четвртак, 12. јул 2012.

ZAŠTO SAM PRESTAO DA SE LJULJAM

U našoj dnevnoj sobi centralno mesto, nasuprot TV ekrana, što se podrazumeva, majka je postavila stolicu za ljuljanje. Prvenstveno iz razloga, da uz sve kućne poslove može, povremeno, ugodno se zavalivši, gledati TV kuvarice. To su emisije u kojima se dobro kuva. Kako moja mama nikad nije naučila da kuva, ove emisije je prihvatila sa zahvalnošću. I ne propušta nijednu. Kako iste kreću od ranog jutra, pa se neprekidno do kasnih večernjih sati neprestano smenjuju na svim TV kanalima, možete zamisliti naš mali pakao u kući. Jer, dok gleda i prepisuje recept, ručak koji je počela da sprema ili ispari ili zagori. Ali, ona sa smeškom kaže: “Ne brinite, juče sam prepisala jedan božanstveni recept za jelo koje ispada gotovo džabe. A brzo se sprema! Sad ću ja, očas!” Ali, ne lezi vraže, na drugom kanalu upravo se sprema novo jelo! I, tako… od jela do jela, a mi...trk na kiosk ispred ulaza u zgradu. Nego, brine me što su i ozbiljne emisije tipa “Naše malo poznate znamenite ličnosti” krenule sa kuvanjem. Obavezan deo emisije postao je : “Kako i šta kuvaju naše malo poznate znamenite ličnosti” ili “Zavirimo u tanjir naših malo poznatih znamenitih ličnosti” i tome sl. Pa naravno, zašto se i mi ne bi hranili onako kako to čine naše malo poznate znamenite ličnosti? I, da našoj dragoj mami ne kvarimo zadovoljstvo, kusamo bez primedbi. Počeli smo i zdravije da se hranimo. Recimo, onaj jedini dan u nedelji za koji je predviđeno meso na jelovniku smo izbacili: sada smo vegani. Jer, meso je od životinja koje su hranjene modifikovanom sojom. To, svakako, nije dobro. Zašto ni jedan struk blitve nije dobio bolest ludih krava? Pa, naravno, jer nije krava! I, tako, kusamo čorbu od kopriva ili divljeg zelja. Mama prošla brzi kurs na TV: naučila sve o pečurkama, pa ih sama bere po šumarcima oko Ade. U saksijama na terasi umesto muškatli zapatila majčinu dušicu, bosiljak i ruzmarin. Pa nam i sobe zdravo mirišu. Kako nam je dnevna soba prilično tesna (ne rekoh li: mama je deo te sobe prepravila u svoj radni kutak, pa nam uz umetničke slike odskora sa zidova vise tiganji iz TV šopa, novi keramički pekači - čudo: sami peku i sami se peru - ali i stara, dobra grnčarija iz Zlakusa) što ukazuje da ima taman mesta za jednu stolicu za ljuljanje. Mada bi se, recimo, i tata rado zaljuljao u samo svojoj ljuljaški, pred ekranom, naročito onda kada su prenosi sportskih dešavanja, sa posebnim osvrtom na fudbalska. Ljulja se on, ljulja i pivska boca. Ako je Jadranska liga u pitanju, ide Nikšićko. Super liga je rezervisana za Lava. Prvenstvo u hokeju? Pa, naravno: Laško! Posebna, euforična atmosfera je za vreme Lige šampiona. “Cepa” se strano, skupo pivo. Ali, nek ide život! Samo je jedna Liga šampiona! Jednom rečju, ovaj deo nameštaja je obožavan od svih u našem domu. A onda je tata nedavno doveo baku, svoju majku, u našu kuću da se ne oseća usamljenom. Smestio ju je udobno u stolicu i otada se na našem TV ekranu vrte samo serije. Baka ih ljulja naizmenično: španska, pa turska, pa opet pusta turska, pa brazilska… retko neki sitcom, tek da baka ne zaboravi da se smeje. Ti bivaju praćeni najčešće u podne, kako bi se baka razgalila pred ručak. Jer, dok traju ostale serije, ona plače li plače…sve suzu za suzom roni. Naša je baka tako duševna da svaku epizodu slatko isplače, za čitavu ulicu plača… Onda nam ona uveče prepričava sve to, i mi slušamo. Pomno. Jer, baka se ne sme osećati zapostavljenom i usamljenom, zato je kod nas i došla. Priznajem, i brat i ja bi da se smestimo u stolicu za ljuljanje, bez obzira šta je na TV programu. Samo, kada?

Нема коментара:

Постави коментар