среда, 13. април 2011.

V(R)LAŠKA POSLA I deo *











I deo


Dugo nisam mogla da spoznam šta ju je navelo da zakuca na moja vrata. Naše dve kuće nisu bile baš blizu i između njene i moje bilo je gotovo čitavo selo. Moguće da ju je privuklo to što sam živela sama a i usamljeno: moj društveni život bio je dozlaboga skroman i dosadan. Nije ni čudo: selo u kome radim i pokušavam da živim je tiho i starački smežurano. Osim jednomesečnog, obaveznog odlaska autobusom u najbliži gradić po platu u matičnu školu, i tromesečnih susreta sa roditeljima ovo malo đaka kojima sam bila nastavnica, zapravo – seoska učiteljica, nisam ni često ni uspešno ukrštala puteve sa meštanima. Povremeno mi je dolazila popadija Nikolija, otprilike jednom do dva puta u mesec dana na čaj i kolače, redovno donoseći u velikoj pletenoj košarici ponude. I ma koliko se ja bunila i odbijala da primim, pa čak i pretila da ću prestati sa njom da govorim, ona je, smešeći se, ćutke vadila iz korpe poklone: ušećerene jabuke, pečeno pile, vanilice ili makovnjaču... Volela sam je. Bila je bistra, visprena i vredna žena, tek neznatno starija od mene. Nikako nisam mogla da razumem šta je našla u svom mužu – pop Simi, jednom velikom bonvivanu a neviđenom aljkavku koga ni četa popadija poput okretne Nikolije ne bi bila u stanju da upristoji.

