понедељак, 07. јануар 2013.

TRI TENORA




Stajao je na vratima naše sobe, vidno uzbuđen i raščupan, otac kakvog obično ne viđamo. Zajedno sa svetlom iz hodnika u našu sobu je ulazilo neko nejasno, teško opisujuće osećanje. Odmah sam znao da više ništa neće biti kao pre.
“ Opet je čujem” – govorio je uzbuđeno. “Pođite sa mnom, morate se uveriti. Ja nisam lud, čujem je svako veče. Kao da pesma dolazi odozdo, iz podruma. Hajdemo!”
Na njegov poziv, hitro sam skočio sa kreveta, povukavši, nimalo nežno, starijeg brata za rukav pidžame. Brat se nije bunio, poslušno je klimao za nama.
Sišli smo u podrum. Ništa se nije čulo. Otac je naslanjao uho na vlažne zidove podruma, pa bi čučnuo i pažljivo prislonio glavu na pod od cigala, kuckao bi po drvenim sanducima ili metalnim bačvama koje su ostale u podrumu još iz vremena kada smo u njima držali naftu za grejanje. Ili bi, brzo i vešto, zatruptao nogama, pa oslušnuo, kriveći glavu na jednu stranu. Onda nam je dao znak da se sasvim umirimo.
“Evo, opet počinje!”- uzbuđeno je objavio. “Divan, umilan glas. I prekrasna pesma! Kao da peva vila
Grozničavo je ukrštao krajeve svog džempera preko pidžame.
Brat je zevajući dao signal da ga nije briga i okrenuo se prema stepeništu. Sagnuo sam glavu i pomno osluškivao: ništa nisam čuo, pa sam se i ja uputio ka izlazu iz podruma.
Otac je pognute glave išao za nama, a onda žustro okrenuo ka šupi, gde držimo alatke.
Cele je noći kopao, i sledeće, i sledeće…. Za sve to vreme nije nas zvao da osluškujemo, a niti da mu pomognemo u kopanju. Majka je zabrinuto vrtela glavom. Promrljala bi, svako-toliko:
“Došla po svoj danak”
Nisam razumeo, pa bih je upitno pogledao. Samo je umorno odmahivala rukom.
Jedne nas je noći ponovo odvukao u podrum. Već sam osećao srdžbu: što nas više gnjavi time!? Jama koju je iskopao bila je prilično duboka i na njenom dnu ljeskala se voda. Nisam mogao, gledajući s visine, da procenim dubinu vode, pa sam se okrenuo ocu, s pitanjem na usnama. Preduhritio me, kao da je pretpostavio šta hoću da ga pitam.
“Otprilike, 3 metara je dubina vode. Na mestu naše kuće su nekada tekle žive vode. Žive vode i mrtve devojke. A bilo je i krokodila.”
Na to se lacnuh i bojažljivo ga pogledah.
“Ma, šalim se, ludo jedna! Barem što se krokodila tiče” – namignu mi zaverenički. Bio je to naš stari tata, veseo i duhovit. Brat je za to vreme ćutao.
“A sad, momci, idite gore, majci.”
Nevoljno sam krenuo za bratom. Okrenuvši se na sredini podrumskih stepenica, videh ga kako sedi na ivici jame, blago nagnut, tiho zviždućući nepoznatu ariju.
Majka nas je dočekala smrknuta, i nije progovorila ni reč.

Dugo je već na samoj ivici, pokretajući bose noge gore-dole kroz tešku, smolastu vodu, sa sigurnošću da je upravo ona odredila dalju sudbinu, svima. Laganim, sigurnim hodom spusti se u nju. Na njen samrtno hladan dodir izvi se, kao pijavica. Pa potonu. Na površini je još neko vreme lelujala duga kosa, uplićući se u grane. Kao da je ova mokra, teška zastava slala poslednji pozdrav, svima.  

Iz sna me je prenuo bratov glas.
“I ja je čujem”- šapnuo je i sasvim tiho napustio sobu. Nisam pošao sa njim, okrenuo sam se na drugu stranu i nastavio da spavam.

Probudila me buka i galama oko kuće: ambulantna kola, policija, sirene, vatrogasci…Majka je razgovarala sa islednikom, povremeno bacajući poglede ka meni. Kad sam krenuo ka podrumu, naglo je ustala i celim telom zaklonila vrata.
“A, ne! Nemaš šta da tražiš dole. Gotovo je sa vašim muškim budalaštinama!”
Tela, očevo i bratovljevo, nisu pronašli ni ronioci – niti u podrumskom bunaru, a niti dalje. Ispod naše kuće, kako su mi objasnili, teče reka i ko zna kada će i na kom mestu tela isplivati, s ponornicom.
Ja sam bio siguran da oni nikuda nisu ni mrdnuli.
A u to sam se uverio vrlo brzo, iako su posebne ekipe gradskih putara nekoliko dana nakon nesreće zatrpale naš bunar.
Kako? – pitate se. Lako, čuo sam ih. Predivnu pesmu i umilni ženski glas u pratnji dva tenora.
   

2 коментара: