субота, 25. јун 2011.

U ŠETNJI SA POPOM














Ovo nikome nisam rekla. To više i nije važno i ne može biti neka tajna. Jednostavno, tako se desilo - nisam imala potrebe bilo kome se poveriti.

U januaru 1989-te sam boravila na nekom seminaru u Vrnjačkoj banji. Taj zimski raspust je bio toliko bogat snegom da, sve i da sam htela da se nakon završetka seminara vratim u Beograd, nisam mogla. Putevi zavejani, autobusi retki… a Banja pod snegom kao u bajci. Ništa me nije posebno vuklo kući, pa sam boravak produžila. Sate i sate sam provodila u šetnji, prtila staze po Goču ili sankala se sa decom po banjskim ledinama… I, naravno, čitala. Kako se boravak odužio, a ja pročitala sve što sam ponela od knjiga, navratih u biblioteku. Nisam uzela ništa, ali me zato ljubazna bibliotekarka poslala na adresu nekog akvizitera koji je prodavao knjige putujući od mesta do mesta.

Kod prodavca, čija je soba u koju me uveo bila natrpana knjigama, već je bila jedna mušterija. Neki stariji čovek sa beretkom od tvida na glavi, ušuškan u kaput istog materijala i umotan u divni, sivi kašmirski šal listao je knjigu, podigavši nezainteresovano pogled u mom pravcu. Umoran pogled, veliki podočnjaci, bez osmeha – brzo sam rekapitulirala prvi, ovlašni utisak.
Zagledana u knjige, nisam primetila kada je dotični gospodin izašao.

Sutradan smo se našli, kao po dogovoru, u isto vreme, na istom mestu. Akviziter se nagnuo ka meni i u poverenju mi šapnuo:
To je onaj čuveni pesnik, Popa!
Klimnula sam, zadovoljna činjenicom da ću imati o čemu pričati na času svoje literarne sekcije.
Jeste li za šetnju?
Bez ikakvog uvoda ili upoznavanja obratio mi se dubokim glasom.
Svakako, odglumih savršenu mirnoću, sakrivši svoju ushićenost predlogom.

Prošli smo pored predratne banjske vile, očito zaboravljenog rodoslova u koju reče, nonšalantno odmahujući rukom, da je smešten i u čijem se vrtu ponosno kočoperio Sneško. Savršeno izvajan, krupan, imao je samo jednu manu: bio je bez nosa. Na mestu gde obično stoji poluosušena šargarepa ili usahla crvena paprika zjapila je jamica: ranica nije krvarila, ali je bilo očigledno da smešni čovečuljak boluje. Barem se tako dalo naslutiti po Popinom izrazu lica kad mu je prišao. Skinuo je svoju beretku i stavio je Snešku na glavu, nisko niz obraz spuštajući prednji deo kape, kao da je time hteo da zakloni njegovu ranu. Ili sramotu.
Nadam se da ćemo pronaći neki nos za ovog belog gospodičića, dodao je sebi u bradu.
Ostavićete beretku? skoro sam jauknula, misleći na taj muški, kicoški detalj, koji mi je odmah upao u oči, za onog prvog susreta kod akvizitera.
Pa naravno! Šta bi ste Vi učinili, da kojim slučajem nosite šešir ili barem neku zimsku kapu?

Koračali smo lagano, nogu pred nogu: on pričajući o vestima i anegdotama iz VANU-a, ja cupkajući i upijajući svaku njegovu misao kroz otegnute rečenice. Sada je išao gologlav i povremeno mu je vetar dizao  sedu kosu. Rukom bi provukao, ovlaš, svako-toliko kroz nju. Gledala sam pred sobom, u sneg, sa povremenim osvrtanjima levo i desno, kao da sam nešto tražila ili barem, bila u očekivanju da će se nešto pojaviti. I jeste, uskoro! Dugme sa njegovog kaputa jasno se videlo u snegu. Ništa ne govoreći, sagnula sam se, i čvrsto ga stežući u ruci, koso osmotrila kaput saputnika, ne bih li videla koje je dugme otpalo. Sva su bila na mestu, uredno zakopčana.
Pa, odakle li je ovo iskrslo? pitah se u sebi.
A onda sam se setila: to je bilo njegovo rezervno dugme, bila sam sigurna: dugme sakriveno na postavi, u unutrašnjosti njegovog kaputa.
Neću mu prijaviti! pomislih. Čvrsto odlučih da ga zadržim, ali da mu, ipak, kažem za svoj novi fetiš. Ali mi se to učinilo prilično dečjim, nesuvislim, i tražilo je barem pet fusnota, što mi je, opet, bilo neprikladno, pa sam odustala.

Otada je to bila moja omiljena igračka u džepu. Preturala sam ga po rukama u dugim, zimskim, kasnije prolećnim šetnjama, muvajući ga čas s jedne, čas s druge strane, između palca i kažiprsta, gladeći mu prednju, štofanu stranu i nemo se boreći sa drugom, metalnom, na čijoj je sredini bilo ušato ispupčenje za provlačenje konca. Dugme se već te godine sasvim izlizalo, a ivice postale sasvršeno glatke i usijane.