Šum ispred ulaznih vrata mi je odvukao pogled s knjige. Ispravila sam se u stolici, načulivši uši i mahinalno pogledajući na kutiju od cipela čiji se jedan ćošak video na vrhu ormara. Tu sam držala pištolj koji mi je brat ćušnuo na ispraćaju i rastanku sa užurbanom i zaguljenom prestonicom u kojoj se nije moglo disati. A ni jesti, jer posla nije bilo ni na vidiku u dogledno vreme.
„Zbog tvoje sigurnosti, Ema! Ne budi naivna: ideš u potpuno novu sredinu, nepoznatu i divlju. Ko zna šta te tamo čeka! Molim te, ponesi ga! Samo ako je uz tebe, mogu da budem spokojan“ Isuviše mi je daleko, pomislih, ali ne ustah. Čekala sam, pretrnula, osluškujući komešanje. A onda sam ipak ustala, ali ne da uzmem oružje, no se zaputih vratima. U prvom momentu kad sam ih otvorila, ništa ispred, u mraku, nisam videla. A kad su se oči malo privikle na tminu, ugledah žensku priliku kako pokušava da se pridigne. Oprezno se uputih ka njoj.
„Izgleda da sam uvrnula članak“ – progovori prilika.
Na trenutak mi se učinilo da se osmehnula, jednim izvinjavajućim, kratkim osmehom.
Ležala je, slomljena, na stazi među rasutim sitnicama iz tašnice čiju ručku je stiskala jednom rukom. Sagnula sam se da prikupim stvari.
„Molim Vas, ostavite stvari, pomozite mi da se podignem!“
Posramih se i sagnuh, zarumenjenih obraza, da joj pomognem.
Prvo što mi se kod nje dopalo bio je miris. Jednostavan i diskretan miris kamilice.
Uvlačeći tu nežnu svežinu i šireći nozdrve, posmatrala sam dalje njeno ne odveć mlado lice i onda grudi, pa redom nadole. Ljupko je nosila svoje godine, priznah sebi.
„Jelena“ – pruži mi šaku, odmah nakon što sam joj pomogla da se udobno smesti na moj krevet.
„Emilija“ – uzvratila sam, osmehujući joj se. Odmah mi se svidela.
Imala je čudan tik. Kada bi trepnula, njeni očni kapci su za trenutak duže nego što uobičajeno traje treptaj, ostajali spušteni. Kao da ih je svesno tako ostavljala spuštenim ili samo što nije zaspala. Gledajući je otvorenih usta, pitala sam se da li će ih opet otvoriti ili, nije li to znak da će umreti. Lice je delovalo nestvarno i, mada samo jedan trenutak, tako sa spuštenim kapcima odavalo je blaženstvo i apsolutnu smirenost. Ali, iza te maske osećala sam beskonačnost jedne usamljene žene.
„Neću ti biti od velike pomoći, što se noge tiče“ – rekoh joj zabrinuto, prelazeći bez pitanja na per-tu. „Ali, možeš ovde ostati pa ću ti ujutro pomoći da odeš rano u ambulantu“
„Ma, ne brini, sama ću to ja!“ – znalački je petljala oko članka dok sam je ja sa pristojne udaljenosti posmatrala sa zanimanjem.
„Ostaću malo kod tebe, dok se sredim. A ti bi mogla da nam spremiš onaj tvoj čuveni čaj“- reče uz glasni smeh.
Nisam se zbunila, odmah mi je bilo jasno da se i ona pozna sa Nikolijom.
„Nego, zamolila bih te da sada pokupiš one stvari što su se rasule ispred ulaza“
Kao đače sam se po njenoj komandi uputila ka stazi na kojoj su ležale rasute sitnice iz njene torbe. Iznenađenje me je čekalo kada sam shvatila da, umesto šminke ili uobičajenih stvarčica kakvim žene pune svoje damske tašnice, ona drži sasvim... pa recimo: drugačije stvari. Ali, Jelena se na moj upitni pogled kad sam ih joj pružala, skupljene u kesi, samo slatko nasmejala i odmahnula rukom. Nisam htela da izgledam kao znatiželjna i nepristojna domaćica, pa sam se bacila na pripremu čaja i ... razgovor. Moja nova poznanica je delovala kao dobro stvorenje, veselo i razgovorljivo. Prijalo mi je, posle svih dugih, posnih dana bez društva što imam sa nekim da pričam. Pušila je, neprekidno paleći cigaretu o cigaretu. U jednom trenutku, gledajući to ljupko lice kako strasno uvlači dim i igra se upaljačem, veštim i otsutnim okretanjem između palca i kažiprsta, poželela sam da i sama zapalim. Nikad nisam pušila i sve zamke adolescentnog doba sam vešto i iskusno izbegla. Sada sam, buljeći u nju i njenu savršenu igru, neodoljivo želela da budem ona. Izgleda da je razumela moju nemu želju, nonšalantno mi je pružila kutiju cigareta i osmehnula se. Noć nam je prošla u razgovoru i pušenju. Ogovarale smo seljane i njihovu decu i, naravno, Nikoliju. Dok je o njoj govorila, nameštala je poseban, nedokučiv izraz na lice. Jelena je bila iz istog grada odakle i ja i ovde je trebala da boravi kratko u cilju proučavanja lokalnih običaja. Pisala je, kako sam je razumela, neku studiju o tome. Po njenom, to vreme se proteglo jer je naišla na neke zanimljive lokalitete i podatke. Osećala sam kao da je poznajem jako dugo i poželela sam da nikad ne ode od mene.
Sutradan je otišla, ali je obećala da će naveče navratiti.
I došla je, sa par torbi, natrpanih knjigama i papirima. Osećala sam ogromno zadovoljstvo kad je torbe ležerno spustila na pod i bučno se bacila, uz duboki uzdah olakšanja, na moj krevet. Tu je i ostala. Ja sam noć prespavala na podu.

Jutro je počelo neobično. Buka me je isterala iz kuće. Primetila sam da nema ni Jelene. Krevet je bio u neredu, prekriven listovima papira. A ispred kuće: neverovatna slika! Uskim, seoskim trotoarom je poskakivao čovek bezuspešno pokušavajući da pobegne od prekinutog kabla visokog napona. Žicu je prekinuo nevešti vozač kamiona-dizalice kojoj se radni deo usred vožnje nekontrolisano podigao i zakačio električni stub. On se precepio napola, presekavši strujni kabl koji se, bljujući varnice i šibajući vazduhom obrušio na nesrećnog prolaznika. Scena je neodoljivo potsećala na igru veselih kobri iz „Knjige o džungli“. Užasno smešno, ali kada se čovek koji je nezgrapnim skokovima pokušavao da spasi živu glavu srušio u jarak, moj se smeh zaledio: njemu nije bilo pomoći. Pritrčala sam. U jarku je ležao, na leđima, sablasno beo i potpuno nepomičan, Nikolijin muž. Seoki pop Sima. Iznad njegovog tela su žice dalekovoda, sada umirene i bez varnica, napravile malu mrežu. Sa kamiona, malo niže parkiranog, dojurio je vozač, žestoko mašući rukama i urlajući. Počeli su se skupljati i seljani, a ja sam se polako, još uvek pod utiskom jezive scene, uputila u kuću. Tada sam spazila Jelenu, na koju sam u ovoj gužvi, potpuno zaboravila. Šmugla je iza kuće, zaputivši se žurno pravo ka mojoj šupi u kojoj sam držala ogrev za zimu i koja je sada bila prazna. Otvorih vrata. Jelena je bila u spavaćici, koja joj se lepila uz mokro telo. I kosa joj je bila mokra, kao da je upravo izašla iz vode...reke ili kade. Stajala je nasred šupe, tresući se i cvileći. Zagrlila sam je i uvela u kuću. Ništa je nisam pitala, ništa nije rekla. Tresla se još narednih sat vremena u mom zagrljaju. Pokušavala sam da je zagrejem svojim dahom...čajem... ćebetom. U kasno popodne sam je ostavila samu i zaspalu, a ja sam otišla do Nikolije.

