четвртак, 14. април 2011.

V(R)LAŠKA POSLA II deo *










II deo
Ova slika čudovišta-devojke mi se čini najboljom za otrežnjenje i skidanje paučine sa očiju. Tradicionalista u meni, kakvom se dojmim drugima, pa i sebi, barem kada su u pitanju strašne priče, reklo bi se da više voli klasičnu avetinju, prekrivenu dugim, neprozirnim crnim tilom, sa velikim trokrakim svećnjakom u ruci, koju vidim kako tumara dugačkim, mračnim hodnikom itd. itd.... nego sliku odavno procvale devojke sa zečjim repićem ili češnjem belog luka u rukama. Odista, ona mi sada deluje bezbojno i bezoblično, iako sam u prvim našim susretima insistirala na utisku ljupkog stvorenja. Njena ljupkost se, dakle, izgubila, postala gotovo neprimetna, i kao i tamna strana meseca nevidljiva, mada, priznajem, ne i bez daljeg uticaja.

Nastavila sam da je pratim, trudeći se da budem što tiša. Jelena se sada uputila ka groblju, što mi je izmamilo osmeh. Tipično, rekoh sebi: raskrsnica pa groblje – u sebi sam ponavljala već poznat, izlizan i izanđao scenario i scenografiju filmova o vešcima, magovima, vračevima...U torbi su joj rekviziti, mislim. Na nekom iskopanom grobu, iznad sanduka će krenuti bajanje. Moguće da joj se pridruži još neko, sigurno nije sama...Ali, ne malo je bilo moje iznenađenje kada je Jelena prošla pored groblja, ne zastajući. I tada sam shvatila: ona je išla Nikoliji!

Piljim kroz prozor prizemne kuće pored groblja, i sve više osećam nelagodu. U Nikolijinoj sobi vlada haos. Ne verujem sopstvenim očima: ta ona je bila moj uzor rada i reda! Pokreti kojima je dočekala Jelenu i radost koju sam naslućivala kroz čipkanu zavesu njenog prozora ne mogu reči opisati. Ubrzo je Jelena utrnula lampu i mrak je ugušio slike. Samo se beličasta, titrava put dve ustreptalosti utopila u obrise moje tuge. Pokunjena sam se vratila kući.

Posedovati – na engleskom: possess. Ne sviđa mi se ova reč! Koliko tih ss! Slova su ličila na crne, izgorene vrhove šibica. Pitam se, šta stoji iza te reči? Šta je to što mi možemo da posedujemo? Postoji i druga strana: šta znači kad nas neko poseduje? Dok sam se usporenim, otežalim korakom vraćala, mislila sam na Jelenine spuštene, sanjive kapke i brižne Nikolijine oči. Znala sam: mene nešto sada poseduje, nešto što nema imena. Ni oblika. Ni glasa. Nešto u čemu sam videla i osećala zametke ljutnje. I besa. Oba osećanja su bila ispunjena zlom, posedovala su vreme u kome nije bilo kajanja.

Strastvenost (passion) je malo vezana za euforiju, a i te kako za strpljenje (patience). Biti ostrašćen ne znači osećati se dobro. Strastvenost je pitanje izdržljivosti. Kao i strpljenje, strastvenost potiče iz istog latinskog korena: pati. To ne znači biti bujan. To znači patiti. (Massel Laughton)

Putevi sažaljenja su dugi, a samosažaljenja mnogo, mnogo kraći tako da sam bila blizu toga da nešto preduzmem. U trenutku sam naučila kako da Jeleni i Nikoliji zamerim izdajstvo i licemerstvo, zaceljujući svoje rane opasnim jezikom prekora. Sve sam upornije zahtevala od sebe njihovo otsustvovanje iz mog života. Zapravo, više nisam želela da ih vidim. Jelenu će ujutro čekati spakovane torbe, u dvorištu, pred vratima kuće. Brzo sam naučila da otupim i nisam marila šta će seljani reći na to. Njene papire sam spalila, na velikoj lomači iza kuće, paleći redom šibicu po šibicu i spuštajući izgorena palidrvca u jednu staklenu ćasu: possess...possess...
Papiri su goreli, a čudna je svetlost ispitivala stranicu po stranicu Jeleninih tajni, pamteći sve iako se svaki red, svaki pasus njenih istraživanja i rada sada izvijao u pepeo. Ako ništa drugo, vatra je topla, greje mi ruke i, odlično razdvaja hladne vode u dnu moga oka.

Cena ove dobro raspaljene lomače je duga senka koju ona baca na moje misli. Tek sad postajem svesna istine o nesreći popa Sime: Jelena je svojim činima podigla dizalicu i izazvala haos sa strujnim kablovima. Naravno, ovo su samo slike, moje slike projektovane na veliki ekran plamena Jeleninih zabeleški.

Ali, Jelena je morala da dokaže da te slike nisu samo moja fikcija. Ne samo meni, naravno!

Kada se vatra ugasila sama od sebe i vetar podigao raspršenu avetinjsku prašinu Jeleninih zabeleški u vis, ušla sam u kuću. Primakla sam stolicu ormaru i skinula kartonsku kutiju. Proverila sam broj metaka u bubnju i spustila pištolj na sto. Skuvala sam čaj i sela za sto lagano ga ispijajući. Mirno sam sačekala Jelenin povratak.

Stari, crno-beli film, se vrteo ispred mojih očiju. A i ušiju, jer se neprestano pucketanje mešalo sa melodijom i pomalo unjkavim glasom Čaka Berija koji izmamljuje iz tmine „Slatke male 16-te“. Ali i meni poznate slike: moj tata u hladu senjaka iza porodične kuće pije ledeni čaj. Ispred njega su novine, lenjo letnje popodne u trajanju i kratki, fini srkuti osvežavajućeg napitka. Moja mama naslonjena na kaljevu peć u dnevnom boravku, kratkim, otsečnim pokretima se hladi crnom, kineskom lepezom. Brat uključuje prskalicu za travnjak. I oko njegovih nogu, upetljan, naš zlatni ritriver, arhetip svih pasa u malim, kućnim filmovima o porodičnoj sreći i harmoniji. Pas poskakuje nad crevom, laje na brata, onda na tatu i mada mu se čeljusti rastvaraju i skupljaju, lajanje se ne čuje – samo pucketa Čak Beri, obuzet sopstvenim ushićenjem.

Film se nastavlja drugom scenom. Tata se ludira sa mnom i bratom. Jurimo se po plaži duge, peščane obale. Pravimo zamkove, pa ih rušimo. Valjamo se, pa zatrpavamo tatu peskom, smejemo se... Brat galami sa tatinih leđa. Tata ga spušta i podiže mene prema suncu koje zaslepljuje. Sve troje nestajemo u prasku svetlosti. I taj poslednji kadar mog starog, nemog filma je presudio.

Da, priznajem sebi, vreme je da se vratim.

Нема коментара:

Постави коментар