Jeste li za zečetinu? naglo se okrenuo, i dodao: sa nudlicama. U pacu, zaboravih naglasiti!
Opa! izlete iz mene, uz obilje sitne pljuvačke. Žlezda radi bez komandi, pomislih postiđena. Skoro da sam se nagnula do njegovog lica, da se uverim da je u redu, i da li je izbegao moj nenadani tuš. Krajičkom oka uhvatih njegov osmeh. Dobro je, pomislih, savršeno džentlmenski!

Kako ne znam za ovaj restoran? pomislih, dok smo ulazili gotovo zajedno kroz široka vrata u prostrani restoran namešten u lovačkom stilu. Seli smo za prvi sto, na moj predlog, kako ne bi ostavljali na parketu suviše snega sa gojzerica u kojima smo oboje bili. Vatra kamina gotovo da nije dopirala do nas.

Zažmurila sam. Mogla sam da čujem kako lagano žvače, zamišljajući njegove sekutiće i jake očnjake kako bez milosti kidaju tvrdo meso divljači, balansirajući sa mekim, gotovo penastim nudlama, umačući toplu lepinju u mirisni soft. Mmm… Nisam baš nešto naročito volela meso ni miris divljači, ali su mi zvuci sa drugog kraja stola prijali. Moj kavaljer je jeo s uživanjem, i to zadovoljstvo hranom i sobom, preneo je i na mene.

Na izlazu iz restorana dočekao nas je reski, hladni vazduh uskomešan januarskim vetrom. Bilo je već veče, i moj se kavaljer oprostio od mene pitanjem:
Sutra, isto vreme?
Samo sam klimnula. Visoko je podigao kragnu kaputa i tada videh malu, žutu zihernadlu.
A, tu je bilo zakačeno! glasno rekoh. Popa se, nakon lakog naklona, žurnim koracima udaljio put svoje vile.

Sutradan smo se našli ispred akviziterovog stana, u isto vreme. Nije došao sam. Uz široki osmeh me je pretstavio svojoj supruzi:
Ovo je naša mlada prijateljica koja mi je ukazala čast praveći mi društvo u popodnevnim šetnjama. A izgleda i da će ti ona bolje objasniti kako sam uspeo da izgubim ono dugme, reče uz šeretski osmeh.
Nasmejala sam se i ja, ali se nisam dala omesti. Samo sam, duboko u džepu svog kaputa, jače stegla njegovo dugme.

Uskoro smo se oprostili. Žurili su da se spakuju, jer je po njih poslat auto iz Beograda. Tek kada su odmakli, primetila sam: na glavi je imao beretku od tvida.


Napomena pisca:
U julu 2008.god. letovala sam u Vrnjačkoj banji. Šetajući banjskim stazama, između tezgi uličnih prodavaca knjiga u potrazi za knjigama kojima ću obogatiti vreme, kupila sam, osim par izabranih knjiga, i jednu malu, džepnu knjigu pesama Vaska Pope „Daleko u nama“. Sa naslovne strane knjižice gledao me je Pesnik, obučen u zimski kaput od tvida, sa beretkom od istog materijala na glavi. Knjigu sam pročitala u jednom dahu i vraćam joj se često, i rado. Tačnije, otada je ova nevelika zbirka postala moja relikvija. Krajem avgusta iste godine napisala sam svoju prvu pesmu.
Priča koju ste pročitali je, naravno, imaginacija i omaž velikom Pesniku.

8 коментара:

  1. Sjajna priča za "veliki povratak"! Zadovoljstvo je čitati tvoje priče.Dobrodošla posle duge pauze!

    ОдговориИзбриши
  2. Opsa-sa, divna priča. Kako dobra inspiracija. A rekla bih i da je Popina zbirka pesama pokrenula zamajac u tebi koji je oduvek postojao. :)

    ОдговориИзбриши
  3. Lijepo je kad ljudi pronađu nešto što će ih vezati za osobe koje su im ipak dosta daleke. Još ljepše je kad takve neke stvari postanu ikona pred kojom ćemo padati svaki put kada osjetimo onu neotkrivenu ljubav, a još ljepše je to što nas neočekivano susretnu ljudi prema kojima će naša osjećanja vječno ostati nedorečena :))

    ОдговориИзбриши
  4. Prepoznati lepotu oko sebe, pa i u sebi je najlepše. Kratak je period od trenutka kada sam prišla velikom pesniku( ne doslovce, naravno!) pa do ovog časa kada se mogu pohvaliti da sam, više ili manje uspešno, stvorila nešto više od 300 pesama i 50-tak priča. Možda je to malo, možda je i dosta, suviše nije svakako. Taj neočekivani i ničim izazvani trenutak (zamajac, kako reče Retka Zverka) ostaje zauvek urezan u mom sećanju. Priča je samo mala zahvalnost, da kažem - proviđenju, što je baš to, tada... izašlo iz mene. I osmislilo, utabalo, trasiralo... moj pravac, pa ako hoćete, i tok mog života. Veoma sam srećna zbog toga, da ne pišem više i zamaram, ali - to me ispunjava u potpunosti. Hvala na pažnji i izuzetnom komentaru. Danas sam čitala par Vaših radova, čak mislim da sam ostavila jedan komentar... Drago mi je da ću imati prilike da Vas i dalje čitam! Pozdrav :)

    ОдговориИзбриши