петак, 07. јун 2013.

BEGUNCI


             
                                            Ilustracija preuzeta sa adrese


(kratka priča)

“Gotovo je sa poštovanjem. Kad ovde uđeš, niko si i ništa. Samo čekaš smrt.“ rekao je deda pri ulasku u starački dom.

Mislila sam da čekati smrt znači biti u molitvama kojima se miriš sa svetom i sobom. U dedinom domu je sve samo ne mirno. Stojim na vratima njegove sobe, a k meni se naginje mršava starica ("Alchajmer", šapuće deda), štipa mi obraz koščatom rukom i tepa:

„Majo, Majče moja!“ A posle par sekundi hita hodnikom i urla na Čolinom jeziku:
„Ti si mi u krviiii!“ Za njom, sitnim koracima, uspija medicinska sestra.

A onda, uzbuđenje: hodnikom kao karting stazom, u invalidskim kolicima jure dve dobrodržeće starine. Muškarac napred, za njim osmehnuta baka.
"Tu-tu", sirenom razmiču posne starce.

"Ovo dvoje bude nadu", pomislih.

Iz sobe čujem dedu kroz smeh.
„ Opet beže!“ - reče - Svako-toliko ovo dvoje pokuša da klisne iz doma." - grca od smeha, pa kašljući, nastavlja.

„Sigurno je obukla haljinu sa volančićima, rukavice i šeširić sa tilom?“ - pita me deda.
Virnuh. Nema šeširića, referišem, očekujući nastavak.

„Zatvorska ljubav!”- reče kratko. 

"Sad će sestre za njima i, razume se – uhvatiće ih uz muškarčevu galamu. Tražiće razgovor sa direktorom , razumevanje ostalih... Od sestara koje će ih vratiti u kazamat neće ništa tražiti. Uveče će se pojaviti u trpezariji i ponosno dižući nos reći ostalima: 

„Ja sam bar pokušao!“"

Нема коментара:

Постави коментар