петак, 11. март 2011.

KUĆA ZA LUTKE



(odabrani utisci sa jednog putovanja, potaknuti na zabelešku nakon čitanja izuzetne knjige “Ministarstvo boli”, Dubravke Ugrešić)
Osetila sam laku vrtoglavicu. Nisam znala tačno šta je izaziva. U staklu zgrade pored koje sam zastala lovim sopstveni odraz. Znala sam ponekad sebe uhvatiti kako stojim nasred ulice sa nejasnom mišlju kuda, zapravo, idem. Ili, otkuda da se nalazim upravo tu, na tom mestu, u tom stranom i nepoznatom gradu. Stajala bih tako zatečena, u ne malom strahu da ću, ako se i za milimetar pomerim, biti isključena iz nekog igrokaza.

Polako okrećem glavu u stranu i pogled kliza prema kanalu, iz koga dopiru povremeni kratki signali: tmasta, neprozirna voda bljesne s vremena na vreme, u ritmu talasa pokrenutih kratkim i snažnim naletima vetra sa zapada. Iz tamne senke kamenog mostića odjednom izranja patka. Zastaje. Stoji kao prikaza i ne miče se. Kao da se gledamo, zurimo jedna u drugu. Onda se ona polako pokrene, nezainteresovano okreće svoj profil i bez zastajkivanja, koso otplovi ka drugoj obali. Dižem glavu sa širom otvorenim nosnicama: prijaju mi kratki, reski udisaji. Već se osećam bolje i razmišljam da krenem. Pomisao da bi neko od ukućana iza stakla koji nas razdvaja mogao videti moju nemoć, moju usplahirenost, naterala me da se pokrenem – prvo ruke, onda noge.



Ali, ostajem pred staklenim prozorom još neko vreme. Vetar postaje neprijatan, sad već u jačim udarima šamara me, ali stojim. Prikovana sam pogledom u unutrašnjost porodične kuće uz koju sam slučajno zastala. Nepristojno zurim u vremešnog stanara koji, sedeći na ivici velike fotelje, u kratkom kućnom haljetku, sa udobnim sobnim papučama na nogama, činilo se broj- dva većim, ređa pasijans. Mali sto ispred njega zatrpan je papirima koji se znaju uskomešati ako igrač jače udari kartom o stočić. Čovek povremeno podiže glavu, lenjo je okrećući ka TV ekranu, ili počeše proćelavo teme. Stanar je sam i mada se staklo prozora dnevne sobe bez zavesa čini velikim, soba deluje mračno. Osim treperanja ekrana TV aparata, dodatno osvetljenje je i skromna stojeća lampa u uglu prostorije. U prozoru stoje, u meni nejasnom poretku, poređanih par keramičkih patuljaka i vaza iz masovne, serijske proizvodnje, često sretana na rafovima kineskih robnih kuća i prodavnica, sa par grančica već uvelog cveća. I, konačno, jedan jedini, pažnje vredan, prelepi komad – fina porcelanska figurina balerine na vrhovima prstiju, koja deluje srneći nežno, kao da je tek uhvaćena pred zahtevni i ambiciozni baletski skok.

Ovakva, pomalo kičerski uređena umetnička instalacija u prozoru dnevnog boravka govori mi: ili je stanar samac, pa mu se kao takvom donekle može oprostiti nedostatak dobrog ukusa, ili, što je verovatnije, i sudeći po svim ostalim naznakama u vremenu koje sam provela ispred njegovog prozora, supruga boluje od iste bolesti.




Zastajem, zatečena svojim nevaspitanim mislima o nepoznatim ljudima, i stidim se. Opravdanje za sebe i ovakvo razmišljanje tražim, možda nesuvislo, u nekim za mene frustrirajućim signalima koje ljudi ovog grada, svesno ili ne, emituju.

Smeta mi njihova nametljiva nezainteresovanost za voajerstvo drugih, ta napadna odsutnost privatnog, skrivenog, intimnog. Ali, sa druge strane, boli hladnoća u ophođenju i njihovo neopisivo kruto držanje za pravo na privatnost. Kratko sam ovde, u turističkoj poseti i ne govorim iz sopstvenog iskustva. Ali, nema razloga da ne verujem bliskim prijateljima, privremenim stanovnicima ovog grada kod kojih sam u gostima, da nijednom nisu pozvani, u nijednu kuću kod poznanika, kolega ili prvog suseda.

Nesvesno pravim paralelu između ovog svog virenja u privatnu scenu doma za koga stojim prikovana čitavu večnost i zavirivanja u eksponate na trećem spratu Rijks muzeja. Vidim sebe kako s pažnjom zagledam malene kuće za lutke, slike i makete savršenih holandskih porodičnih kuća potpuno opremljenih, sa svim svojim velikim i malim stanovnicima, domaćinima i poslugom, gostima i domaćim životinjama - malim ljudima zaokupljenih svojim uobičajenim poslovima.

Stepen nezainteresovanosti za moje voajerstvo živih stanovnika grada može se meriti samo i isključivo nezainteresovanošću malenih, plastičnih stanovnika kućica za lutke: na istom su stupnju.

Gledam u svog domaćina, potajno se nadajući da će na bilo kakav način pokazati da vidi kako virim, da će mahnuti da me otera kao dosadnu muhu, ili se, konačno, pridići iz udubne fotelje i krenuti prema prozoru. Ili viknuti, čak. Ništa od toga. Savršen mir sa jedne strane stakla i savršena zbunjenost sa druge.

Odvajam nos, konačno, od stakla i primećujem odraze drugih prolaznika koji se iza mojih leđa, žurno i bez zastajkivanja ili ogledanja kreću svojim putem. Vreme je da krenem i ja.

2 коментара:

  1. da, lijepo si i tanano opisala tu razliku mentaliteta; to je ono što se vidi na Zapadu, niko nema ograde oko kuće, npr, kao ni zavjese, a s druge strane, nema šanse da pozvoniš na vrata i pozajmiš malo soli, npr...

    ОдговориИзбриши