уторак, 07. фебруар 2012.

PRIČA O SLAVI (Slavin poj)

Mestom u kome sam rođen, a iz koga sam ne tako davno otišao u potrazi za poslom i srećom, protiče najbistrija rečica koju sam igde i ikada video, okružena gustim šumarkom vrba što spuštaju svoje žalosne ruke ka njoj i ogledaju se u njenim glatkim i mirnim površinama zajedno sa niskim, gustim rastinjem. Imenom vrba, nekad davno, moje mesto je dobilo ime: Vrbica. Smešteno u pitomini bogate i blagorodne Šumadije, na putu kojim od davnina putuju raznorazni putnici, i oni sa dobrim, ali i lošim namerama, Vrbica obiluje lepotama, od kojih su mi najmilije srcu bile i ostale priče i legende kraja koje je najbolje umela da priča moja baka. U zimskim predvečerjima znala je da mi priča i po nekoliko puta uzastopce meni jednu od najdražih priča - legendu o devojci Slavi.

I ove me zime baka dočekala na pragu kuće, šireći ruke za radostan zagrljaj. Oboje smo se znali radovati mom odmoru i vremenu koje ćemo provesti zajedno. Ovoga puta, u njenom sam oku opazio senku tuge, koju ni radost susreta nije uspela sakriti.
- Šta te muči, bako? – nestrpljivo, još sa praga je upitah.
- Eh, dete drago, kada bih spisak muka pravila, bio bi podugačak. Nije ni čudo, za moje godine! Ali ako bih birala najveću, onda bi to bila ovo: opštinska vlast proletos je zatrpala našu rečicu! Da, da, našu Jasenicu... Jednog me jutra probudila buka motora i rika mašina: bacili su tone kamenja, šuta i zemlje i naša Jasenica više ne postoji na mapi zemaljskoj!
- Hajde, bako, ne preteruj! Pa sigurno znaju šta rade. Prvo su je usmerili kroz betonske kanale, podzemno, pa onda zatrpali te cevi...Jasenica je ostala na mapama, ali je mi ne vidimo okom. Uostalom, znaš koliko puta nas je plavila.... koliko je šteta nanela...koliko života uzela.
- Da, znam. Ali, s Jasenicom će nestati naše vrbe i sve rastinje oko reke... Sada će i naše mesto morati da promeni ime: zvaćemo ga Betonica – šeretski dodade baka i nastavi da mi raspakiva odeću.
- Nego - nastavi ona - nisam ti pisala šta se u proleće pred ove radove desilo. Jedna se devojka utopila u vrbaku, upravo na mestu koje zovemo Slavujev čestar. Mislim da je taj slučaj i doveo ove nesrećne mašine koje su nam Jasenicu zatrpale.
- Ma, bako, razmisli bolje: takvi radovi se mnogo duže i ozbiljnije planiraju, nisu tek puki i trenutni hir opštinskih vlasti, zar ne? Nego, ispričaj mi šta se sa tom devojkom desilo? Nesrećna ljubav ili nesrećan slučaj?
- Zaključi sam, sinko. I započe priču o nesrećnoj devojci.

Priča kaže da je u skromnoj kući, uz samu reku, živela devojka Slava čijem glasu premca nije bilo. Niko spram te lepote nije ostajao ravnodušan. Kad bi ona zapevala, svi bi meštani, ma gde da se zadese i ma šta radili, morali stati i mestom bi tada zavladao muk. Prestale bi i ptice pevati. I drveće njihati grane. I sve što se kreće i diše tada bi slušalo Slavinu pesmu. Dobar se glas daleko čuje, tako da se o Slavinoj pesmi itekako čulo. Ali su njeni roditelji bili strogi i gotovo da je nisu puštali iz kuće, misleći da će na taj način poštedeti i Slavu i sebe raznih neprijatnosti. Izlazila je tek toliko koliko je to bilo neophodno. Međutim, kako to obično i biva, sve ono što je nedokučivo i tajnovito budi maštu i radoznalost. Mnogi su izdaleka dolazili, veliki put prelazili, samo da čuju njen nebeski glas. Mestom bi prolazila kolona znatiželjnika, što sugrađana što putnika iz daleka, da vide Slavu i čuju njenu pesmu. Roditelji su izuzetak pravili samo za devojački praznik Ljeljindan kada bi Slava, zajedno sa devojkama iz mesta nosila na reku darove Rusalkama, vodenim vilama. Ranim jutrom bi devojka, pre odlaska na vodu, pevala ispod tek procvetalog jabukovog drveta i svojim umilnim glasom dozivala pticu. Zajedno bi pevale tužne pesme. Oni koji bi ih čuli, kažu da se nije moglo razaznati peva li ptica ili devojka. Suze koje bi ptica sakupila ispod svoga krila bile su Mrtva voda. Posle podne bi na istom mestu Slava dozivala drugu pticu sa kojom bi se natpevavala u pesmama radosti i sreće. Rosa sa krila te ptice bila je Živa voda. I Mrtva i Živa voda bile su čudotvorne: svi bi bolesni koji se na taj dan umiju prvo jednom, pa drugom vodom, bili netom izlečeni. Čudotvorne vode su bile Slavini darovi koje bi ona nosila Rusalkama da ih umilostivi.

