среда, 29. мај 2013.

KO JE KRIV




(kratka priča)



Naglo sam se probudila s utiskom da mi nešto nedostaje, ali ne znam šta. Osećaj sam pripisala neispavanosti zbog kasnog odlaska u postelju. Kad sam već kod postelje, zaklela bih se da sam sinoć legla u drugačiju posteljinu. Odmahnula sam glavom na sve to i posle uobičajenog jutarnjeg rituala krenula ka kolima i, naravno, na posao. Kola sam našla na uobičajenom mestu, ali…to nisu bila moja kola. Jeste, isti model je, stari Opel iz 80-tih, stajao na mom delu parkinga koji delim sa komšijom iz susedne kuće, ali na aprilskom suncu baškario se zapravo, crveni Opel. Moj je auto crne boje, vrisnuh! Uvek sam samo crnu boju priznavala za pravu boju automobila: bez obzira koji je model u pitanju, crna boja mu daje na eleganciji, dodaje otmenost i šmek diskretne dekadencije. Crvene sam se grozila: samo prost, neuk svet može izabrati tu pomalo vulgarnu boju za svog ljubimca. Ali, ključ je odgovarao i da ne bih zakasnila na posao, upalila sam svoj auto i dala gas.

Pred svoju kancelariju sam stigla s par minuta zakašnjenja. Otvorila sam vrata i zastala na samom pragu: za radnim stolom je sedela neka prsata, nepoznata plavuša, telefonirajući i žustro gestikulirajući. Ne prekidajući razgovor, mahnu mi da uđem. Ali ja obazrivo izađoh da pogledam u vrata – na njima je stajalo moje ime, ali ne i prezime. Već mi je sve ovo pomalo išlo na živce i uđoh da vidim šta će mi plavuša reći – možda ona ima rešenje za ovu ranojutarnju, posumnjala sam, nečiju smicalicu.

“Eva” – reče i pruži mi svoju malu šaku koja se nimalo nije slagala sa njenim glasom i gestikulacijama.
“Eva” – rekoh i ja. Ona zatrepta par puta, pa sa osmehom nastavi:
“Da, ja sam Eva. Vi ste?”
“Ja sam Eva” – ponovih.

Na trenutak, videla sam kako su joj oči zavarničile, ali samo pognu glavu. Sabira se, ona misli da je zafrkavam - pomislila sam.

“Čujte Eva – pokušala sam da krenem s pričom – “hajdemo izpočetka. Ja sam Eva Miskulin i ovo je već pet godina zaredom, otkako sam u ovoj firmi, moja kancelarija. Vi ste Eva – ko? I šta, dođavola, tražite vi u njoj?” Bila sam ponosna na sebe zbog inicijative koju sam brzo nakon šoka preuzela u ovom, već vidim, zamršenom slučaju.
“Draga imenjakinjo” – poče ona – “I ja sam Eva, ali Piskvalin i u ovoj sam kancelariji, da vas ne slažem, negde oko tri godine. Nego, hajdemo nas dve do sekretarice – sigurna sam da naša draga Rebeka ima objašnjenje za ovu nemoguću situaciju.”

Koja sad Rebeka? – pomislih ali se složih s njom i krenusmo, već nešto boljeg raspoloženja, ka Rebeki.
Da ne dužim: Rebeka me je, sad već potpuno skrhanu, odvela u moju kancelariju na sasvim drugom kraju zgrade, u odelenje čije ime mi, iskreno rečeno, nije ništa značilo. Kao što već predpostavljate, ni ime šefa - Adam Didalin, nije izazvao kod mene nikakav efekat. Sedela sam sama u “svojoj” kancelariji i gorko proklinjala onog što se drznuo na takav surov način igrati se sa mnom.

U neko se doba pojavio moj šef, Adam. Sva usukana od plača i iznemogla, zamolih ga da me pusti kući – uostalom, iz aviona se videlo da mi nije dobro. Bio je jako ljubazan:

Naravno, razume on žene i njihova stanja, povremena i stalna, uostalom…Pa, on vodi skoro pa potpuno, žensko odelenje, i za kakvog bi šefa on slovio, kad svojim dragim saradnicama ne bi, povremeno i po potrebi, izlazio u susret… Voleo bi on da me vidi oporavljenu i svežu, jako brzo – čekaju nas važni i neodložni poslovi… …I tako to…Šećer. Šta šećer? - med Božji je to, na ranu da ga metneš - pomislih.

Sve, sve…mislim dok se vraćam kući, ali kako svima ova situacija izgleda normalno? Jedino ja imam drugačiju predstavu. Nemoguće da svi, baš svi, igraju ovu igru protiv mene!

Prvo što sam uradila stigavši kući je bilo da pozovem Milu, svoju stariju sestru.
“Kakvo iznenenađenje!” – reče mi, s dozom ironije u glasu.
“Mila” - pređoh odmah na stvar – “Pomagaj! Imaš li pojma gde je Bili? “
“Koji Bili, Eva? Misliš na komšiju Bilija, svog komšiju?”
“Mili, ne budi surova! Na mog Bilija mislim! Imaš li predstavu gde je mogao otići?”
“Alo, sestro! Izađi iz kuće, baci pogled na susedno dvorište! Bili svakog jutra sređuje svoj deo dvorišta. Tu je on, juri krtice…Uzgred, kako ti je ruka?”
“Koja?”
“Svašta! Pa ona, slomljena.”
“Mila, meni ništa osim srca nije slomljeno. U jednom sam komadu, veruj mi.”
“Onda ništa, tumačim to kao još jednu tvoju neslanu šalu, da ne kažem nešto drugo za tu priču kako si slomila ruku dok si jurila svoju užasnu mačku.”
“Ja imam mačku?” – gotovo zajecah.
“Eva, šta si uradila Bjanki?” – čujem već zabrinut Milin glas.
“Ja nemam nikakvu Bjanku.”

Spustih slušalicu. Zatvorih oči.

Kakvo iznenađenje: ja imam mačku, ali mog Bilija nema tu. Naših pet meseci zajedničkog, srećnog života nema ni u tragovima.

Ponovo dohvatih telefon. Mama! Moja draga, mila mama će imati objašnjenje za sve!
“Zdravo, mama!” – radosno zacvrkutah. “Kako si?”
“Ništa bolje nego ti” – hladan odgovor s druge strane. Ali, to već daje nadu: mama zna.
“Mama, reci mi, molim te…Šta se to meni dešava? Gde je moj Bili?”
“Misliš, Ted? Ted je, koliko znam, na putu. Nešto se desilo Tedu?”
“Ne znam, mama. Meni se desilo. Meni se, mama, nešto strašno desilo. A ne znam šta”
“Hajde, Eva, ne preteruj! Vratiće se on. Nema razloga za toliku brigu. Tvoj muž nije otišao prvi put na službeno putovanje. Zaboga, Eva, ponašaš se kao klinka!”
“Dobro, mama! Kao uvek, u pravu si” – spustih slušalicu.

Krevet. Krevet je spas!

“Draga, stigao sam!” – čujem Bilijev glas dok mi kapci padaju “Našao sam, konačno, onu krticu što nam rovi dvorište! Kakav ljupki stvor, a ustvari, zver.”


Нема коментара:

Постави коментар