четвртак, 30. мај 2013.

CRVENE ČIZMICE


                                          Ilustracija preuzeta sa adrese
(kratka priča)

Često odlazim do obućara: gazim nespretno i grubo, guleći brzo spoljašnje ivice đonova i ma koliko moje cipele bile skupe ili čvrste, pendžeti bi izgledali neuredno i izlizano već posle nekoliko dana nošenja. Obućar mi je postao, moglo se reći, dobar poznanik ili prijatelj. Jer već nakon nekoliko odlazaka njemu, dobila sam popust kao stara mušterija. Nismo puno pričali – on bi uzeo moje cipele, znalački ih okrenuo, pogledao i rekao dan kad da dođem po njih, pružajući mi ćutke papirić na kome je nezgrapnim rukopisom stajalo: BOŽIĆ, moje prezime, i iznos usluge. Ništa više nije ni trebalo pisati jer nas dvoje smo znali koje su cipele na popravci.

Tražila sam razlog da duže boravim i započnemo bilo-kakav razgovor. No, on je ćuteći nastavljao svoj posao, dajući mi do znanja da sam suvišna i da je zauzet. Dugo nisam znala šta je bio razlog moje želje da više nego je potrebno boravim u njegovoj, pomalo neurednoj radnji u kojoj su mirisi iznošene obuće, tuđeg znoja, kože i lepka bili dominantni i moglo se reći – neprijatni. Police u radnji su bile natrpane iznošenim cipelama, koje su podsećale na ostavljenost, na bedu, na potrošnost i sve to zajedno, sa slikom obućara, sa tamno-plavom keceljom i malim čekićem u rukama, ostajalo je u meni dugo posle napuštanja njegove radnje. Najduže, slika divnih crvenih čizmica, gotovo novih, koje su stajale na najvišoj polici radnje.

Zamišljala sam osobu koja je nosila ovakve, posve jednostavne čizmice, blago šiljate, rajsvešlusom šnirane sa unutrašnje strane nogu, od meke i sjajne kože, sa malom i punom štiklicom. To je, bila sam sigurna, osoba čvrstog, a veselog karaktera. Kaćiperka, jer ko bi se inače usudio da beogradsku kaldrmu i asfalt, a posebno – bljuzgavicu od januarskih ili februarskih velikih topljenja snegova, gazi u inat svemu, u divnim, crvenim čizmicama? Ne, ne! Reč je o ruskoj grofici, koja je zalutala u ovaj nesrećni grad, bežeći od svoje nesreće. Ipak, misao mi se zaustavljala najduže na slici devojke koja je igrala, nasmejano i razdragano, čardaš u nekom, posve amaterskom ansamblu folklornih igara...

Nisam odolela: jednom sam započela razgovor sa obućarom, o njima. Malo se trgao i mrzovoljno odgovorio:

„Vlasnica ne dolazi po njih već, evo, 15-tak godina. Verovatno nije među živima. Žao mi je da ih bacim, neka ih!“
„Ali, one izgledaju kao nove! Očišćene, izglancane, u punom sjaju!“ – rekoh, zbunjena.
„Pa, čistim ih svakog ponedeljka“ – reče, pa nastavi: „One su moj inventar. I spomenar“ Ućuta.

Ništa više ne saznadoh nego sam zamišljala, ali nisam insistirala.
Cipele sam otada donosila na popravku obavezno ponedeljkom.

Jednog sam ponedeljka zatekla zatvorenu radnju, bez obaveštenja o promeni radnog vremena majstora. Dođoh sutradan. Na vratima je stajala umrlica. Moj obućar se preselio, na drugi svet. Uz umrlicu je stajalo obaveštenje, rukom ispisano, da mušterije mogu podići svoje cipele svakog petka, od 12 do 16 časova, u narednih mesec dana.

Nisam otišla po svoje cipele sve do poslednjeg dana. Cipele, popravljene i one koje obućar nije stigao popraviti, delila je njegova supruga, sitna, bledunjava starica koja je žmirkala gledajući u papir koji bi mušterija pružala pri preuzimanju svoje obuće.

„Božić“ – pomogoh joj pri čitanju. – „Crvene čizmice.“

Nikad nisam obula svoje crvene čizmice, ali se trudim da ih svakog ponedeljka brižljivo izglancam i vratim nazad na policu, kao spomenar.

Нема коментара:

Постави коментар