Popa Simu smo ispratili nekih tri dana nakon nesreće, dok se sokakom nisu slegle prašine iza mnogobrojnih policijskih i isledničkih komisija i ekipa. Celo ga je selo dostojanstveno i dostojno njegovom položaju, u istinskoj žalosti, ispratilo na poslednji put. Iz grada su došla tri popa za crkveni ispraćaj. Jedino je Jelena ostala kod kuće. Pravdala sam je kod Nikolije opštom slabošću a ona je nehajno, ćutke, samo odmahnula rukom. Groblje je bilo neposredno uz crkvu i popovski dom, ali je procedura ispraćaja nalagala da povorka prođe selom, jer je bilo neophodno, po verovanju iz ovog kraja da se obavezno zastane na raskrsnici. Raskrsnica je, inače, od pamtiveka bila mesto na kom se nešto koncentriše i onda, ponovo razgranava. Tu se kovčeg spusti i svi zastanu. Tako se odaje počast precima. Ali, koliko sam saznala od Jelene, običaj služi i za zbunjivanje pokojnika. Ukoliko se, ne daj Bože, povampiri, neće umeti da se vrati kući! Raskrsnica je, stoga, za sve bila magijsko mesto, centar mnogih magijskih moći bilo da se tu nešto stavi ili se sa nje pokupi.
Povorka sa zemnim ostacima nesrećnog pop Sime je sablasno kružila selom. Prolazeći pored moje kuće, videla sam kako se zavesa pomerila: znala sam da uz prozor okrenut seoskom sokaku stoji samotna Jelena, ispraćajući na svoj način muža svoje prijateljice.

Nakon pop Simine sahrane, Jelena se dugo i s mukom oporavljala. Ali, stizalo je leto i često smo boravile u dvorištu, u divnom senjaku, sve do kasnih noćnih sati u prijatnom razgovoru, slušanju muzike ili smo, jednostavno, ćutale i uživale u tišini. I bilo joj je bolje. Nikolija nije dolazila i ja sam to pravdala žalošću i seoskim običajima.

A onda sam primetila da Jelena sve češće provodi noć van kuće. Uzela bi svoju torbu i izgubila se. Pred zoru bi došla, iscrpljena i bleda, često sa ogrebotinama i ponekim modrim podlivom. Iako smo uspostavile solidan odnos, uz poverenje i uzajamno uvažavanje, nisam se usuđivala da je bilo šta pitam. I ona nije ništa govorila o svojim somnabulnim pohodima.
Jedne noći sam ostala dugo budna. Legla sam potpuno obučena, mnogo pre Jelene. Primirila sam se praveći se da sam u dubokom snu. Jelena je pred ponoć ustala i izašla iz kuće. Noć je bila oblačna, bez mesečevog sjaja na šta sam bila zahvalna. Pratila sam je. Krv mi se od tišine ledila u žilama, ali sam se hrabrila štipajući se po celom telu. Zastala je na raskrsnici i okrenula se u sva četiri pravca, saginjući se kao da se klanjala nevidljivim silama i tiho mrmljajući. Sablasni muk noći parale su nerazgovetne reči i šapat njenih bajalica. Talas prijatne topline oslobodio je, na kraju, moju tugu i zabrinutost. Pa ona vrača! skoro da sam glasno uzviknula. Kao da me je čula, okrenula se žustro ka meni u senci i tada videh duboke kolutove ispod njenih užarenih očiju...videh neku drugu Jelenu.

kraj prvog dela

Нема коментара:

Постави коментар