S proleća u kome ide priča, Slava nije stigla da odnese darove rečnim vilama. Mestom se pronela vest: Veliki gospodar, moćnik iz prestonice poželeo je čuti Slavu. I ne samo čuti. To je po karakteru bio opak i prek čovek, i sve što bi poželeo, to bi i dobio. Obzirom na bogatstvo i moć koje je posedovao, ostvarenje želje da čuje i ima Slavu, nije mu bio problem. Naredio je bednicima koji su mu čuvali moć i strah da dovedu devojku u njegove dvore. Kada su njegovi ljudi, stražari, došli do kuće u kojoj je devojka živela i saopštili njenim roditeljima da im odvode Slavu, bol i očaj su ih savladali. Otac i majka su preklinjali stražare da je ne odvode jer je još mlada, ali nikakvi vapaji i plač nisu pomogli. Obezbeđenje je bilo neumoljivo: devojka je morala u ruke Velikom gospodaru. Slava je za to vreme bila u kući i slušala je šta se ispred dešava. U trenutku kada su stražari počeli da batinaju njene roditelje, ona je izašla iz kuće. Hodala je ponosno i dostojanstveno, tako da bi joj na takvom držanju i mnoge vladarice pozavidele. Svojom pojavom i ponosnim držanjem je razoružala surove stražare. Hladno ih je pogledala i rekla:
- Vodite me.
Dok su je odvodili, okrenula se ka svojim tužnim roditeljima i sa blagom setom na licu rekla im:
- Ne tugujte. Tako je suđeno.
Devojka je u gospodareve odaje ušla isto onako kao što je iz kuće i izašla, hrabro i dostojanstveno. Gledala ga je bez straha, pravo u oči. Sutradan je on poželeo da čuje Slavinu pesmu. Ali, ni tada a ni mnogo dana kasnije, iz njenog grla nije se čuo ni glas ni pesma. Slava je zanemela. Njen gospodar, zabrinut time, dovodio je sve poznate i nepoznate lekare, vrače i vračare u njene odaje, ali nikakvi lekovi, trave ni vračanja nisu pomagala: Slava je, prkosna i dostojanstvena, nemo stajala pred svima. Onda je on pokušao darovima i lepim rečima da umilostivi devojku. Pred noge joj je pružio najgizdavije haljine, najlepši nakit, najbolju hranu. Ni to nije pomoglo. Svakim danom, njegova ljutnja i bes su postajali veći i on odluči da je baci u kućnu tamnicu, da silom istera zle čini iz nje. Tri dana i tri noći, Slava je provela u mračnoj sobi, bez hrane i vode. U smiraj trećeg dana, pun nestrpljenja ali i nade krenuo je po devojku. Kada se sa stražarima približio da otvori vrata sobe u koju je smestio nesrećnu devojku, začuo je predivnu pesmu, najdivniju melodiju koju je ljudsko uho moglo ikad da čuje. Žurno je otvorio vrata provizorne ćelije, a iz prostorije je izletela ptica. Slavuj. Izletela i odletela visoko u nebo, put slobode.

Sutradan su devojčinu odeću našli u vrbaku, uz Jasenicu. A iz čestara pokraj kuće Slavinih roditelja, čula se divna slavujeva pesma rastanka. I sve dok stare vrbe budu dodirivale granama Jasenicu, čuće se slavujev poj. A onda će, jednog dana i on prestati.
-Zato sam tužna, moj sinko - reče baka i ivicom rukava obrisa suze.  


Priča je objavljena na blogu i uvršćena u Antologiju SLAVENSKA MITANTOLOGIJA koja uskoro izlazi iz štampe.

4 коментара:

  1. Pročitala sam pre neki dan ovu priču. Lepa je, onako kako su uvek lepa kazivanja iz starina, nužno obojena mitologijom koju treba sačuvati. A "Slovenska mitoantologija" će biti lepa riznica. Tebi čestitke što si doprinela tom blagu!

    ОдговориИзбриши