уторак, 10. јул 2012.

ZAŠTO SAM PRESTAO DA VOZIM BICIKL

U cilju popularizacije bicikla kao gradskog prevoznog sredstva i ukazivanja na probleme sa kojima se biciklisti susreću u saobraćaju u mom se gradu već druga godina zaredom održava okupljanje biciklista, svakog poslednjeg petka u mesecu. Povod je grupna vožnja koja se u preko 350 gradova održava pod nazivom CRITICAL MASS. Pridružite se! Jer, vožnja biciklom je dobra za zdravlje. Osim toga, ne zagađuje se vazduh i manja je buka na gradskim ulicama. Složićete se, to je najefikasniji, održiv način prevoza u gradovima. Zakon kaže da su biciklisti ravnopravni učesnici u saobraćaju. Ali, šta to vredi, kada im nije omogućeno bezbedno i efikasno kretanje, jer, pre svega, ne postoji odgovarajuća infrastruktura. Pored toga, ni dobra volja sugrađana, kako onih na više točkova, tako I onih koji idu na sopstveni pogon. Vozim točak od svoje druge godine; prvo su to bila tri, a kasnije dva točka. Sada se nešto mislim, vreme je da prestanem tu rabotu, jer…velike su to muke. Ne verujete? Nabrojaću samo neke, koje prate mene I mog dvonožnog ljubimca. Pardon, dvotočkaškog… U kraju po kom se rekreiram vožnjom bicikla, uz blagoslov opštinske vlasti I velikom donacijom stranih učesnika u programu, sve pešačke staze su prepravljene I u staze za bicikliste. Kada su počeli radovi, znatiželjni građani I građanke, mahom starije populacije su se, krsteći, okupljali (inače su zaludni, ili penzioneri ili oni sa Biroa za nezaposlene) uz bogato začinjene komentare, tipa: Ovi stranci stvarno nisu normalni! (komentar cenzurisan!) Mi nemamo za ‘leba, a oni šaraju trotoare. Jes, šije mi ga Đura da oni to nama uvode zdrav život! (komentar cenzurisan!) Druga se to, nečastiva, posla valjaju iza njihovih staza! Evo, naprimer, pre neki dan. Vozio sam se svojom omiljenom maršrutom, naravno biciklističkom stazom. Odjednom je ispred mene “iskočila” bakica mašući mi da stanem. Zastao sam I tada je ona počela urlati: kako se ja to vozim, zaboga miloga! Odgovorio sam joj da se vozim po biciklističkoj stazi kada je na mene zamahnula kišobranom kako bi me udarila. Jedva sam se spasio od žice njenog raspalog kišobrana, koja je pretila da mi iskopa desno oko. Brzo sam šmugnuo na travnjak I ostatak sam puta do kuće, prateći svoj bicikl nogu pred nogu, bezbedno prešao. Što bi se reklo – gurao sam… Drugi veliki problem je trotočkaška konkurencija: biciklističkom stazom ponosne majke ili zanesene bake guraju dečja kolica okićena čedima. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv uvećanja nataliteta, ni mladih mami, pa I dobrodržećih baka. Svaki put kada im zvoncetom signaliziram da sam na stazi, prate me njihovi pogledi puni mržnje, a padne I neka dobra psovka. Zaboga miloga, pa tu su decaaaa! Kako to da sam se usudio da blaga mamina I tatina drsko uznemiravam zvonom? I, šta ću ja tu, uopšte?! A najveći, gorući, takoreći, problem za nas bicikliste su psi. Kako oni iz finih kuća, tako I oni poznati kao Dodževi. Kako domaćini finih kuća vole svoje ljubimce da šetaju upravo biciklističkom stazom, tako oni, naučeni na hod između dve bele linije kojima su staze izdvojene, kasnije, kada ih se gazde zasite, pa ih izbace na ulicu te postanu obične džukele (da izvinete na izrazu, nisam ih ja takvima krstio…) od te dve linije – ni makac! I onda se, besni što su napušteni…zanemareni…odjureni iz toplih soba punih fikusa I televizora, bacaju na nas rekreativce, željne čistog vazduha I razonode. Nekada moram svoj bicikl ubaciti u najveću brzinu I tada staza liči na pistu iz Mad Max-a, ozbiljno! Jer, to nisu psi, to je horda pobesnelih pasa koja se otima o moje nogavice…pa o parče sočnog komada sa mojih listova. Da ne idem dalje… I evo, ima već nekoliko dana tome - svoj bicikl sam okačio o klin. Sada pešačim. Ali, muke moje: naučio sam između dve linije, pa kad čujem zvonce…

Нема коментара:

Постави коментар