобуса. Сада окренута слиkа. Џокер. Као да ми се смејао, док сам, већ сасвим отрежњена, настављала уобичајеном маршрутом.

10 коментара: